Strip: „Reka Mohok“ (Čarobna knjiga) – Omaž velikanima



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U svetu strip produkcije skoro je neizbežno da pojedini serijali budu etablirani jednom ličnošću, koja vizuelno ili narativno postaje sinonim za zadatog lika. To je posebno uočljivo u svetu hiperprodukcije stripa kakvog sada živimo. Bluberi će uvek biti Žiroov, svaki drugi je nevoljno prihvaćen ili blasfemično odgurnut u stranu. „Ferijevi svedoci“ su s mukom prežalili gubitak Galijena Ferija na Zagoru, a sada prigrljuju samo autore koji su (bleda) kopija njihovog uzora. A Dilan Dog? Sklavi je neprikosnoveni sinonim za njega, ali skoro u jednakoj meri to je i Anđelo Stano, koji je vizuelno oblikovao naslovnice za više od 300 regularnih brojeva i mnoštvo pratećih izdanja. I eto, upravo smo, kada je reč o izdavaštvu Veselog četvrtka, ušli u fazu kada Stano više ne radi na Dilanu. Ta je vest bila neočekivana kada se ovaj prevrat svojevremeno odigrao u Italiji. No, ovo nije priča o Dilanu, Sklaviju i naslovnicama. Ovo je (delom) priča o Anđelu Stanu. I Indijancima, doseljenicima, krvavim obračunima, ima tu i ljubavi...

Idemo redom.

Stano je već duže vreme tavorio kao naslovničar na Dilanu. Tu i tamo neka epizoda koju bi nacrtao bila je daleko od dosega koji je pokazivao na početku serijala, kada su nas njegove ilustracije nadahnute umetnošću Egona Šilea ispunjavale opipljivom jezom. Ili smo mi bili mlađi, i nismo se susretali sa autorom koji na takav način zasniva svoju umetnost; ili je Stano bio nešto zaista revolucionarno, koliko i Dilan, pa i sam Sklavi. Ali kako je vreme odmicalo, a posao na Dilanu postao rutina, Stanova energičnost na naslovnicama je vrtoglavo padala. Tek u završnoj fazi, verovatno podstaknut konstruktivnim kritikama Rekionija, Stano se trgao iz letargije. Sve dok se 2016. nije uljudno skolonio sa kormila naslovničara i prepustio taj posao mladom Kavenagu.

Ali Stano nije nestao sa strip scene – naprotiv. Te iste 2016. godine nacrtao je svog prvog Teksa, album „Painted desert“ (Veliki Teks u boji 2, Veseli četvrtak, 2018). A neposredno pre nego što je odustao (ili je uklonjen, svejedno) od naslovnica Dilana Doga, godinu dana ranije je nacrtao i objavio „Reku Mohok“ po scenariju Maura Bozelija, objavljenu kao specijalno kolorno izdanje edicije „Le Storie“ (kod nas „Jedno doba, jedna priča“). Tokom nedavnog Sajma knjiga u Beogradu Čarobna knjiga nas je počastila ovim grafičkim romanom kao prvim brojem nove edicije „Riznica Boneli grande“. Naravno, u boji.


Dakle, „Reka Mohok“ je izvorno objavljena 10. jula 2015. godine u Italiji, a nama stiže četiri godine kasnije. Zanimljivo je videti Stana u ovom periodu, kada već zadugo posmatramo ovog autora kao relikt starih dobrih vremena jednog potpuno drugog i drugačijeg junaka. „Reka Mohok“ pak niti je natprirodna, niti je hororična, iako ima nekoliko mučnih trenutaka. Ali Stano se vrsno nosi sa novim izazovom drugačijeg ambijenta i žanra. Pritom, zadatak crtanja (pa ni pisanja) „Reke Mohok“ nije bio nimalo zahvalan za Stana i Bozelija, jer je priča na tragu dva (tri) izvanredna ostvarenja slične tematike: „Fort Vilingu“ Huga Prata i „Poslednjem Mohikancu“ – kako originalnom romanu Džejmsa Fenimora Kupera iz 1826. godine, tako i istoimenom filmu Majkla Mana iz 1992. sa izvanrednim Denijelom Dej-Luisom u naslovnoj ulozi. „Reka Mohok“ deli sa „Fort Vilingom“ i „Poslednjim Mohikancem“ više od vremenskog okvira. Svi se delom ili u celini odvijaju usred skoro zaboravljenog Sedmogodišnjeg rata između Francuske i Velike Britanije u američkim kolonijama, kojeg odlikuje izvesna doza zverstva. Istorijska je činjenica da su obe strane izdašno koristile indijanska plemena, mahom Irokeza i okolnih naroda, tokom ovog sukoba. I indijanska plemena su koristila sukob belaca da naplate viševekovne tenzije između njih, a usred tog pokolja su se našli doseljenici koji su životom plaćali za rat koji ih se malo ticao, ali su kao kolateralna šteta dobro poslužili za iskaljivanje besa i krvne osvete zaraćenih strana. Ovaj rat je dosta marginalizovan u popularnoj kulturi, i manje se rabi od mitologije Divljeg zapada, Građanskog rata, pa čak i rata za nezavisnost. Nekako se našao u procepu istorije, zatrpan kasnijim, daleko bolje dokumentovanim sukobima i avanturama, a posebno jer se nijedna strana ovde nije mogla podičiti viteštvom. Šteta, jer je, makar na ovom reprezentativnom uzorku – „Fort Viling“, „Poslednji Mohikanac“, „Reka Mohok“ i još pokoje delce – ovaj period i ambijent pružaju sjajan potencijal i bajkovitost Amerike koja je još više divlja, nepoznata i neistražena od svih ostalih perioda.

Tu je i opasnost u koju je „Reka Mohok“ lako mogla da upadne. Igranje na tankoj granici između omaža i plagijata lako je mogla da se okrene protiv autora. Srećom Bozeli nije prevagnuo na stranu kopiranja Prata ili „Poslednjeg Mohikanca“ i jasno se opredelio za varijantu odavanja počasti ovim izvanrednim ostvarenjima uz stvaranje sopstvene i originalne priče. Naravno, prisutna je ideja praćenja sudbine zlosrećne rasturene porodice kakvu srećemo u „Fort Vilingu“, a tu su i likovi i scene skoro preslikani iz filmskog remek-dela Majkla Mana, ali Bozeli se drži sopstvenog narativa dostojnog prekaljenog scenariste Teksa Vilera.

„Reka Mohok“ je sadržajno krcata događanjima, dinamična i dovoljno brutalna da zadovolji ukuse čitalaca koji se gnušaju korektnosti i liberalnog ulepšavanja stvarnosti. Začudno, ali Bozeli se nije odlučio na liniju manjeg otpora da prikaže jednu stranu kao apsolutne moraliste koji se u raljama opasnosti drže čojstva i junaštva. I britanska i francuska strana, i indijanski im saveznici, ne prezaju od najeksplicitnijih i najčešće gerilskih metoda ratovanja koja odgovaraju tom dobu, pa čak i u ovom obliku su verovatno bleda senka onoga što se stvarno dešavalo sredinom 18. veka, kada su norme i običaji ratovanja bili stavljeni na marginu.

Strip je prepun vizuelnih omaža Pratu i „Poslednjem Mohikancu“, što je i namera autora. Crni Gavran u pratnji dva indijanska ratnika, jedni od najvažnijih likova u priči i majstori gerilskog rata, slika su i prilika Oka Sokolovog (Denijel Dej-Luis), Čingakčuka (Rasel Mins) i Unkasa (Erik Švaj) iz „Poslednjeg Mohikanca“, a pojedini paneli kao da su direktno sišli sa Pratovih akvarela i scena iz „Fort Vilinga“; naravno, Stano ih je majstorski prilagodio svom stilu i Šileovom maniru. Sveprisutne su za Stana karakteristična „prljava“ senčenja i oštre linije koje koketiraju sa groteskom. Stano se ipak držao realizma neophodnog za priču sa granice u određenom vremenskom periodu. Pritom, strip je izvorno planiran za kolor, te se Stano držao već uvežbanih prilagođenja crteža kakva zahteva naknadno bojenje. Samim tim je crtež rasterećen od suvišnih senčenja i dobija prozračni izgled, sa ambijentima divlje prirode koja odiše neiskvarenim spokojem davno zaboravljene Amerike kada su beli ljudi tek počeli da je skrnave.

„Reka Mohok“ je kratak, sažet i hrabro ispričan strip. Stano i Bozeli se nisu prezali da sa puno poštovanja stanu na ramena velikih ostvarenja sa sličnom tematikom, i stvore originalno delo koje se ni u kom slučaju ne treba zanemariti. Retki su prikazi ove zaboravljene epohe američke istorije – makar oni hvalevredni. „Reka Mohok“ je svakako jedna od njih.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva