Пре неколико година док је постојао један нови талас експерименталних пројеката и бендова пре свега у Србији али и региону, урадио сам низ интервјуа са актерима те сцене у жељи да сазнам нешто више о свим овим правцима, и шта стоји иза ових људи који негују и истражују музички израз који је тотално другачији од свега што свакодневно пратимо. Део тог таласа био је и Десја Ловоров са својим пројектом Суицијалидизација (ако сам добро написао). У међувремену Десја се посветио бројним другим активностима од којих је тренутно најпознатија прича око Либрарион фанзина и издавачке куће. Ипак, није престајао да се поиграва са звуком и кроз тражење сопственог израза сазревао је. Последња етапа у овом трагању зове се Протонеурозис. Управо она је тема мог разговора са Десјом.


ХЧ: Када си направио пројекат Протонеурозис, која је твоја жеља била и какав смисао има? Шта то теби значи, а шта би требало слушаоцима?

П: Он је настао на пепелу претходног пројекта .vernaacular destruction., којим сам покушао да избацим уз употребе "обичне" музичке инструменте или рачунарски прављене звуке, па сам се рвао са поквареним радио-апаратима, педалама и другим изворима (помало контролисане) буке. Након таквих опита, мање-више успешних, и неколико сплит-издања, 2017. године ми се учинило да бих могао почети испочетка, са много јаснијим концептом. Одлучио сам се за име Протонеурозис. По природи јесам оптимиста и врло толерантна особа (у сваком смислу), али неке моје личне борбе, које обично кријем, излазе на видело, и те ситне, "примитивне" неурозе и стресне ситуације гледам да преточим у мирну, помало медитативну музику, "оптерећену" васионом, њеним физичким и тајновитим појавама. Да ли успевам у томе - остављам свима на суд. Они којима сам пуштао или су сами одслушали кажу да је то "тишина свемира".
Ових дана сам објавио самостални првенац „Језгро“, послушајте.

ХЧ: Ако је твој музички израз drone, dark ambient, noise, synth noise - шта би била инпирација која захтева овакав музички израз?

П: Сви који ме познају, знају да сам "намазан" свим жанровима. Главни узори су ми Sunn О))), ОМ (отуда "византински" елементи), Earth, због којих сам испрва своју музику назвао "drone-fuzz", сјајни авангардни и "свемирски" џез Sun Ra, Филип Глас, Џон Кејџ, Joy Division, Masonna, а од домаћих морам да истакнем мог колегу са сцене Филипа (Eva Ras), чији ме пројекат Suncatcher одушевио и практично натерао да се позабавим истраживањем дрона, и Syphil/Lebdi, моји врло драги пријатељи Шимац и Сања, који су ми били физички присутан узор док сам био у Сомбору у студентским данима. Што се тиче "медитативне" стране моје музике, за њу је заслужан српски HNW пројекат Dosis Letalis, Немања прави фантастичне текстуре ниских фреквенција. Литерарни предложак и инспирација у том смислу је фанзин Смрт Свету (многе идеје у православљу су ми идеолошки блиске, иако сам католик),и не напушта ме идеја да све што радим као Протонеурозис буде на српском језику и ћирилици, што се може видети на Фејсбук страници и Бендкемп профилу.

ХЧ: Како генерално некоме ко није упућен интензивно у буку објаснити и како ти се чини изјава "There is no such thing as noise "?

П: Дотична изјава може звучати врло плитко, али и дубокоумно, јер у себи спаја и оно научно објашњиво, али и духовно, неодвојиво од човека. Што се мене тиче, "бука" може бити несносан звук, направљен од стране човека, уз често висок и неподношљив праг, али је бука и подједнако продоран шум морских таласа, који је један од најлепших звукова у природи - све зависи од става појединца и како тумачи и да ли уопште једну тако обичну, а чудесну физичку појаву као што је звук. Музичка димензија је још тежа за објаснити, а да се тиче „буке“.

ХЧ: Noise. Музика или aнти-Музика? Зашто је једно, а зашто је друго?

П: Ово заправо не бих никад дозволио себи да тумачим из искључиво "академског" угла, јер та "школска" мисао квари све до те мере да нешто престаје бити уметност, и није само музика у питању. Noise је микрожанр авангардне, експерименталне музике (академски се, дакле, може сматрати уметношћу), који се прилично споро "мења", али сматрам да за тим ни нема потребе. Већина извођача је заправо прилично отворена, понеки су и музички образовани, али због своје херметичности и стилистички сведеног музичког израза не допиру до много људи. Прилично ће ограничено звучати, али noise заиста разумеју они који се њиме баве или интензивно слушају, пре свега отвореног ума, јер без тога, нема икаквог помака у музичком, уметничком смислу, дакле, без изласка из зоне комфора нема ни помака у уметности.

ХЧ: Јеси ли размишљао да наступиш уживо? Капирам да би тешко поновио оно што се може чути на издањима па зато,... како би заправо и могао да изгледа твој наступ?

П: Често размишљам о томе, али никако да се усудим да то и спроведем у дело. Иронија је што сам у том случају достатан самом себи, а имам утисак да се не бих снашао као када сам наступао са бендом, и прилично сам сигуран да бих остао сам у простору када бих наступао, познајући нпр. суботичку публику. Концепт наступа би био крајње минималистички, у сваком случају.

ХЧ: Непоновљивост направљене музике. Предност или мана?

П: У импровизацијском смислу, који је отелотворио џез (и још увек држи примат), свакако је предност. Мана је у томе што су људи несвикнути на промене, а навикнути на прилично неинспиративно понављање истих образаца, што по мом мишљењу убија чар бављења музиком уопште. Не односи се то само на експерименталне жанрове. Још један од разлога зашто и даље свесно одлажем наступ, поред обавеза које имам свакодневно.

ХЧ: Каже један мој ортак "за све то ти је довољан Фрути Лупс и Есид"... Шта користиш у раду? Хардвер, софтвер, геџет и слично.

П: Пошаљи музику ортака, да чујемо да ли је тако. :)
Кад сам био клинац, правио сам неки примитивни техно у ФЛ-у, али је то, срећом, отишло са цркнутим хард-диском првог рачунара у кући. Од справица користим паметни телефон који поседујем у дотичном тренутку, а од софтвера користим ФАНТАСТИЧНУ (поврх свега бесплатну!) Андроид апликацију звану Saucillator (љубитељи првих аналогних синтетизатора звука ће полудети за њом, уколико је пробају), која у себи поред дивних старинских поставки звука има и looper и снимач, и то је све што ми је потребно. За обраду звука, подједнако бесплатни Audacity или Wavosaur. Остало је магија и кроћење мисли и софтвера.

ХЧ: Данас је рачунар доступан свима. Чињеница је да маса људи ради нешто по питању музике. Да ли сматраш да је та доступност добра, и то да свако може да ради музику/буку?

П: Сматрам да је сада непотребно говорити о "сувишности" рачунара и Интернета у животу музичара и осталих уметника, јер је уз њега све много лакше урадити, али је теже заиста одабрати оно што ти се допада, због обимности и доступности материјала ког одабиреш као слушалац. То да "свако" може правити музику просто није истина, јер ту кад-тад дође тренутак кад се на муци познају јунаци, јер ако се не поседује жар за стварањем, копирање, бесциљно лутање и пипање на "слепо", мангуписање никог није учинило славним. То важи чак и за, нпр. Секс Пистолсе, за које људи мисле да нису имали појма, а у ствари само сироти Сид Вишс није знао да свира.

ХЧ: Колико стижеш да пратиш дешавања у региону, у смислу нових и старих имена. Ко ти је занимљив са наших простора? Чини се да је пре пар година наишао неки нови талас бендова и пројеката, а онда је то мало спласнуло сада. Како ти видиш то?

П: Искрено, већином пратим колеге издаваче шта избацују, а неретко ми нечија музика дође "сама од себе" у инбокс, која ме довољно заокупира да напишем нешто о томе. Последњи који су ме одушевили јесу нови "гаражни" бендови из Београда, Шајзербитерлемон, Визељ, Св. Псета и Газорпазорп, новосадски synthwave маг Исидор, од метала, поетика београдских трешера Сигма Епсилон ме је купила на кеца, а и интелигентни треп иза екипе Зицер је одличан. Што се noise-а и drone-а тиче, пратим извођаче које сам раније поменуо, пар Фејсбук група и италијанског издавача Unexplained Sounds Group, који претежно избацује дрон/амбиент музику. Наравно, увек сам расположен да послушам ако ми неко нешто пошаље, Што се мојих личних "открића" тиче, Анадолу рок (турски психоделични рок), што ветерани, што новији бендови као што су сјајни Altin Gün и Derya Yıldırım & Grup Şimşek) и њујоршки хардкор са почетка осамдесетих ме тренутно не напуштају и не дају ми мира. Дакле, увек има нешто ново, мрдамо се ситним корацима, мислим да је то сасвим нормално да количина издања опадне па порасте временом, али с обзиром да пратим очигледно доста ствари, не изгледа ми све тако црно.

ХЧ: И овим питањем ти остављам прилику да кажеш нешто што желиш, а нисам те питао и јесте или није битно теби, нама, некоме...

П: Не волим да солим памет, као што не бих волео да и мени то ико ради, зато ћу само рећи: поштујте се међусобно, без обзира на стаж, жанр, умеће, врсту уметности којом се бавите - сви уметници и они који се тако осећају би требало да буду једни другима ослонац. Кад-тад графичар затреба музичару, музичар писцу/новинару, то је један бескрајан круг сарадње и поштовања рада, труда и времена другога, који просто не ваља прекидати. Полазим најпре од себе, јер сам од свега овога помало, и сарађујем са многим људима, различитих профила, и као Либрарион, као Протонеурозис али и као песничка јединка/дизајнер Деся Ловоров. То је богатство и незамењиво искуство.