TWISTED SISTER — Od krvi, suza i znoja do sjaja i bede (1. deo)
Helly Cherry
Priče o bendovima koji su prošli zagušljive klubove, spavanje u kombiju u sred zime, odbijanja demo snimaka od strane izdavačkih kuća, nemaštinu, razočarenja, upornosti i vere u sopstvenu muziku da bi očekivani uspeh i mukotrpni rad doslovno naplatili milionima i statusom svetskih rok zvezda su nam svima poznate. Međutim, ono što se izdešavalo momcima iz grupe „Twisted Sister“ ne može da stane u jedan tekst ili jedan film od dva sata i jače, koji inače postoji i obuhvata samo jedan deo njihove neverovatne biografije. U istoriji alternativne muzike verovatno nije postojala grupa koji se više mučila, prolazila kroz padove, saplitanja, odbijanja, koja je imala više ambicija, gladi za dokazivanjem i uspehom i koja je napokon od statusa američkog benda broj jedan brže propala od ove. Pred vama je verovatno jedna od najčudnijih biografija u istoriji rokenrola i priča o jednom od najboljih američkih metal bendova svih vremena i njihovoj upornosti, vrednom radu, ljubavi prema muzici, padovima, veri u sebe, prijateljstvu, naplati dugoočekivanog uspeha i surovoj mašineriji zvanoj muzička industrija.
„Look like women, talk like men, play like a motherfucker“ priča počinje 1971. godine u Nju Džersiju. Osamnaestogodišnji gitarista Džej Džej Frenč, hipi koji je napustio srednju školu u znak protesta protiv rata u Vijetnamu dva meseca pred maturiranje osim što purnja vutru sa drugarima i sluša „The Grateful Dead“ relativno malo toga radi što bi se moglo nazvati produktivnim. Videvši šta narkotici rade njegovim vršnjacima, Frenč je rešen da priču o drogi ostavi iza sebe i priključuje se rok bendovima kako bi se „skinuo“ sa supstanci. Prema njegovim rečima „ironično“. Uz časopis „Fusion“ je dobijao ploče Lua Rida, Dejvida Bouvija i „Mott the hoople“-a što je uticalo na njegovo interesovanje za glem rok i otvorilo mu svet ofarbanih, natapiranih kosa, šminke, visokih potpetica i odeće pošizele koliko i kreativnost Meta Belamija iz „Muse-a“. Uz prisustvo svirkama „New York Dolls-a“, tatama glem roka i proto panka i ostalih njujorških bendova tog kalibra po lokalnim klubovima, znao je kakav bend želi da osnuje. „Kada bi stvarno znali da sviraju onako kako izgledaju, zaradili bi milione. Ali svi ti bendovi su sranje.“, mislio je.
U to vreme se inače pojavio na audiciji za gitaristu grupe „Wicked Lester“ koja će kasnije postati „Kiss“, ali Pol Stenli i Džin Simons nisu bili zadovoljni njegovim sviranjem. Ipak, bend koji je osnovao nakon toga naziva „Twisted Sister“, počinju da se oblače kao pobesnele žene na muškim hormonima i da obrađuju pesme grupa kao što su „The Who“, „AC/DC“ i „Led Zeppelin“. Svirke po lokalnim klubovima bile su dobro posećivane pa je sa nepunih 20 godina imao dovoljno kinte da kupi sranje kombi kojim bi se vozili po američkim provincijama, šminke koliko i balerine na Brodveju i da spava po memljivim hotelima pored puta gde bi neretko bilo orgija kao u Starom Rimu. Naravno, uspeh na lokalnom nivou sa sobom je doneo i poroke, pa se Frenč našao sa četvoricom likova koji svake večeri peglaju konobaru u ajncer tokom svirke i to mu je dopizdelo. To je potrajalo do proleća 1976. kada se grupa raspala tako što su tadašnji pevač i gitarista marnuli kombi i ostavili ostale u nekoj nedođiji bez instrumenata. Samo do raspada ove postave, Frenč je odsvirao oko 600 svirki.
Rešen da se ne preda, pravi novu postavu. Setio se druga iz srednje Edija Ožedu koji se našao na solo gitari. Pokušaji Frenča kao pevača ispostavili su se kao promašaj i bend uskoro upoznaje Denija Snajdera, 21-godišnjeg pevača koji je pevao obrade u lokalnim bendovima. Večito odbačen, usamljen i besan, Snajder je u svojoj sobi pevao pesme „Led Zeppelin“-a i „Black Sabbath“-a u zamišljenom bendu ispred ogladala. Klasična „Nobody wants him, he just stares at the world“ priča. Odlučan da postane rok zvezda i svima pokaže da će postane neko i nešto, priključuje se „Sister“-u kao novi pevač u nadi da će od ove priče nešto da bude.
Odmah po dolasku u bend uneo je novu energiju svojom harizmom, ekscentričnim izgledom, nastupima sa gromoglasnim pevanjem i kontrolom publike dostojnom jednog Roberta Planta. Kažu da se već tada videlo da je Di, pošto je skratio ime, rođeni predvodnik mase pobesnelih klinaca koji se ne uklapaju u klišee američke pop kulture.
Iako najmlađi i sa najmanje iskustva, pokušavao je da se nametne ostalim momcima svojim kritikama tadašnjeg repertoara benda koji je procenio kao „slab“. „Da li pišeš pesme?“, upitao je Frenč. „Da“, rekao je Di ambiciozno. „Šta si do sada napisao?“ upitali su ostali, „Ništa“, rekao je. „Onda kada budeš imao bolje pesme od ovih, imaćeš prava nešto da kažeš za ove!“. Na svaku od narednih proba je donosio po neki novi tekst, i tako je nastao nikada završeni ciklus Snajderovih buntovničkih, kritikujućih, razarajućih pesama koje su uz muziku benda bile previše pank za metal i previše metal za sladunjave rok pesmice „Slade“-a, „Roxy music“-a i ostalih glem velikana.
Nastupi po lokalnim klubovima postaju krcati, bend je pored izvanredne svirke i ludačkog stajlinga postao poznat i po javnom animozitetu prema disko muzici i transparentima „Disco fucking sucks!“, a Snajder drži monologe kojima klince koji su smatrani „čudacima“ uverava da je u redu bili čudak i da je „Twisted Sister“ bend koji postoji upravo zbog takvih ljudi koji se nigde ne uklapaju.
Od 1976. do 1978. sviraju po 6 puta nedeljno a armija fanova ih prati u svakom od klubova. U očima jednih bili su nakaze, u očima trećih pederi a u očima fanova kojima su se muzika i stajling toliko svideli, postaju kult. U najvećim klubovima u Nju Džersiju vrlo brzo postaju „domaći“ bend. Štaviše, momci su imali mogućnost da ugovaraju svirke po 2 meseca unapred i tako isplanirali nastupe za leto 1978. Pored velike lokalne popularnosti, sjajne svirke i ekscentričnog izgleda, ni jedna izdavačka kuća se nije interesovala za njih.
Rešeni da privuku predstavnike američkih izdavačkih kuća, ugovaraju svirku u „Calderone“ sali. To je, inače, pozorišna sala koja im je omogućila da binu ispune pojačalima koja su sva bila uključena i teatralni izgled svirke koji su imali tada već uveliko veliki bendovi tog vremena (Journey, Queen, Aerosmith itd.).
Sve što su te večeri dobili bila odluka basiste Kenija da napusti bend. Američke sekte tog vremena su mladim ljudima nudile rehabilitacione programe u zamenu za članstvo, pa je Keni ubrzo doveo stotinak pripadnika svoje verske zajednice na svirku Sister-a kako bi procenili da li bend pozitivno utiče na njega. Uz komentar da iz njihovih instrumenata govori sam đavo, iako je Keni uveliko bio alkoholičar dok Frenč i Snajder nisu niti pili, niti pušili niti se drogirali, bend ostaje bez basiste. Tu u priču upada Mark “The Animal” Mendoza, klinac navučen na pank. Najpribližniji godinama Diju, njih dvojica postaju najbolji prijatelji.
Uprkos svemu što su postigli, još uvek imao nisu imali čak ni menadžera niti se iko interesovao za njih. Mark Puma, njihov drugar i tehničar za osvetljenje počinje da im ugovara nove nastupe po većim klubovima. Nekim čudom bend bez i jednog izdanja i pesama puštanim na radio stanicama dobija prostor “Palladium” sale sa oko 3000 mesta. Osrednji koncert Kiss-a je u to vreme bio toliko posećen a oni su do tada imali 10 studijskih i 2 lajv albuma, prodali 2 670 000 ploča, smatrani jednim od najvećih bendova na svetu i najvećim američkim, bili milioneri, živeli u vilama, razvratu i bludničenju i vozili najnovije automobile. Možda i ne oni, nego neki koji su bili plaćeni samo za to.
Nakon što je prodata svaka od 3000 karata bez izdatog albuma i pravog menadžera, bend je očekivao ugovor izdavačke kuće, snimanje albuma i svetsku dominaciju. Bili su toliko uvereni da će sve posle nastupa sve radikalno promeniti, da su iznajmili salu i dan pred nastup kako bi našminkani i u kostimima imali svirku u praznoj sali kao generalnu probu. I onda ono što se najmanje očekivalo. Gitarista Edi Ožeda pronađen je bez svesti na podu u svlačionici. Koncert je otkazan.
Umesto da dignu ruke od instrumenata i pronađu poslove na građevini i barovima gde bi lokalnim pijancima pričali kako su, da nije zle sudbine, sada mogli da kidišu na tek punoletne grupi devojke sa Lemijem i Prljavom životinjom u bekstejdžu dok čekaju da “Saxon” završi svoj set kako bi otišli u hotel da sav invertar izbace kroz terasu, nisu odustali od svog sna.
Sala je ponovo rasprodata do poslednjeg mesta, ali umesto direktora izdavačkih kuća, na svirci su bili njihovi asistenti i sekretarice. Jedina osoba koja ih je kontaktirala nakon nastupa bio je Leni Pici, asistent direktora “Epic records”-a. Lik je želeo da vidi svirku nalik onoj u “Palladium”-u. U 1 prepodne. U ponedeljak. Tokom svoje pauze za ručak. Našminkani, u kostimima, sa iznajmljenom rasvetom, namontiranom scenom kao za svirke inače, na bini čekaju da jedna osoba sedne na jedinu postavljenu stolicu u celoj Sali kako bi počeli nastup. Negde na pola svirke, Pici napušta salu i nikada ga više nisu ni čuli ni videli.
I ponovo se vraćaju na isto. Vidajući rane i prikupljajući snagu da nastave dalje, saznaju da se u Long Ajlendu u jednom luna parku zvanom “Adventureland” organizuju svirke najpopularnijih bendova. U dogovoru sa vlasnicima luna parka najavljuju besplatan koncert. “Zebra”, uspešniji bend od njih je tu sakupio između 6 i 7 hiljada ljudi.
Ono što niko nije očekivao se upravo desilo. Otprilike 23 000 ljudi je došlo na svirku! Ovo je već dostiglo standarde veoma posećenih koncerata najvećih svetskih bendova. Ljudi na zgradama, drveću, automobilima i beskrajna kolona skakala je i divljala zajedno sa petoricom našminkanih likova u kostimima koji sviraju kao bend svetske klase, samo na kamionskoj prikolici umesto na ogromnoj bini specijalno dizajniranom za njih, sa najskupljom opremom i 30-ak roudija oko nje. Kasnije su saznali da je bolesno skupa antena za prijem radio signala oblikovana u “TS” i bend je uopšteno zbog svih sranja koja su fanovi napravili zvanično izgubio pravo da nastupa bilo gde u Long Ajlendu doživotno.
Nakon mnogo svirki po lokalnim klubovima, u Detroitu su saznali da Edi Krejmer lično, legendarni producent koji je radio sa imenima kao što su Džimi Hendriks, “Kiss”, “Pink Floyd”, Erik Klepton, Dejvid Bouvi, “Led Zeppelin”, “The Rolling Stones” i Santana želi da ih upozna. Realno, zašto bi takav batica dolazio da sluša bilo koga I to da preleti pola SAD-a ako ne misli da su kvalitetni? Odmah su se skapirali i nakon što su snimili jedan EP, niko nije želeo da ga objavi. Niko! Čak je i Edi lično koristio svoje konekcije u svetu muzike.
Frenč je u to vreme dobio ideju da osnuju “Twisted Sister records” kako bi objavili dva singla, “I’ll never grow up/Under the blade“ i „Bad boys (Of rock and roll)/Lady’s boy” 1980. godine.
Tada počinju da ulažu novac i u postere, majice i nove kostime i DIY vrše promociju i prodaju. To je prouzrokovalo svirke po klubovima u kojima ih gazde pozovu da prangijaju, dođu fanovi, polome i odnesu sve, ali sve, sve, sve. Čučavce, wc šolje, protivpožarne aparate, pločice sa zidova, čak i ventilacione otvore koji su se urušavali zajedno sa plafonom pa su se često svirke završavane maltene pred otvorenim nebom.
Jedan od klubova je bio mesto gde su se snimale sekvence za „Groznicu subotnje večeri“, pa su momci iz „Sister“-a izrazili mišljenje prema celoj toj priči paljenjem Džontrinih postera i javnim vređanjem celog filma. To je bilo dovoljno da iz vlasnik drugog kluba pozove da sviraju, kaže: „Jebe mi se, nek mi unište ceo klub, samo neka dođu da sviraju!“ i odštampa plakate na kojima je ispod slike benda pisalo „Dođite da gledate kako klub umire!“ . Uz sav taj status, bend nije mrdao od statusa klupskog benda niti se iko interesovao za njih.
Fanklub „SMF“ ili „Sick motherfucking friends of Twisted Sister“ kojima su pripadali svi koji su se fanatično napalili na bend osnovan je u to vreme. Sa sve pristupnicama i promo materijalom. Ono što su imali „Kiss“ sa fanklubom „Kiss army“ i „The Sex Pistols“ sa klincima koji ih prate u stopu (Bili Ajdol i Siouxsie Sioux između ostalih) kao manje-više afirmisane svetske zvezde, „Sister“ je imao kao lokalan bend. Prema nekim računicama, zarađivali su i do 5000 dolara za jedno veče kao najveće zvezde svih lokalnih klubova u Nju Džersiju ali i dalje nisu zanimali niti jednu izdavačku kuću.
Doduše, izdavačke kuće jesu počele da se pojavljuju, ali osim obećanja o budućoj saradnji, nisu dobili ništa. Onda se pojavio predstavnik nemačke kompanije „X“. Na aerodromu su mu članovi benda dali demo snimke i otišli kući sa olakšanjem da je ovo konačan početak njihove blistave svetske karijere. Sledećeg dana su saznali da je Nemac imao srčani udar u avionu i da ugovor propada.
Drugar koji je prodavao ploče i kasete je počeo da šalje njihove EP-je svim mogućim muzičkim časopisima. I ništa. Sve dok se njihova muzika nije pojavila u britanskim časopisima tako što je jedan novinar magazina „Sounds“ pravio sopstvene top-liste omiljenih hevi metal pesama i „Under the blade“ se nekoliko puta nalazila tu. Čak i na prvom mestu. Kako su njihovi snimci završili u Evropi, još uvek se ne zna.
Mala britanska izdavačka kuća pod nazivom „Secret records“ se zainteresovala za bend i čelnici kompanije su se spremili da dođu u Nju Džersi kako bi čuli i videli bend uživo. Umoran od sranja i ciničan, Frenč je izjavio „da će verovatno avion da im se sruši. Ili da će da sleti, ali imaće saobraćajku. Ili će da dođe na svirku, ali će plafon da mu se sruši na glavu. Ili ukoliko mu se svide, umreće u avionu na putu za Britaniju. Ili ako ne umre, avion će da se sruši u more a pritom će da se aktivira i bomba koju su teroristi postavili.“
Međutim, momku u dvadesetim se bend koji je nakon svirke u nekom lokalnom klubu sa više od 1000 posetilaca zatekao sa tolikim novcem na stolu kao da su „The Sweet“ toliko svideo da im je odmah ponudio ugovor. „Ma da, super.“, cinično su odgovarali. Međutim, ugovor je stvarno bio na stolu.
Posle svih godina krvi, suza, znoja, ambicija, uspeha, padova, razočarenja, odnesenih pisoara i borbe za ono što su smatrali da ceo svet treba da zna: da su najveći, najtvrđi i najzajebaniji bend na svetu, grupa „Twisted Sister“ ide u London da snimi svoj prvi album!
(nastaviće se OVDE)
Ilija Najdanović
Počeci i godine borbe za uspeh
„Look like women, talk like men, play like a motherfucker“ priča počinje 1971. godine u Nju Džersiju. Osamnaestogodišnji gitarista Džej Džej Frenč, hipi koji je napustio srednju školu u znak protesta protiv rata u Vijetnamu dva meseca pred maturiranje osim što purnja vutru sa drugarima i sluša „The Grateful Dead“ relativno malo toga radi što bi se moglo nazvati produktivnim. Videvši šta narkotici rade njegovim vršnjacima, Frenč je rešen da priču o drogi ostavi iza sebe i priključuje se rok bendovima kako bi se „skinuo“ sa supstanci. Prema njegovim rečima „ironično“. Uz časopis „Fusion“ je dobijao ploče Lua Rida, Dejvida Bouvija i „Mott the hoople“-a što je uticalo na njegovo interesovanje za glem rok i otvorilo mu svet ofarbanih, natapiranih kosa, šminke, visokih potpetica i odeće pošizele koliko i kreativnost Meta Belamija iz „Muse-a“. Uz prisustvo svirkama „New York Dolls-a“, tatama glem roka i proto panka i ostalih njujorških bendova tog kalibra po lokalnim klubovima, znao je kakav bend želi da osnuje. „Kada bi stvarno znali da sviraju onako kako izgledaju, zaradili bi milione. Ali svi ti bendovi su sranje.“, mislio je.
U to vreme se inače pojavio na audiciji za gitaristu grupe „Wicked Lester“ koja će kasnije postati „Kiss“, ali Pol Stenli i Džin Simons nisu bili zadovoljni njegovim sviranjem. Ipak, bend koji je osnovao nakon toga naziva „Twisted Sister“, počinju da se oblače kao pobesnele žene na muškim hormonima i da obrađuju pesme grupa kao što su „The Who“, „AC/DC“ i „Led Zeppelin“. Svirke po lokalnim klubovima bile su dobro posećivane pa je sa nepunih 20 godina imao dovoljno kinte da kupi sranje kombi kojim bi se vozili po američkim provincijama, šminke koliko i balerine na Brodveju i da spava po memljivim hotelima pored puta gde bi neretko bilo orgija kao u Starom Rimu. Naravno, uspeh na lokalnom nivou sa sobom je doneo i poroke, pa se Frenč našao sa četvoricom likova koji svake večeri peglaju konobaru u ajncer tokom svirke i to mu je dopizdelo. To je potrajalo do proleća 1976. kada se grupa raspala tako što su tadašnji pevač i gitarista marnuli kombi i ostavili ostale u nekoj nedođiji bez instrumenata. Samo do raspada ove postave, Frenč je odsvirao oko 600 svirki.
Velike promene, velika borba i velike ambicije
Rešen da se ne preda, pravi novu postavu. Setio se druga iz srednje Edija Ožedu koji se našao na solo gitari. Pokušaji Frenča kao pevača ispostavili su se kao promašaj i bend uskoro upoznaje Denija Snajdera, 21-godišnjeg pevača koji je pevao obrade u lokalnim bendovima. Večito odbačen, usamljen i besan, Snajder je u svojoj sobi pevao pesme „Led Zeppelin“-a i „Black Sabbath“-a u zamišljenom bendu ispred ogladala. Klasična „Nobody wants him, he just stares at the world“ priča. Odlučan da postane rok zvezda i svima pokaže da će postane neko i nešto, priključuje se „Sister“-u kao novi pevač u nadi da će od ove priče nešto da bude.
Odmah po dolasku u bend uneo je novu energiju svojom harizmom, ekscentričnim izgledom, nastupima sa gromoglasnim pevanjem i kontrolom publike dostojnom jednog Roberta Planta. Kažu da se već tada videlo da je Di, pošto je skratio ime, rođeni predvodnik mase pobesnelih klinaca koji se ne uklapaju u klišee američke pop kulture.
Iako najmlađi i sa najmanje iskustva, pokušavao je da se nametne ostalim momcima svojim kritikama tadašnjeg repertoara benda koji je procenio kao „slab“. „Da li pišeš pesme?“, upitao je Frenč. „Da“, rekao je Di ambiciozno. „Šta si do sada napisao?“ upitali su ostali, „Ništa“, rekao je. „Onda kada budeš imao bolje pesme od ovih, imaćeš prava nešto da kažeš za ove!“. Na svaku od narednih proba je donosio po neki novi tekst, i tako je nastao nikada završeni ciklus Snajderovih buntovničkih, kritikujućih, razarajućih pesama koje su uz muziku benda bile previše pank za metal i previše metal za sladunjave rok pesmice „Slade“-a, „Roxy music“-a i ostalih glem velikana.
Nastupi po lokalnim klubovima postaju krcati, bend je pored izvanredne svirke i ludačkog stajlinga postao poznat i po javnom animozitetu prema disko muzici i transparentima „Disco fucking sucks!“, a Snajder drži monologe kojima klince koji su smatrani „čudacima“ uverava da je u redu bili čudak i da je „Twisted Sister“ bend koji postoji upravo zbog takvih ljudi koji se nigde ne uklapaju.
Od 1976. do 1978. sviraju po 6 puta nedeljno a armija fanova ih prati u svakom od klubova. U očima jednih bili su nakaze, u očima trećih pederi a u očima fanova kojima su se muzika i stajling toliko svideli, postaju kult. U najvećim klubovima u Nju Džersiju vrlo brzo postaju „domaći“ bend. Štaviše, momci su imali mogućnost da ugovaraju svirke po 2 meseca unapred i tako isplanirali nastupe za leto 1978. Pored velike lokalne popularnosti, sjajne svirke i ekscentričnog izgleda, ni jedna izdavačka kuća se nije interesovala za njih.
Rešeni da privuku predstavnike američkih izdavačkih kuća, ugovaraju svirku u „Calderone“ sali. To je, inače, pozorišna sala koja im je omogućila da binu ispune pojačalima koja su sva bila uključena i teatralni izgled svirke koji su imali tada već uveliko veliki bendovi tog vremena (Journey, Queen, Aerosmith itd.).
Sve što su te večeri dobili bila odluka basiste Kenija da napusti bend. Američke sekte tog vremena su mladim ljudima nudile rehabilitacione programe u zamenu za članstvo, pa je Keni ubrzo doveo stotinak pripadnika svoje verske zajednice na svirku Sister-a kako bi procenili da li bend pozitivno utiče na njega. Uz komentar da iz njihovih instrumenata govori sam đavo, iako je Keni uveliko bio alkoholičar dok Frenč i Snajder nisu niti pili, niti pušili niti se drogirali, bend ostaje bez basiste. Tu u priču upada Mark “The Animal” Mendoza, klinac navučen na pank. Najpribližniji godinama Diju, njih dvojica postaju najbolji prijatelji.
Uprkos svemu što su postigli, još uvek imao nisu imali čak ni menadžera niti se iko interesovao za njih. Mark Puma, njihov drugar i tehničar za osvetljenje počinje da im ugovara nove nastupe po većim klubovima. Nekim čudom bend bez i jednog izdanja i pesama puštanim na radio stanicama dobija prostor “Palladium” sale sa oko 3000 mesta. Osrednji koncert Kiss-a je u to vreme bio toliko posećen a oni su do tada imali 10 studijskih i 2 lajv albuma, prodali 2 670 000 ploča, smatrani jednim od najvećih bendova na svetu i najvećim američkim, bili milioneri, živeli u vilama, razvratu i bludničenju i vozili najnovije automobile. Možda i ne oni, nego neki koji su bili plaćeni samo za to.
Umesto da dignu ruke od instrumenata i pronađu poslove na građevini i barovima gde bi lokalnim pijancima pričali kako su, da nije zle sudbine, sada mogli da kidišu na tek punoletne grupi devojke sa Lemijem i Prljavom životinjom u bekstejdžu dok čekaju da “Saxon” završi svoj set kako bi otišli u hotel da sav invertar izbace kroz terasu, nisu odustali od svog sna.
Sala je ponovo rasprodata do poslednjeg mesta, ali umesto direktora izdavačkih kuća, na svirci su bili njihovi asistenti i sekretarice. Jedina osoba koja ih je kontaktirala nakon nastupa bio je Leni Pici, asistent direktora “Epic records”-a. Lik je želeo da vidi svirku nalik onoj u “Palladium”-u. U 1 prepodne. U ponedeljak. Tokom svoje pauze za ručak. Našminkani, u kostimima, sa iznajmljenom rasvetom, namontiranom scenom kao za svirke inače, na bini čekaju da jedna osoba sedne na jedinu postavljenu stolicu u celoj Sali kako bi počeli nastup. Negde na pola svirke, Pici napušta salu i nikada ga više nisu ni čuli ni videli.
I ponovo se vraćaju na isto. Vidajući rane i prikupljajući snagu da nastave dalje, saznaju da se u Long Ajlendu u jednom luna parku zvanom “Adventureland” organizuju svirke najpopularnijih bendova. U dogovoru sa vlasnicima luna parka najavljuju besplatan koncert. “Zebra”, uspešniji bend od njih je tu sakupio između 6 i 7 hiljada ljudi.
Ono što niko nije očekivao se upravo desilo. Otprilike 23 000 ljudi je došlo na svirku! Ovo je već dostiglo standarde veoma posećenih koncerata najvećih svetskih bendova. Ljudi na zgradama, drveću, automobilima i beskrajna kolona skakala je i divljala zajedno sa petoricom našminkanih likova u kostimima koji sviraju kao bend svetske klase, samo na kamionskoj prikolici umesto na ogromnoj bini specijalno dizajniranom za njih, sa najskupljom opremom i 30-ak roudija oko nje. Kasnije su saznali da je bolesno skupa antena za prijem radio signala oblikovana u “TS” i bend je uopšteno zbog svih sranja koja su fanovi napravili zvanično izgubio pravo da nastupa bilo gde u Long Ajlendu doživotno.
Frenč je u to vreme dobio ideju da osnuju “Twisted Sister records” kako bi objavili dva singla, “I’ll never grow up/Under the blade“ i „Bad boys (Of rock and roll)/Lady’s boy” 1980. godine.
Tada počinju da ulažu novac i u postere, majice i nove kostime i DIY vrše promociju i prodaju. To je prouzrokovalo svirke po klubovima u kojima ih gazde pozovu da prangijaju, dođu fanovi, polome i odnesu sve, ali sve, sve, sve. Čučavce, wc šolje, protivpožarne aparate, pločice sa zidova, čak i ventilacione otvore koji su se urušavali zajedno sa plafonom pa su se često svirke završavane maltene pred otvorenim nebom.
Jedan od klubova je bio mesto gde su se snimale sekvence za „Groznicu subotnje večeri“, pa su momci iz „Sister“-a izrazili mišljenje prema celoj toj priči paljenjem Džontrinih postera i javnim vređanjem celog filma. To je bilo dovoljno da iz vlasnik drugog kluba pozove da sviraju, kaže: „Jebe mi se, nek mi unište ceo klub, samo neka dođu da sviraju!“ i odštampa plakate na kojima je ispod slike benda pisalo „Dođite da gledate kako klub umire!“ . Uz sav taj status, bend nije mrdao od statusa klupskog benda niti se iko interesovao za njih.
Fanklub „SMF“ ili „Sick motherfucking friends of Twisted Sister“ kojima su pripadali svi koji su se fanatično napalili na bend osnovan je u to vreme. Sa sve pristupnicama i promo materijalom. Ono što su imali „Kiss“ sa fanklubom „Kiss army“ i „The Sex Pistols“ sa klincima koji ih prate u stopu (Bili Ajdol i Siouxsie Sioux između ostalih) kao manje-više afirmisane svetske zvezde, „Sister“ je imao kao lokalan bend. Prema nekim računicama, zarađivali su i do 5000 dolara za jedno veče kao najveće zvezde svih lokalnih klubova u Nju Džersiju ali i dalje nisu zanimali niti jednu izdavačku kuću.
Doduše, izdavačke kuće jesu počele da se pojavljuju, ali osim obećanja o budućoj saradnji, nisu dobili ništa. Onda se pojavio predstavnik nemačke kompanije „X“. Na aerodromu su mu članovi benda dali demo snimke i otišli kući sa olakšanjem da je ovo konačan početak njihove blistave svetske karijere. Sledećeg dana su saznali da je Nemac imao srčani udar u avionu i da ugovor propada.
Drugar koji je prodavao ploče i kasete je počeo da šalje njihove EP-je svim mogućim muzičkim časopisima. I ništa. Sve dok se njihova muzika nije pojavila u britanskim časopisima tako što je jedan novinar magazina „Sounds“ pravio sopstvene top-liste omiljenih hevi metal pesama i „Under the blade“ se nekoliko puta nalazila tu. Čak i na prvom mestu. Kako su njihovi snimci završili u Evropi, još uvek se ne zna.
Mala britanska izdavačka kuća pod nazivom „Secret records“ se zainteresovala za bend i čelnici kompanije su se spremili da dođu u Nju Džersi kako bi čuli i videli bend uživo. Umoran od sranja i ciničan, Frenč je izjavio „da će verovatno avion da im se sruši. Ili da će da sleti, ali imaće saobraćajku. Ili će da dođe na svirku, ali će plafon da mu se sruši na glavu. Ili ukoliko mu se svide, umreće u avionu na putu za Britaniju. Ili ako ne umre, avion će da se sruši u more a pritom će da se aktivira i bomba koju su teroristi postavili.“
Međutim, momku u dvadesetim se bend koji je nakon svirke u nekom lokalnom klubu sa više od 1000 posetilaca zatekao sa tolikim novcem na stolu kao da su „The Sweet“ toliko svideo da im je odmah ponudio ugovor. „Ma da, super.“, cinično su odgovarali. Međutim, ugovor je stvarno bio na stolu.
Posle svih godina krvi, suza, znoja, ambicija, uspeha, padova, razočarenja, odnesenih pisoara i borbe za ono što su smatrali da ceo svet treba da zna: da su najveći, najtvrđi i najzajebaniji bend na svetu, grupa „Twisted Sister“ ide u London da snimi svoj prvi album!
(nastaviće se OVDE)
Ilija Najdanović