Nakon tačno godinu dana američka atrakcija inkranirana u bend naziva Algiers posetila je ponovo prestonicu Srbije, Beograd. Ponedeljak, 11. februar, nije sprečio fanove ovog sastava da u potpunosti napune prostor Elektropionira i na taj način upriliče jedan vrlo dobar koncert. Organizacija je ove godine pripala Odličnom hrčku.

Algiers, foto: Joe Dilworth
Vrata kluba su bila otvorena već oko 20.30, a odmah na ulazu je posetiocima i posetiteljkama dato do znanja da u klubu nema pušenja. Prošlo je sat vremena kada su lagano članovi benda počeli da se ukazuju na bini. Prvi se pojavio pevač, Franklin James Fisher, koji je na minut isprobao pijanino, pustio matricu i otišao. Nekih sedam, osam minuta je trajala uvertira uz semplove ne bi li konačno, oko 21.30 na stejdž izašli oni i to ovim redom – Franklin (pevač/pijanista/gitarista), Matt (bubnjar), Lee (gitarista) i Ryan (basista/sempler). Žurka je mogla da počne i to ne bilo kako, već mojom omiljenom pesmom Death March.

Franklin se odmah dao u neposredno davanje lekcije kako treba iskoristiti svoj gospel vokal na najbolji mogući način, dok je Ryan, ovog puta bez majice američkog anarchopunk/hc sastava MDC, katatonično zaigrao. Na prvu se nadovezala, takođe sa drugog albuma iz 2017. godine, naslovna numera The Underside of Power, tokom koje se razlomio i po koji sing-along među fanovima. Usledile su Walk Like a Panther, Cry of The Martyrs i Animals. Frenklin se zatim dohvatio daira i sa ostatkom sastava izveo hitčinu Blood, pa Irony. Utility. Pretext. ovog puta sa prvog albuma koji nosi naziv identičan imenu grupe.

Valjalo bi podsetiti da su Algiers bend leve političke provenijencije i da kao takvi kroz svoje tekstove, stavove i praksu, pokazuju i prikazuju svoj politički stav i pravac. U vremenu Trampa i jačanja desnice u Americi, a posebno Evropi, drznuti se na takav potez i svoj neupitni talenat usmeriti na takvo delovanje, predstavlja hrabar, ali i ispravan potez. Što se same muzike tiče, ona je spoj svega i svačega. Dominira indie-rock zvuk, ali sveprisutni su i post-punk, i gospel, pa čak i industrial. U stvari, pa čak i trep, odnosno kick/snare podloga, gde nema mesta čuđenju jer momci dolaze iz grada ,,dirty south-a’’ - Atlante. Kad sam već pomenuo post-punk, ukloniću ovo post i reći da su im nove pesme apsolutno u punk maniru, a nekoliko su ih i odsvirali. Ne znam da li će na novom albumu napraviti totalni zaokret i usresrediti se isključivo na ovaj muzički pravac, kome momci de fakto idejno i pripadaju, ili je to samo eksperiment od nekoliko pesama. Videćemo.

No, ipak su starije numere izazivale najbolje reakcije auditorijuma. Jedna od takvih bejaše Old Girl, a u stopu je sledila i Cleveland. Tu je Ryan-ov mikrofon završio u prvim redovima, koji su, ruku na srce, bili i najaktivniji deo publike i gde su pojedinci bili u potpunom sevdahu i nirvani. Najbolji deo koncerta je tek usledio i to na samom kraju. Algiers su nas počastili novom pesmom koju smo svi zajedno, horskim pevanjem uveli u radnju. Traka je pankčina totalna, pa je Franklin završio u masi sa mikrofonom. Kako se vratio na stejdž, tako je izbila velika šutka, što samo dokazuje koliku energiju nose nove kompozicije i kako ljudi reaguju na takvu dozu pozitive. Za sam finiš ostaviše stvar sa drugog albuma - The Cycle/The Spiral: Time to Go Down Slowly. Uz tapšanje u ritmu, rukom pokazan znak mira, te i anarhije, ova četvorka se udaljila sa bine.

Kako to obično biva, kada je masa sačinjena od istinskih ljubitelja i ljubiteljki benda, onda je povratak na bis imperativ. Ostalo im je još petnaest minuta do trenutka kada muzika u Cetinjskoj mora da utihne i to su iskoristili za još tri numere. But She Was Not Flying, jedna nova i za doviđenja, Black Eunuch. Kod ove poslednje im se pridružio i njihov roadie sa sve Iron Maiden majicom i dairama u rukama, pa je doslovno ceo bend zapevao. I tako tačno u 23h, posle devedeset minuta efektivne svirke, Algiers odoše.

Moram da priznam da mi je koncert od prošle godine bio za nijansu bolji. Sinoćnji zvuk je bio gori od prošlogodišnjeg, generalno je publika bila statičnija, a ni Franklin se onomad nije na bini pojavio sa čačkalicom među zubima. Šalim se naravno, taj deo nije uticao ni na šta, ali je činjenica da je za makar milimetar bilo interesantnije prošlog februara. Moguće da je razlog u tome što su se 2018. pojavili kao apsolutna indie senzacija, a ima i onog da kada prvi put gledaš neki fenomenalan bend, sve ti nekako bude fascinantno. Paralela se morala podvući, ali je činjenica da će i ponedeljak 12. februar 2019. godine ostati u sećanju po lepom. I nama, i njima.

 Nemanja Mitrović Timočanin