Borghesia - Proti kapitulaciji: "Gospod profesor, razumete življenje?"
Helly Cherry
Negde 80-ih bio je jedan neuspeli pokušaj da se u svetu uvede neki univerzalni jezik koji bi svi razumeli i taj jezik su nazvali Esperanto. Kako rekoh, pokušaj je bio neuspešan jer jezik je živa stvar i putuje, evoluira, transformiše se i silom ga nametati je uzalud. Ali ono što je Esperanto zaista, oduvek i danas, to je nezadovoljstvo tim istim svetom i verbalna, materijalizovana i umetnička pobuna protiv njega.
Nedavno sam na Youtube kanalu RTS-a gledala dramu iz 70 i neke „Odbrana Sokratova i smrt“, tekst prastar, tema večna i tako aktuelna. Ljudi su oduvek bili nezadovoljni svetom u kojem žive i pokušavali su da pronađu način da ga učine boljim. Da li je do sveta ili do ljudi, ne znam. I ne samo ja. Ne zna niko tačan odgovor. I možda je odgovor i nebitan, možda je sama ta Pobuna suština svega.
Činjenica da je „Borghesia“ za svoj novi album odlučila da otpeva tekstove avangardnog slovenačkog pesnika sa početka ovog veka govori vam dovoljno u prilog tome. Da vam neko to nije rekao, mislili bi da su friški, novi. Aktuelni. Napisani upravo u studiju gde je album sniman, izašli iz grudi nezadovoljnog čoveka nowdays. Ali avaj. Srečko Kosovel se danas smatra jednim od najuticajnijih modernističkih pesnika, glas internacionalnog socijalizma, bundžija protiv italijanskog uticaja i očuvanja slovenačkog nacionalnog bića. Naravno, neprihvaćen u svoje vreme, tek kasnije je vrednost njegovog rada i uopšte tematika „evropske laži“ poprimila svoj pravi oblik. Znate, kad posmatrate sa strane neku društvenu pojavu, nikada ne možete da imate pravi utisak. Morate živeti taj trenutak, prepustiti mu se. Radovati mu se i tek onda imate ga pravo kritikovati. Izgleda da umetnici imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje od običnih smrtnika. Tako i dolazi do ovog dugo očekivanog dugosvirajućeg koncepta „Proti kapitulaciji“ grupe Borghesia.
Nedavno sam na Youtube kanalu RTS-a gledala dramu iz 70 i neke „Odbrana Sokratova i smrt“, tekst prastar, tema večna i tako aktuelna. Ljudi su oduvek bili nezadovoljni svetom u kojem žive i pokušavali su da pronađu način da ga učine boljim. Da li je do sveta ili do ljudi, ne znam. I ne samo ja. Ne zna niko tačan odgovor. I možda je odgovor i nebitan, možda je sama ta Pobuna suština svega.
Činjenica da je „Borghesia“ za svoj novi album odlučila da otpeva tekstove avangardnog slovenačkog pesnika sa početka ovog veka govori vam dovoljno u prilog tome. Da vam neko to nije rekao, mislili bi da su friški, novi. Aktuelni. Napisani upravo u studiju gde je album sniman, izašli iz grudi nezadovoljnog čoveka nowdays. Ali avaj. Srečko Kosovel se danas smatra jednim od najuticajnijih modernističkih pesnika, glas internacionalnog socijalizma, bundžija protiv italijanskog uticaja i očuvanja slovenačkog nacionalnog bića. Naravno, neprihvaćen u svoje vreme, tek kasnije je vrednost njegovog rada i uopšte tematika „evropske laži“ poprimila svoj pravi oblik. Znate, kad posmatrate sa strane neku društvenu pojavu, nikada ne možete da imate pravi utisak. Morate živeti taj trenutak, prepustiti mu se. Radovati mu se i tek onda imate ga pravo kritikovati. Izgleda da umetnici imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje od običnih smrtnika. Tako i dolazi do ovog dugo očekivanog dugosvirajućeg koncepta „Proti kapitulaciji“ grupe Borghesia.
Foto: Jože Suhadolnik |
Nije novo ni strano da nam iz Slovenije dolaze ovakve anti-globalističke i anti-evropske poruke. Nije ni neobično što su izabrali ovu sinesteziju modernizma sa početka prošlog veka i upakovali je u savremeni koncept muzike. Ovaj pank savremenog doba je nažalost posvećen i uperen u one koji su ga već svesni i razumeju ga. Do te mere da ga i sami proživljavaju. Mlađe genracije imaju svoje brige i snalaze se na svoj način. Ove svojevrsne opomene neće dopreti do njih, kao što i Kosovel nije uspeo u svoje vreme. Zato se valjda i kaže da se istorija uvek ponavlja.
