Pank, haos i suzavac — Sećanje na beogradski koncert Eksplojteda, 15 godina kasnije



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Au čoveče, odakle krenuti. Odakle krenuti u prizivanje sećanja na avanturu koja komotno zaslužuje knjigu od stotinak strana, a ne nekoliko stranica u vordu koje će sačuvati od zaborava celokupni doživljaj i događaj kome je, tada jedan srednjoškolac iz provincije, prisustovao zajedno sa još hiljadu pankera i pankerki u kultnom beogradskom Studentskom kulturnom centru (SKC) na koncertu legendarnog pank benda – The Exploited.

Prošlo je tačno 15 leta od te večeri, a barem jednom godišnje joj se mislima vraćam, jer koncert koji se dogodio tog – 8. novembra 2005, nije bio samo ostvarenje tinejdžerskih snova, već i događaj koji je ušao u anale srpskog, (eks)jugoslovenskog, pa i balkanskog panka. Uspomene naviru otprilike ovim redosledom – ludilo od tri i po pesme, prvi stejdždajving, suzavac, prisutni drugari koji danas počivaju u miru, policijska brutalnost, smrzavanje i još mnoštvo onoga što je moje iskustvo učinilo jedinstvenim i nezaboravnim. Ali, o tom potom.

Imao sam 16 godina i na osam sati dug put vozom, u kupeu punom timočkih pankera, zapucao iz Zaječara u prestonicu, na koncert legendarnog škotskog pank sastava The Exploited. Eksplojtedi čoveče, bend uz koji su mnogi ulazili u, što bi se na vlaškom jeziku reklo - „Pank nue amurit“ svet. Ja sam ih zakačio tačno uoči, do dana današnjeg, poslednjeg albuma Fuck The System. Prvo sam nabavio album Punk’s not dead i momentalno se zaljubio u pesme Cop Cars, Mucky Pup, I Believe In Anarchy i druge. Zapravo, kad malo bolje razmislim, prvi moj susret sa njima bio je preko emisije „Hit nedelje“ čuvenog radija 202.

No, vratimo se na putešestvije. Iz Zaječara sam se u Beograd uputio sam, ali su mi se već u Boru pridružili Zlaja, Luka i još jedan momak čije sam ime nažalost zaboravio. Vreme u putu smo provodili u razgovoru o panku i timočkim pankerima, zbijajući šale, malo i pevajući i tako sve do Požarevca gde su nam se priključili Lukin brat Cvija i njegov drugar iz benda PSP, tada jedinog pank sastava iz grada plazma keksa, Bambilenda i Slobodana Miloševića. Cvija je kasnije svirao bas gitaru u ska bendu Čvrge, dok drugara mu, čije ime takođe ne pamtim, nisam video nikada više od tada. Sve u svemu, u Beograd stigosmo oko 9 sati ujutru. Ceo dan je bio pred nama i trebalo ga je valjano iskoristiti. Latinski rečeno – capre diem.

Prva destinacija – čuvena prodavnica Feliks, gde smo pazarili karte za koncert, a onda, naravno, Trg republike. Tamo smo se našli sa Vukijem, našim drugarom i legendom majdanpečkog panka, i njegovom dvojicom ortaka, koji nisu znali da l’ su pošli il su došli. Jedan je kasnije, od tolike količine – ko zna čega unesenog u sebe, pao i roknuo glavom u betončinu ispred Narodnog muzeja da je od siline udarca, reklo bi se, ispomerao slike Paje Jovanovića i Uroša Predića izložene unutra.

Pri polasku na put, obećao sam sebi da se ne smem kući vratiti bez koncertnog plakata, te da ne bi prisustvovao sličnim poročno-raspadačkim scenama, otisnuo sam se u potragu za istim. Bilo je to vreme masovnog reklamiranja događaja po uličnim stubovima i zidovima, što je značilo da si usput mogao da naletiš na po neki. Po centru su ih, doduše - ili prelepili, ili pocepali, pa sam krenuo u šetnju do SKC-a. Na raskrsnici Kneza Miloša i Kralja Milana uočio sam jedan uzorak koji je stajao netaknut. Rekoh sebi – moj si! I tako je i bilo, milimetar, po milimetar, uz jedno minimalno cepanje, skinuo sam ga u komadu. Eno ga, čuvam ga i dalje, kao i kartu, i redovno me pozdravlja sa zida moje spavaće sobe kad god dođem do rodnog grada.


Nakon uspešnog krstarenja beogradskim ulicama, koje su vrvele od pankerskog sveta i gde smo jedni drugima u mimohodu davali respekt, vratio sam se na trg. A tamo, takođe pank sabor - kresta ovde, kresta onde, kožnjak tamo, ofarbana kosa vamo. Lepota u očima mlađanog pankera iz provincije. Tu na trgu nam je prišao neki kratko podšišani metalac koji je pustio priču među okupljene da se skoro vratio sa turneje Megadeth-a gde ih je kao fan iz Srbije pratio. Kao dokaz je priložio sliku na mobilnom telefonu autograma svih članova benda gde dominira Dejv Mastejnov sa znakom anarhije. Tada su telefoni sa kamerama i internetom bili prava retkost, ali je infrared bio popularna igračka među telefondžijama, te mi se nekako čini da se brat fino potrudio da se dodvori i proda priču okupljenim pankerima jer, ipak je Megadeth obradio Anarchy in the UK od Seksualnih Pištolja, što bi u slovenačkom filmu Outsider rekli.

Kucnuo je čas da se laganim korakom uputimo ka krajnjem ishodištu ovog pankerskog hodočašća. Jesen je lagano gutala dan, a mrak je pred SKC prizvao pankere i pankerke sa svih strana Srbije, a bogami i šire. Uglavnom je bila vesela atmosfera, uz po koji sitni incident, poput onog kada se neki pijani matorac počeo drati na Vukija, koji ga je, već dobrano izdobijan, nonšalantno iskulirao. Bilo je i onih koji su vreme kratili slikajući se pored koncertnog bilborda i pokraj, tik uz SKC, parkiranog autobusa koji je dovezao Škote, a naravno da su neki i zapevali, tačnije uzvikivali – čas „Eksplojted barmi armi“, čas „Seks end vajlens“.

Bližio se početak koncerta, pa smo rešili da se sa ulice, izmestimo unutra. Ako se dobro sećam, veče je otvorio Vox Populi, čiji je pevač Rudar i organizovao koncert. Tada sam ih valjda prvi put gledao uživo i sećam se da su ok zvučali. Sećam se takođe da je disk, njihovog drugog albuma „Zgarišta naših ideala“, koji je besplatno išao uz kartu, poleteo ka bini u jednom trenutku, a bilo je i nekih negativnih povika iz publike tokom same svirke. Trebalo bi da su drugi bili Direktori, a ako nisu oni onda je to bio Dritte Wahl, danas kultni strit pank bend iz Nemačke. Gostovao im je sunarodnik, pevač sastava Toxoplasma. Tokom njihovog nastupa doživeo sam prvi stejdžajving u životu. Momak iz Nemačke, naše gore list, koga sam tada upoznao me je sa još nekoliko prisutnih podigao u zrak, o čemu svedoči i neka fotografija na koju sam kasnije naišao, gde mi se od celog tela vide samo martinke i pantalone sa DIY prišivačima, skoro pa vertikalno postavljene. Inače, dok su svirale predgrupe publika je bila razređena, što je davalo prostora za socijalizaciju i nova poznanstva. Pamtim da se memorija na prastaroj nokiji 5110, prepunila od prikupljenih brojeva.

Kako su Nemci privodili nastup kraju, tako je gužva u velikoj sali SKC-a (tada je još radila mala sala, u kojoj se danas nalazi knjižara), postajala nesnosna. Vazduh je uzavreo, jedva se disalo, ali euforija nije splašnjavala. Naprotiv, srce je kucalo sve jače i jače. A onda se Voti i drugari ukazaše. Krš, lom i haos, od samog starta. On pun energije, odeven u tri-četvrt pantalone i sa kikicama umesto čirokane, kreće sa ostatkom benda u akciju. Prva je Let’s Start A War, kojom gotovo decenijama otpočinju set. Znojčina kaplje, pankeri rumeni u licu ko da će eksplozija, kad ono The Massacre. Obezbeđenje koje je celo veče namrgođeno žbiralo pokraj bine, staje u gard. Šteta što taj mačo stav i nadrkanost nisu usmerili tamo gde treba – recimo da obezbede koncert da se nesmetano održi i da onog koji je napravio sranje, što će za dve pesme uslediti, spreče da to učini. Malo predaha naišlo je sa Dogs of war, a onda Chaos is my life.

Rešio sam da moja pauza potraje i tokom ove pesme, pa sam se povukao ka centralnom delu sale. Tek što su stigli do refrena, dva metra ispred mene počeo je da se ukazuje nekakav dimni oblak. Rekoh sebi „super, verovatno su malo poradili i na efektima“, međutim kako je dim krenuo da se širi, tako su i oči počele da peku. Suzavac bog te mazo! Među hiljadu okupljenih pankera i pankerki suzavac! Momenatalno sam krenuo ka izlazu gde se već stvorila gužvetina. Kako sam se bližio vratima, tako je stampedo počeo da jača. Uspeo sam nekako da izletim kroz vrata pre nego što su, kako sam kasnije saznao, ljudi počeli da padaju jedni preko drugih. Dok sam trčao niz stepenice sa bine je i dalje treštalo „kejos iz maj laaajf“. Negde na pri kraju stepeništa spazih Vladu Džeta koji se laganim korakom penjao na koncert. Stigao sam samo da mu viknem „suzavac!“.


Napolju je već bilo dosta ljudi. Neki su povraćali, pojedini brisali lice vodom i mlekom, a ostali pokušavali da dođu do daha. Usledilo je razbijanje prozora i skakanje sa prvog sprata SKC-a. Taj prizor mi i dan danas stoji urezan u sećanje. Neki od drugara koje sam te večeri upoznao bili su ti koji su iskakali i pukom srećom, nije im bilo ništa. Međutim, od silne lomljave, stampeda, padanja i gušenja, bilo je i onih kojima je zatrebala medicinska pomoć. Ambulantna kola su stigla na vreme, pa je prva pomoć pružena svima onima kojima je bila potrebna. 

U međuvremenu su pristigle policijske snage, pa su krenuli i minijaturni neredi. Razjareni pankeri su počeli da razbijaju stakla na SKC-u, a policajci uzvratili prekomernom upotrebom sile. Onog ko je bacio suzavac u publiku, naravno, nisu pronašli. Kolale su razne priče, ali niti jedna nije zvanično potvrđena. Ipak, najviše se veruje da su vojni suzavac među pankere ubacili navijači FK Rada, preciznije – neonacisti. Godnama pre ovog događaja, takvi likovi su u čoporima jurili usamljene pankere po gradu pre svakog većeg koncerta i tukli ih. Po svemu sudeći, ovog puta nisu mogli tako nešto da učine jer je pankera bilo previše, pa su, navodno, suzavac ubacili preko nekih od krovnih prozora. Postoji i nezvanična verzija da im je obezbeđenje u tom pomoglo. Sve u svemu, ko god da se drznuo na takav podmukao i maliciozan potez, uspeo je uništi zabavu i radost okupnjenog pankeraja.

Ne sećam se koliko je bilo sati, ali znam da je trebalo noć provesti na nekom skrovitom mestašcu, do nekih 5 sati ujutru, kada sam imao prvi autobus nazad za Zaječar. Ekipa sa kojom sam došao se u celokupnoj gunguli pogubila, ali smo Zlaja i ja uspeli nekako da se nađemo. Pošto se narod lagano počeo razilaziti, uputili smo se na železničku stanicu. Tamo smo u jednoj noćnoj čekaonici, koje su tada još uvek bile aktuelne, sreli dvadesetak pankera i pankerki. Svi smo iz provincije i svi smo čekali na prve prevoze kućama. Druženje i čavrljanje prekinuli su, pogađajte nijednom, policajci. Krenuli su da traže ljudima lične karte i da zapitkuju neka posve nelogična pitanja. U čekaonici je bilo i nekoliko beskućnika koji su spas od hladne novembarske noći pronašli unutra. Jedan policajac je počeo da maltretira jednu stariju beskućnicu. Kao da je juče bilo, sećam se tog momenta kada je iz sve snage lupio pendrekom o sto na kome je sedela, a ona starica od straha izletela na peron i krenula da vrišti bežeći od pripadnika organa reda i mira. Čini mi se da tu scenu i sada mogu da rekonstruišem. Pošto su istrenirali strogoću, izbacili su nas napolje.

Zlaja i ja, poslednji timočki Mohikanci, uputili smo se u park kod nekadašnje dolazne autobuske stanice. Tamo smo rešili da malo dremnemo, svako na svojoj klupici. Magla je polako kretala da okupira taj deo Savamale, a mrtva tišina je dodatno podgrevala sablasnu atmosferu. Nije prošlo ni par minuta, otvorio sam oči i video nekog lika nalik psihopatama iz horor filmova kako polako prolazi pored nas i urokljivim pogledom nas posmatra. Uputio sam pogled ka borskom pankeru, a on je već sedeo i gledao u mene. Dremež je mogao da sačeka, jer ipak nismo planirali da na sva ludila koje smo preživeli, dodamo još neku traumu, he-he.

Bilo je negde oko 4 sata ujutru kada je Zlaja uhvatio prevoz za Bor, dok je meni ostalo još nekih sat vremena čekanja. Brzo su prošli. Naišao je autobus tada još uvek neprivatizovanog i živog zaječarskog prevoznika - Timas, pa sam se ušuškao negde na poslednjim sedištima i utonuo u san. Probudilo me je migoljenje autobusa po auto-putu. Šta se desilo? Tog jutra je Pomoravlje, kuda ide auto-put od Beograda ka Nišu, okupirala gusta magla koja je izazvala veliki broj lančanih sudara. Ne sećam se da sam pre i posle toga čuo da je magla na nekom putu u Srbiji toliki broj udesa izazvala i što je najgore, veliki broj smrtnih slučajeva. Nažalost, kada sam pomerio zavesu pored sedišta i video tragične prizore, sam sam se uverio u to...

U Zaječar sam stigao tačno kada je prva smena završavala školski dan, znači negde oko 14 časova, a trebalo je da stignem oko 9 ujutru. Mislio sam se tada u sebi – gde ste sada svi vi kritičari železnice koji govorite da voz stalno kasni? Došao sam kući, okupao se i legao da spavam.

S obzirom na to da sam tada bio druga godina srednje škole, a da je koncert bio usred radne nedelje, ideja je bila da razrednoj kažem da sam bio bolestan, što je značilo da sam morao nekako da se snađem za opravdanje. Uspeo sam u tome. No, ne lezi vraže, sutradan sam bio na svakom mogućem dnevniku i prilogu o koncertu jer me je kamera uhvatila kako nonšalantno šetkam ispred SKC-a, sa sve nekom žutom pankerskom kapicom sa bodljama koju sam tada nosio. Pola škole mi je reklo da su me videli na televiziji, a naravno da je prilog videla i razredna. Sad kad ih se setim, slatke su to bile muke.

U danima koji su usledili pojavila se informacija da će, navodno, Eksplojted doći s proleća i održati besplatan koncert, iz poštovanje prema svima koji su bili, a dobili manje od 10 minuta svirke, doduše ne njihovom krivicom. To se nije dogodilo. Deset godina od tada, prvi put sam na miru i sa slašću, Eksplojted odgledao u Sloveniji na Pank rok holidej festivalu. I tada me je obuzela neka euforija i radost, skoro kao i onomad 2005, s tim što se ovog puta sve imalo srećan kraj.

Eksplojted su naredni put u Beograd, bez Votija koji je na toj turneji doživeo srčani udar, došli u aprilu 2017. godine, dok su sa njim, tačno posle godinu dana, nastupili u Novom Sadu, gde su već bili 2010. na Egzit festivalu. Voti se do dana današnjeg nije vratio u Beograd, a kako stvari sa epidemijom korona virusa stoje, ali i njegovim zdravstvenim stanjem, pitanje je kada će ga, i da li, prestonica Srbije ponovo ugostiti.

Dok pišem ove redove, dva drugara iz ove priče više nisu među živima. Vuki iz Majdanpeka je pre nekoliko godina preminuo tokom lečenja od bolesti zavisnosti. Kada sam gledao Eksplojted u Novom Sadu 2018, falilo je njegovo prisustvo. Nažalost, ni koncert 2005. nije pogledao, iako je zbog njega došao u Beograd. Prespavao ga je naslonjen na banderu ispred SKC-a, a njegove fotografije su, kako to obično biva, nekoliko dana bile glavna atrakcija na internetu. Drugi panker iz ove priče koji nas je napustio je Luka iz Bora. Njih dvojica su tih godina bili nerazdvojni pank dvojac. Bila su to divna vremena. Iako su bili nekoliko godina stariji od mene, gledali su me kao ravnopravnog drugara. Luka mi je svojevremeno davao drugi i treći deo čuvene pank kompilacije Beogradska hornika da prebacim sa kasete na mp3, dok mi je Vuki disk kraljevačke grupe Pinhead, koji je tada na Eksplojtedu dobio, poverio da mu pričuvam, a posle i poklonio. Počivajte u miru momci. Čuvajte taj timočki pank tamo negde, gde god da ste.

I tako dođosmo do kraja ove gotovo filmske avanture. A valjda sam na neki način uspeo makar malo da prenesem sliku sa tog putešestvija i mog prvog, velikog koncerta u Beogradu. Dosta toga se promenilo od tada, ali jedno, iako je imalo svoje uspone i padove, zasigurno nije - a to je ljubav prema muzici Eksplojteda. Tada mi je omiljeni album bio Punk’s not dead danas je Horror Epics i The Massacre, tada mi je omiljena pesma bila Cop Cars danas je Dangerous Visions, tada sam na koncertu nosio duksericu Beat The Bastards, danas ovaj tekst pišem u majici sa beogradskog koncerta 2017, dok u ormaru stoji majica iz Novog Sada, sa turneje Don’t forget the chaos. Tada sam imao 16 godina i sa puno energije i žara u srcu prisustovao koncertu, danas imam 31 i sa velikom dozom entuzijazma, po pitanju redova koje ispisah, završavam ovu priču.

Lj. S. R. C.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva