Počeo MENT, najveći showcase festival u regionu
Helly Cherry
U budućim udžbenicima iz Muzičke industrije MENT bi mogao da bude naslov lekcije koja se bavi “show case” festivalima, a prvi dan ovogodišnjeg MENT-a bi bio njegova demo verzija, koju kada jednom doživite, po njoj rangirate sve druge događaje.
Publika je u prvom danu festivala imala mogućnost da zagrebe suštinu ovog događaja. DJ set makedonske autorke Ermilove šarao je po holu, gde su učesnici konferencije, kao i gosti, mogli da se posluže pićem i hranom slovenačke proizvodnje. Zvanično otvaranje, sa prigodnim rečima dobrodošlice od tima ljudi iza MENT-a, kojih ima toliko da su popunili celu binu u Katedrali, obeleženo je upadom trija Pantaloons, koji je prošao kroz masu u holu Kina Šiške i povukao ljude u najveću salu.
Zvaničnom početku prethodilo je predstavljanje HEMI organizacije. HEMI je predstavljen kao NLO koji je sleteo na zemlju sa namerom da okupi i organizuje tržište od Estonije do Grčke, uključujući u sebe sve slovenske zemlje, kao i Grčku. Na tom jednočasovnom predavanju mogli smo da upoznamo pet predstavnika organizacija koje su uključene u ovaj projekat, a najsnažniji utisak je ostavio Džordž Perot (Georges Perot), koji je bez zadrške predstavio sve probleme i manjkavosti ovog tržišta, ali sa namerom da ih ovom organizacijom otkloni. Da to nije samo prazna priča, svedoči činjenica da su najavili inkubator za 120 malih timova/firmi/organizacija koje su uključene u muzički biznis, čvrstu saradnju sa muzičkim novinarima, kao i HEMI nagrade za izvođače. Pozvali su sve okupljene, kao i one koji čitaju ovaj izveštaj, da se jave sa svojim idejama i priključe se nekoj od ponuđenih mogućnosti za unapređenje lokalnog muzičkog tržišta.
Satnica je tačna skoro u minut, a MENT aplikacija mi javlja desetak minuta unapred za svaki događaj koji sam obeležio da me interesuje, pa tako u 8:10 počinje nastup Dakh Daughters, ukrajinskog benda koji čine sedam multiinstrumentlnih članica.
Ovakav nastup je savršeno odgovarao velikoj bini Katedrale kao i njenim mogućnostima za video projekcije, jer muzika ovog benda nije samo koncertna atrakcija, već celokupni kabaretsko-scenski performans u kojem se Dakh ćerke smenjuju na insrumentima, glume, dovikuju, recituju, što je sve ispraćeno vizualima koji su dočaravali emociju i temu pesama. Uz vizuale ide i prevod pesama na engleski, što još više upotpunjuje taj osećaj da ste u nekoj vrsti pozorišne predstave, jer svaka pesma je poseban scenski događaj, pa tako priču o baki koja se moli Bogu u vreme rata, prate udarci na bas bubnju i podvriskivanje glasova, dok je čitava scena osenčena belim mandalama koje liče na uvrnute štrikane miljeje, a priču o ženi koja iskasapi ljubavnicu “njenog Vasilija” prati bizarni animirani crtani.
Čak i da nema vizualne podrške događaju, bilo bi teško ostati ravnodušan na toliku količinu sadržaja koje ove devojke daju publici. Iz pesme u pesmu menja se tematika i postavka na bini, neka od njih bi uvek bila u prvom planu, u centru bine, dok bi druge dočaravale događaje kako muzikom na desetak različitih instrumenata, tako i mimikom. Najupečatljivija scena mi je bila pesma o tipu koji je pred devojkom koju iskreno voli, ali koja ga je jedne noći prevarila, potegao nož, da bi na kraju odsekao svoje testise. Sve to praćeno pričom u kojoj su se smenjivali ukrajinski, engleski, francuski i nemački.
Iz Katedrale masa se spušta u Komunu, koja ne može da primi toliko ljudi, pa koncet turske elektro-psihodelije Lalalar pratim kroz stakla, koja polako magle od mase ljudi koja se i dalje gura unutra. Koliko vidim, publika je u transu i prigušeni zvuci tvrdog elektro bita lome po sali, dok njihov frontmen luduje po sceni. Izvirujemo se jedni preko drugih da uhvatimo makar malo od nastupa, ali pošto se prvo veče festivala održava samo na lokaciji Kina Šiške, gužva je prevelika, i unutra i ispred.
Zbog toga sam na ulazu u Katedralu pred početak nastupa Kamala Vilijamsa, jer nemam nameru da ostanem u pozadini dok ovaj britanski džezer propoveda. Zajedno sa tročlanim bendom (saksofon, bas i bubanj) uvodi nas u svoje fank/hip hop instrumentale. Uvodni deo koncerta se produžava džemovanjem na istu temu, dok tehničar rešava problem sa jednom od pedala na klavijaturi, što gledano iz prvog reda izgleda kao najuzbudljiviji akcioni film. Iz prvog reda čuju se i preklopi na saksofonu, a kamoli dovikivanje sa tehničarima, pa uzbuđenje raste dok se konačno ne reši problem i ceo bend se prebaci u drugi fazon koji pokreće masu u đuskanje.
Već posle tog uvodnog dela, Kamal Vilijams je deo ekipe i obraća se publici otvoreno, pitajući da li mu je akcenat prejak i da li ga razumemo. “Can you understand the word fuck?”, dobija najveće ovacije koje mu potvrđuju da publika pomno prati sve što dolazi sa bine, ali kako se koncert razvija, to postaje obostrano, muzičari obraćaju pažnju na publiku iz prvih redova, živo komuniciraju sa njom i reaguju na dobacivanja, što se najbolje moglo videti u kompoziciji koju su izveli na kraju - grupica iz prvog reda koja je bila vidno oduševljena od samog početka, dovikivala je napakovanu muzičku liniju koju je Kamal preuzeo na klavijaturi, iz čega je ceo bend izvozao završnu stvar. Dokaz da se stvorila veza između izvođača i publike je i poklon-buksna koju je Kamalu neko dao iz publike, a on je stavio za uvo.
Posle ovakvog koncerta mislio sam da neću moći da čujem niti jednu pesmu, ali gruvanje slovenačkog benda Pantaloons me je vratilo u Komunu. Gužva nije bila ništa manja, ali volja da se uguram u masu je rasla sa svakim takom njihovog nastupa.
Zvuk me je podsetio na bend “Madness”, ali ne zato što zvuče kao oni (izuzimajući sličnost u duvačkoj sekciji), već po jedinstvenoj euforiji koju njihova muzika u meni stvara. Za razliku od pomenutog benda, Pantaloons je grupisan u trio: bubanj, tuba i saksofon, a sve to praćeno neupadljivim matricama, tako da je glavni šou gruv bubnja i tube, i saksofon koji kao da repuje svoje linije, pamtljive i pevljive toliko da i sada, dok pišem ovo, čujem u glavi liniju pesme uz koju je saksofonista jednom rukom sugerisao publici kako da je prate u bitu, dok je drugom svirao. Na pola nastupa nas obaveštavaju da je to samo zagrevanje i da prava žurka tek kreće, nakon čega prelaze u rejv gruv i potpuno otkačene intrumentale. Te linije ne voze, nego vas bacaju u vazduh, pa zbog toga verujem da bi Pantaloons bio bend kakav bi osnovali pogo štapovi kada bi mogli da sviraju.
Štedim se prve noći i ne ostajem na afteru, već ležem da spavam malo posle ponoći, dok mi u glavi i dalje zvoni Pantaloons. Ipak, primoravam se da zaspim, jer je danas drugi dan festivala u kojem me čeka mnogo više koncerata, na mnogo više lokacija, kao i konferencije i predavanja od 10 ujutru. Posao nije lak, ali je najbolji rad za koji znam.
Čitamo se i sutra!
Andrea Kane
Publika je u prvom danu festivala imala mogućnost da zagrebe suštinu ovog događaja. DJ set makedonske autorke Ermilove šarao je po holu, gde su učesnici konferencije, kao i gosti, mogli da se posluže pićem i hranom slovenačke proizvodnje. Zvanično otvaranje, sa prigodnim rečima dobrodošlice od tima ljudi iza MENT-a, kojih ima toliko da su popunili celu binu u Katedrali, obeleženo je upadom trija Pantaloons, koji je prošao kroz masu u holu Kina Šiške i povukao ljude u najveću salu.
 |
| foto: MENT |
Satnica je tačna skoro u minut, a MENT aplikacija mi javlja desetak minuta unapred za svaki događaj koji sam obeležio da me interesuje, pa tako u 8:10 počinje nastup Dakh Daughters, ukrajinskog benda koji čine sedam multiinstrumentlnih članica.
 |
| foto: MENT |
Čak i da nema vizualne podrške događaju, bilo bi teško ostati ravnodušan na toliku količinu sadržaja koje ove devojke daju publici. Iz pesme u pesmu menja se tematika i postavka na bini, neka od njih bi uvek bila u prvom planu, u centru bine, dok bi druge dočaravale događaje kako muzikom na desetak različitih instrumenata, tako i mimikom. Najupečatljivija scena mi je bila pesma o tipu koji je pred devojkom koju iskreno voli, ali koja ga je jedne noći prevarila, potegao nož, da bi na kraju odsekao svoje testise. Sve to praćeno pričom u kojoj su se smenjivali ukrajinski, engleski, francuski i nemački.
Iz Katedrale masa se spušta u Komunu, koja ne može da primi toliko ljudi, pa koncet turske elektro-psihodelije Lalalar pratim kroz stakla, koja polako magle od mase ljudi koja se i dalje gura unutra. Koliko vidim, publika je u transu i prigušeni zvuci tvrdog elektro bita lome po sali, dok njihov frontmen luduje po sceni. Izvirujemo se jedni preko drugih da uhvatimo makar malo od nastupa, ali pošto se prvo veče festivala održava samo na lokaciji Kina Šiške, gužva je prevelika, i unutra i ispred.
 |
| foto: MENT |
Već posle tog uvodnog dela, Kamal Vilijams je deo ekipe i obraća se publici otvoreno, pitajući da li mu je akcenat prejak i da li ga razumemo. “Can you understand the word fuck?”, dobija najveće ovacije koje mu potvrđuju da publika pomno prati sve što dolazi sa bine, ali kako se koncert razvija, to postaje obostrano, muzičari obraćaju pažnju na publiku iz prvih redova, živo komuniciraju sa njom i reaguju na dobacivanja, što se najbolje moglo videti u kompoziciji koju su izveli na kraju - grupica iz prvog reda koja je bila vidno oduševljena od samog početka, dovikivala je napakovanu muzičku liniju koju je Kamal preuzeo na klavijaturi, iz čega je ceo bend izvozao završnu stvar. Dokaz da se stvorila veza između izvođača i publike je i poklon-buksna koju je Kamalu neko dao iz publike, a on je stavio za uvo.
 |
| foto: MENT |
Zvuk me je podsetio na bend “Madness”, ali ne zato što zvuče kao oni (izuzimajući sličnost u duvačkoj sekciji), već po jedinstvenoj euforiji koju njihova muzika u meni stvara. Za razliku od pomenutog benda, Pantaloons je grupisan u trio: bubanj, tuba i saksofon, a sve to praćeno neupadljivim matricama, tako da je glavni šou gruv bubnja i tube, i saksofon koji kao da repuje svoje linije, pamtljive i pevljive toliko da i sada, dok pišem ovo, čujem u glavi liniju pesme uz koju je saksofonista jednom rukom sugerisao publici kako da je prate u bitu, dok je drugom svirao. Na pola nastupa nas obaveštavaju da je to samo zagrevanje i da prava žurka tek kreće, nakon čega prelaze u rejv gruv i potpuno otkačene intrumentale. Te linije ne voze, nego vas bacaju u vazduh, pa zbog toga verujem da bi Pantaloons bio bend kakav bi osnovali pogo štapovi kada bi mogli da sviraju.
Štedim se prve noći i ne ostajem na afteru, već ležem da spavam malo posle ponoći, dok mi u glavi i dalje zvoni Pantaloons. Ipak, primoravam se da zaspim, jer je danas drugi dan festivala u kojem me čeka mnogo više koncerata, na mnogo više lokacija, kao i konferencije i predavanja od 10 ujutru. Posao nije lak, ali je najbolji rad za koji znam.
Čitamo se i sutra!
Andrea Kane