Zašto je uopšte važna ta stalno ponavljana tematika weltschmertza? Zato što je to pokretačka snaga onog malog broja ljudi o kojima gore napisah da možda imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje i bolje. I da ta neprestana pobuna i kritika društva nisu samo način da se eto tek na čas pronađe inspiracija da napišeš pesmu ili filozofski traktat. Borghesia je na ovom albumu ponovila sve to i uz pomoć poesie poduprla ovu tezu.
Album otvara cinična „Odprite muzeje“ koja baš tako treba da nas podseti da se istorija ponavlja i da nacionalizam, mrtve ideje i grobnice već dugo haraju svetom i Evropom i ovaj će se duh nastaviti tokom celog albuma. Na momente plesan, razigran, na momente dramski, pozorišni. Kao raspoloženje, kao vreme, kao život. Kao zastrašujući glas koji karikira smrt iz te pesme koji peva: otvorite grobnice. Pa sve do poslednje pesme „Blizu ponoći“ koja treba i simbolično da predstavi kraj albuma (ili kraj svega) gde uz zlokobno graktanje ptica zloslutnica pesnik kaže da je ponoć blizu, umrle su muve u čaši, vatra je ugasla i srce Trsta. „Bol cveta u lepoti“. I čuje se glas italijanskog diktatora koji kaže da se politika separacionalizma neće tolerisati. Jednom rečju, „Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu!” Možda i s namerom izabrana za drugu “Kons” je prava himna savremenog čoveka, umornog i iscrpljenog. Isto u Krasu i širom sveta. “Civilizacija brez srca, srce je brez civilizacije”. Literarno “Smrt Evrope”. Industrijalna “Na piramidi” predstavlja mašineriju koja melje sve pred sobom, “u srcu ljudi su zlatni dolari” kaže pesnik. Što je dovelo do kraja čoveka. Srce se pretvorilo u zlato i imperijalizam simbolizovan u obliku piramide. Prvi singl koji nam je predstavio ovaj izuzetan konceptualni album “Ljubljana spi” je plesna distopijska slika jedne prestonice sa pokidanim vezama (telefonskim linijama) među ljudima. Otuđenje i beznađe, oči mrtve kao na slikama, kao iz noir filmova. Ono što proživljavamo i sada. Poetski prikaz jedne alijenacije, samih ljudi i ljudi od sveta. Zatim dolazi opsena i dramska “Razočaranje” gde je egzaktna grobna slika, gde čujemo i simuliranje pucnjeva, “streljajte!” Zlokobna i preteća. Želja da se možda i pre vremena okonča agonija za koju ne znamo da li je san ili stvarnost. I sam je pesnik tragično i prerano završio svoj život. U buntovničkoj “Jaz protestiram” u duhu post-panka izuzetno kolažne muzičke podloge, pesnik se buni protiv svih onih sitnih zadovoljstava, sebe doživljava kao nekog ko diže glas i pokušava da osvesti ljude oko sebe. Još jedna dramska i egzaktna “Evropa umire” započinje resitalom i gugutanjem male bebe koja bi trebalo da nam probudi svest o tome kakvu Evropu ostavljamo potomstvu, jesen je i sve je sivo. Kritička i atmosferična kao iz dna tamnice “Razočaranja I” donose: “Za malo sonca bi živeli. Za malo vetra, ki v dolino veje, za malo sonca, ki srce ogreje” Razigrana dadaistička “Moj črni tintnik” predstavlja nam nadrealnu sliku iskrivljene stvarnosti kao karikiranje. Gde i čujemo sempl sa starog “Casio” sintisajzera iz osamdesetih iz popularne pesme benda Trio i hita banalnog i popularnog i danas “Da Da Da”. Paradoks koji su Borghesia sjajno ukomponovali u svoju pesmu. Nakon nje dolazi otrežnjujuća “Destrukcije” koja me možda i najviše podseća na staru Borghesiu, mada im ni malo ne zameram što nisu ostali retro. Pesma koja možda pred kraj nudi i rešenje: Rušiti, rušiti! vse te muzeje faraonov.. Milijoni umirajo, a Evropa laže. Rušiti. Rušiti. Rušiti. “Rodovnik” kao da najavljuje neizbežan kraj malog čoveka crkvenim zvonima i orguljama, ponavljajući da je čovek ponizan rob i završava ovaj psalm-album već opisanom “Blizu ponoći”.
Borghesia je ostala dosledna svom stilu i tematici i svaka pohvala za hrabrost i smislenost u ovom besmislu. Završiću samo napomenom da nažalost ovaj performans dopire samo do onih koji su već svesni, dok za uspavane nema nade a njih je nažalost mnogo više.
Zašto je uopšte važna ta stalno ponavljana tematika weltschmertza? Zato što je to pokretačka snaga onog malog broja ljudi o kojima gore napisah da možda imaju neku posebnu nadarenost da vide dalje i bolje. I da ta neprestana pobuna i kritika društva nisu samo način da se eto tek na čas pronađe inspiracija da napišeš pesmu ili filozofski traktat. Borghesia je na ovom albumu ponovila sve to i uz pomoć poesie poduprla ovu tezu.
Album otvara cinična „Odprite muzeje“ koja baš tako treba da nas podseti da se istorija ponavlja i da nacionalizam, mrtve ideje i grobnice već dugo haraju svetom i Evropom i ovaj će se duh nastaviti tokom celog albuma. Na momente plesan, razigran, na momente dramski, pozorišni. Kao raspoloženje, kao vreme, kao život. Kao zastrašujući glas koji karikira smrt iz te pesme koji peva: otvorite grobnice. Pa sve do poslednje pesme „Blizu ponoći“ koja treba i simbolično da predstavi kraj albuma (ili kraj svega) gde uz zlokobno graktanje ptica zloslutnica pesnik kaže da je ponoć blizu, umrle su muve u čaši, vatra je ugasla i srce Trsta. „Bol cveta u lepoti“. I čuje se glas italijanskog diktatora koji kaže da se politika separacionalizma neće tolerisati. Jednom rečju, „Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu!” Možda i s namerom izabrana za drugu “Kons” je prava himna savremenog čoveka, umornog i iscrpljenog. Isto u Krasu i širom sveta. “Civilizacija brez srca, srce je brez civilizacije”. Literarno “Smrt Evrope”. Industrijalna “Na piramidi” predstavlja mašineriju koja melje sve pred sobom, “u srcu ljudi su zlatni dolari” kaže pesnik. Što je dovelo do kraja čoveka. Srce se pretvorilo u zlato i imperijalizam simbolizovan u obliku piramide. Prvi singl koji nam je predstavio ovaj izuzetan konceptualni album “Ljubljana spi” je plesna distopijska slika jedne prestonice sa pokidanim vezama (telefonskim linijama) među ljudima. Otuđenje i beznađe, oči mrtve kao na slikama, kao iz noir filmova. Ono što proživljavamo i sada. Poetski prikaz jedne alijenacije, samih ljudi i ljudi od sveta. Zatim dolazi opsena i dramska “Razočaranje” gde je egzaktna grobna slika, gde čujemo i simuliranje pucnjeva, “streljajte!” Zlokobna i preteća. Želja da se možda i pre vremena okonča agonija za koju ne znamo da li je san ili stvarnost. I sam je pesnik tragično i prerano završio svoj život. U buntovničkoj “Jaz protestiram” u duhu post-panka izuzetno kolažne muzičke podloge, pesnik se buni protiv svih onih sitnih zadovoljstava, sebe doživljava kao nekog ko diže glas i pokušava da osvesti ljude oko sebe. Još jedna dramska i egzaktna “Evropa umire” započinje resitalom i gugutanjem male bebe koja bi trebalo da nam probudi svest o tome kakvu Evropu ostavljamo potomstvu, jesen je i sve je sivo. Kritička i atmosferična kao iz dna tamnice “Razočaranja I” donose: “Za malo sonca bi živeli. Za malo vetra, ki v dolino veje, za malo sonca, ki srce ogreje” Razigrana dadaistička “Moj črni tintnik” predstavlja nam nadrealnu sliku iskrivljene stvarnosti kao karikiranje. Gde i čujemo sempl sa starog “Casio” sintisajzera iz osamdesetih iz popularne pesme benda Trio i hita banalnog i popularnog i danas “Da Da Da”. Paradoks koji su Borghesia sjajno ukomponovali u svoju pesmu. Nakon nje dolazi otrežnjujuća “Destrukcije” koja me možda i najviše podseća na staru Borghesiu, mada im ni malo ne zameram što nisu ostali retro. Pesma koja možda pred kraj nudi i rešenje: Rušiti, rušiti! vse te muzeje faraonov.. Milijoni umirajo, a Evropa laže. Rušiti. Rušiti. Rušiti. “Rodovnik” kao da najavljuje neizbežan kraj malog čoveka crkvenim zvonima i orguljama, ponavljajući da je čovek ponizan rob i završava ovaj psalm-album već opisanom “Blizu ponoći”.
Borghesia je ostala dosledna svom stilu i tematici i svaka pohvala za hrabrost i smislenost u ovom besmislu. Završiću samo napomenom da nažalost ovaj performans dopire samo do onih koji su već svesni, dok za uspavane nema nade a njih je nažalost mnogo više.
Olja Wagner