Zoran Šubašić je aktivan na slovenačkoj sceni preko jedne decenije. Možda može da pobroji muzičke projekte i bendove u kojima je svirao ali siguran sam da ne zna broj onih kojima je sve ove godine (in)direktno pomogao. Njegova ekipa, okupljena oko Downtown Recordings, je izbacila ne mali broj muzičkih izdanja, pre svega kompilacija. Ova skupina (kolektiv?) je bila svojevrsni inkubator za različite muzičke pravce, a sam Zoran ne prestaje da iznenađuje svojim aktivnostima.

Dum Spiro je fanzin koji uređuje i koji postoji od 2005. Ono što možda fali ovom glasilu je malo bolja prezentacija jer sem kontakt mejla u samom fanzinu teško je doći do informacija. Zato sam malo popričao sa Zoranom o Dum spiro.


Prošlo je tačno godinu dana od prethodnog broja. Šta te je motivisalo da nastaviš dalje?

Kad god završim broj fanzina onda se osječam, da ne želim to više radit... Onda prođe neko vrijeme i polako dobijem volju nazad za novi broj. Inače Dum spiro, spero je latinska poslovica, koja znači Dok god dišem, se nadam...

Kako biraš šta će se u fanzinu naći, čime se vodiš, koji su tvoji kriterijumi?

Svaki broj pokušava biti odraz vremena i biram umjetnike koji su istiniti u svoj izražaju. Inače preferiram umjetnost absurda, paradoksa i slično ali dosta puta samo dojde šta dojde... Šta je bitno je da zaboravim na svoj pogled i da se gleda na svijet iz više pravaca i zato mislim, da se publikacija sama pravi. Ja samo tehnički složim stvari.

Kakav je ovaj broj u odnosu na prethodne po tvom mišljenju? Po čemu je sličan a po čemu različit?

Ovaj i broj prije su u bojama. to je največja razlika od prethodnih. Ali ideja stoji još uvijek ista izražavanje kroz umjetnost, zato da ne poludimo u ovom ludom svijetu odnosno vremenu.

Dum spiro izgleda veoma profesionalno, format je neobičan a štampa kvalitetna, kakvu i zaslužuju radovi koji su u njemu. Kako nabavljaš sredstva, da li učestvuješ u nekim projektima ili na drugi način?

Pa več neko vrijeme radim to ali nije to neki profesionalni dizajn, nego dosta jednostavno slaganje pravih stvari skupa. Za štampu je odgovoran moj tiskar, kod kojeg sam bio na praksi več dugo godina nazad, pa sam se nadao da ču dobit posao, kod njega ali po mjesecu dana, nije bilo ništa od toga. Ali rodilo se suradjivanje koje traje još i dan danas.

Sredstva su uvijek bila problem te revije a i umjetnosti uopče... Večinoma sam dam novce za štampu, što znači i da moram i radit.

Ove godine sam izgubio posao tako da još malo teže pravim ovaj broj ali dok je volja je i put.
Pokušavao sam i sa nekim projektima ali više se mi ne da jebat sa birokracijom. Ima tu i par prijatelja i ljudi koje daju nešto kinte za broj pa ide... Mislim, svaki broj je minus, ali nije tako velik, kao je ponekad emotivni plus. Ali inače novac me ne motivira u životu.

Da li imaš podršku lokalne zajednice, da li su možda imali prilike da isprate to što radiš? Kako tvoji prijatelji i rodbina gledaju na Dum spiro?

Jako je malo ljudi koji su zainteresovani u nešto takvo ali oni koji su, daju mi podršku, uglavnom moralnu ali ponekad i praktičnu. Recimo ove godine mi je prijatelj pomogao sa Indesignom, da sam spremio reviju u print, jer je moj komp bio premalo snažan. Ove godine sam skoro dobio javnu prezentaciju ove publikacije povodom 100 godina novomeške pomladi, koja je bila revolucionarno avantgardno udruženje nekih intelektualaca/umjetnika u 1920 i to su bile moderne stvari tada i sada ali došla je Corona, pa onda ništa od dogadjaja...

Kad smo već kod tvog grada, šta se dešava ovih dana u Novom Mestu, alternativna scena je uvek bila poprilično aktivna. Kako je danas?

Novo mesto ima več drugi mandat jednog klerofašističkog mayorja, koji je poskrbio, da je scena propala, napravio je centar grada za lijepu sterilnu mušteriju i turiste, izbacio je sve kritičke ljudi iz funkcije i prostora, tako da scena je na dnu več par godina, kreativni ljudi su otišli u Ljubljanu ili u inozemstvo... a nas par ostalih više nismo i tako mladi.

Na kraju, kome bi preporučio svoj fanzin?

Tebi, koji čitaš to!