Finale Demofesta



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Posle rekordnih 9 sati putovanja konačno sam se vratio u svoju sobu. U glavi mi i dalje bruji završni program poslednje večeri „Demofesta“, ali ni sjajan nastup dr Neleta i Goblina, ne može da preovlada u utisku da su takmičarski bendovi najbolji deo „Demofesta“. Poslednje večeri festivala imali smo priliku da slušamo 13 takmičara, različitih po žanru, ideji i načinu na koji prenose svoju muziku, ali što se tiče celokupnog utiska – svaki od tih bendova se našao u finalu sa razlogom.

foto: Demofest
Veče je otvorio bend „LadyD“, banjalučki sastav predvođen sjajnom pevačicom Dijanom Josipović. Njen vokal je zaista nešto što treba čuti uživo, ali iako je pesmu „Ljubi me“ najavila kao priču o modernim ljubavnim odnosima, sama pesma je bila nemoderna, zvučala je kao i svaki drugi popić-rokić koji ste čuli na radiju u poslednjih 20 godina. Kada sam preslušavao ovu pesmu kod kuće, iritirao me je taj užasan spot za koji i dalje ne mogu da utvrdim da li su zaista želeli da bude onako treš ili samo nisu čitali „Priče o spotovima“ kada je trebalo. „LadyD“ ima vrlo verne fanove, pa se tako i ove večeri viorio transparent sa imenom benda, a gromoglasan aplauz je pozdravio njihov nastup.

Zaječarski bend „GMO“ (što u prevodu zapravo znači „Genetski Modifikovani Orgazam“, kako nam je otrkio njihov frontmen u intervju) predstavio se u finalnoj večeri pesmom sa puno gruva i dobrom vožnjom, ali mi je, još više nego prve večeri, smetao vokal i način na koji prenosi tekst pesme. Činilo se kao da nijednog trenutka ne peva, već pripoveda tekst, a sama lirika nije toliko upečatljiva da bi nosila celu stvar. Ipak, Zaječarci su odneli pobedu kao najsrčaniji bend, jer su svoj nastup posvetili članu benda koji je oboleo od cerebralne paralize, a ovaj humani  i drugarski čin je prepoznao i „Demofest“, pa su Zajčeraci dobili posebnu nagradu u vidu novčane pomoći za lečenje njihovog prijatelja.

Biljke“ su bili moji favoriti iz prostog razloga što vrlo retko možete da čujete neki bend koji je zaista duhovit u svojim pesmama. Ovaj bratski sastav iz Bele Crkve se predstavio pesmom „Oči Zelene“ koja pomalo sablažnjava svojim tekstom, ali u tome ima nekog nonsens humora koji vas tera da se kezite koliko je pesma glupava ili genijalna. Za razliku od prve večeri, bend se pokazao mnogo sigurniji na bini, ali i dalje su bili pokočeni, iako su posle laganog uvoda krenuli da krcaju, pevajući iz sveg glasa. Nadam se da ću u budućnosti imati prilike da ih čujem i na nekoj samostalnoj svirci, jer ove večeri nisu bili na visini izazova, pa nisu osvojili nijednu od nagrada.

Monstruoz“ je bio najveće iznenađenje, jer posle prve večeri u kojoj su bili pomalo stegnuti, u finalu su se potpuno prepustili svirci i prosto se videlo da uživaju. Jedan od gitarista je pola svirke klečao solirajući dok su mu na glavi sijale ukrasne lampice kao oreol. Ovaj četverac bez basa, u kojem uz bubanj tri električne gitare pletu sonični zvuk, poseduje nešto specifično, ali kao da još uvek nije došao do srži onoga što ih čini „Monstruozom“. Iako ne podnosim da vidim izvođače na bini u šorcevima, njihov frontmen me je podsetio na Đoleta iz Plišanog Mališana, koji je u finalnom nastupu svirao u šorcu i papučama, a zbog istovetne ljubičaste nijanse košulje bilo mi je jasno da je u pitanju nameran potez. „Montruoz“ ima ono što je potrebno da bi se istakli, sada je neophodno da malo porade na detaljima (razumljivost vokala, aranžmani), kako bi ta srž došla do što šireg broja publike, ali i zadržala njihovu pažnju.

Bend „Olivera Popović“, predvođen istoimenom novosadskom kantautorkom, u finalnoj večeri se predstavio znatno ubedljivije. Ovoga puta tekst je bio poetičniji, nikada do sada nisam čuo ljubavno obraćanje stihovima ti si moja meduza, a uz gruv benda i pažljivo osmišljen aranžman, cela pesma je zvučala vrlo pitko i prenosila je potrebnu emociju. Pažnju mi je privukla gitaristkinja Milica Uzelac koja je otvorenim akordima pod distorzijom na pravim mestima popunjavala pesmu i zanimljivim detaljima pravila posebnu atmosferu. Iako mi je ova pesma bila mnogo bolja nego prethodna, bend „Olivera Popović“ se nije našao među prva tri mesta, ali je jedan od bendova nagrađenih besplatnim satima od beogradskog „SAE instituta“.

Slovenci su svojim nastupom opravdali prolazak u finale, zaista su bili eksplozivni na bini i sve bi buktalo čak i da nije bilo one vatrene pirotehnike sa zidova tvrđave. Tokom nastupa benda „Captain Morgan's Revenge“ nalazio sam se pod drvetom, na nekih tridesetak metara od bine, jer je kiša počela da pada, pa sam sa te udaljenosti mogao da primetim koliko ovom bendu odgovara ogromna bina. Zaista, odavde su izgledali kao najjači bend koji je izašao pred publiku „Demofesta“ i u tom nastupu nije bilo nimalo pretvaranja i lažiranja, oni su bili deo tog zvuka, oni su zaista živeli tu muziku. Ali i pored odlične svirke, mislim da je opravdano što se nisu našli u finalu, jer to nije ni izbiliza novi zvuk koji ovakvi festivali treba da promovišu. „Osveta Kapetana Morgana“ bi možda bila ubedljivija da je na njihovom maternjem jeziku, ovako zvuče kao čitav terabajt muzike koja je nepovratno otišla u prošlost, jer nije imala da ponudi ništa više osim tog kratkotrajnog sagorevajućeg uzbuđenja.

foto: Demofest
Moji favoriti „Fire in Cairo“ su se pokazali doraslim za izazov finalne večeri. Iako mi se čini da im je prva pesma sa kojom su nastupili bila ubedljivija, ova je tehnički izvedena skoro pa savršeno, tekst je bio razumljiv, bend se držao tempa i taj novi gruv je vozio kroz čitavu stvar. Tek sada sam primetio da sva četiri člana benda pevaju, a da je glas njihovog frontmena ono što odskače, čak i u onim trenucima kada ga je poklapala previše pojačana solo gitara. Rekao bih da je ovo neki novi zvuk i ne zameram im što pevaju na engleskom, jer su u tome ubedljivi, a i njihova karijera je verovatno okrenuta ka svetskoj publici, pri tome su i dovoljno mladi da svoj izraz promene kad im se smuče zapad i život rokenrol zvezda. U tom procesu treće mesto na „Demofestu“ će im sigurno pomoći, makar da se snadbeju opremom u vrednosti od 1000 evra.

Čini mi se da je „Herz“ bio mnogo ubedljiviji prve večeri festivala, ali i dalje mislim da sam ih prestrogo ocenio u najavi, jer ovaj sastav zaista ima šta da ponudi, pogotovo njihov gitarista koji je nosio ceo nastup i na bini plenio pažnju više od svih drugih. Najveći problem koji sam imao sa pesmom „Moderni“ je u neubedljivosti vokala, pevanju nalik na recitovanje i neuspelom pokušaju da se predstavi suština digitalnog doba.

Bend na koji sam se kladio je višestruko opravdao moja očekivanja. „Vin Triste“ je, nakon prve večeri i pesme „Ako ikada“, izabrao da prikaže još jednu verziju njihovog nastupa u kojoj uloga glavnog vokala pripada Danijeli Milanović. Pesma „Tačka“ je drugačija u svom konceptu, prvi deo pesme je potpuno rokački i Danijeline vokalne sposobnosti posebno dolaze do izražaja u refrenu i stihovima čini se da lako je, da bi završnica prešla u melanholičnu vožnju u kojoj vam se melodija na gitari Ivane Posrkače urezuje u sećanje pa je zviždite i tri sata nakon što ste je čuli. Tokom njihovog nastupa bio sam u prvom redu, nadajući se da ću videti još neki brus kako leti prema njima, ali umesto toga sam video nekog razvaljenog metalca kako visi preko ograde i drži podignute rogove do samog kraja pesme. „Vin Triste“ je osvojio drugu nagradu, a taj novčani iznos namenjen binskoj opremi će im sigurno pomoći da svoju karijeru razviju još brže i bolje. 

Nisam oduševljen Serđovim baladama, zapravo mrzim ih i prilično me nervira kad ih peva, ali sam bio na više njegovih nastupa i znam kako se te baladice savršeno uklope u ostatak svirke, koja je vrlo slojevita i različita od pesme do pesme. Ovo je prvi put da ga slušam posle pobede na BRF-u i nakon ovog nastupa uviđam da je pobeda i više nego opravdana. Sa ovakvim gruvom zaista se može pevati o bilo čemu, a ta magična tastatura je instrument koji ne možete da zaboravite, pa tako ceo fazon benda „Sergio Lounge“ ostaje poseban jer se izdvaja i po izgledu na bini, i po kvalitetu muzike i po samom konceptu. I prošle godine je pobednički bend „Slonz“ nagrađen i za najboljeg gitaristu, a to se desilo i sada – Pavle Popov, brat Srđana Popova, čoveka koji je „mastermind“ iza jednog zatamnjenog stakla naočara, nagrađen je „Džek Denijels“ gitarom. No, mnogo je važnije da je ovom bendu pripala zaista vredna nagrada od 3500 evra za snimanje albuma. Stvarno imamo čemu da se radujemo za sledeću godinu, jer ako će neko znati da iskoristi taj novac u prave svrhe, verujem da je to bend „Sergio Lounge“. 

foto: Demofest
Iako me je „Aleja Velikana“ prve večeri kupila svojim nastupom, ove večeri nisu bili podjednako ubedljivi, najviše zbog tehničkih razloga, a pomalo i zbog nastupa njihovog frontmena, sa kojim iz svirke u svirku imam odnos mržnje/ljubavi. Za ovo veče su odabrali pesmu „Životinjsko carstvo“, odličnu fanki stvar koju je pokvarilo nerazumljivo pevanje i pretrpan tekst od kojeg nisam razumeo apsolutno ni jednu jedinu reč, pa čak ni u onim delovima koji su se ponavljali. Ovoga puta frontmen je bio u drugačijem fazonu, sa kožnom jaknom i naočarima u stilu rokenrol legendi, a takvo mu je bilo i ponašanje. U završnici pesme je prikazao „hand job“, koristeći kaiš kao nastavno sredstvo, a klečeći pred basistom Jovanom Đukićem koji je vozio svoje fanki linije, simulirao je „blow job“. Ne znam da li je to potpomoglo, ali Jovan Đukić je nagrađen „Plavim basom“ za najboljeg basistu, ali bend ipak nije osvojio pobedu.

Drvo Truo“ je izveo vrlo zanimljivu pesmu koja mi je bila znatno bolja nego ona iz prve večeri. Najavili su je kao priču o svetu u kojem živimo, a kreativnom upotrebom rime gazi-pazi napravili su lako pamtljivu i vrlo zaraznu stvar koja mi je ostala u sećanju. Prvo mi se činilo da će cela pesma proteći u laganom ritmu i ponavljanju, ali je bend od polovine promenio vajb i u završnici podigao emociju. Kao što je i njihov frontmen rekao u intervjuu, „Demofest“ ipak mnogo više znači mlađim bendovima, a sastavu kakav je „Drvo Truo“ i nije neophodan, jer njihova muzika ima svoju publiku, a dovoljno je autentična da se istakne i u ovakvoj konkurenciji, pa je razumljivo zašto nisu bili u prva tri mesta.

Anja Rikalo & The Band“ je od samog starta pesme krenula sa rokanjem i takva završnica takmičarskog programa je bila prava eksplozija. Iako je Anja Rikalo glavni vokal i ime koje nosi priču, bend ni najmanje ne zaostaje za njom, svaki od muzičara koji je prati je ozbiljan umetnik na svom instrumentu. Mislim da je jedini minus u ovom sastavu to što su pesme na engleskom koji se čini kao opšte mesto. Možda bi za njihovu karijeru bilo pogodno da pronađu nekoga ko će pisati tekstove na maternjem jeziku ili makar dovoljno zanimljivom engleskom, tako da u prvi plan izađe posebnost i ono što Anja Rikalo i njen bend imaju u sebi. 

Iako sam se nadao da će „Vin Triste“ osvojiti glavnu nagradu, ipak mislim da je potpuno opravdano što je Serđo glavni pobednik, a treće mesto za „Fire in Cairo“ je potvrda da „Demofest“ prepoznaje autentičan zvuk, ali i dokaz da moje procene nisu baš toliko nasumične, ipak ima i nečeg pametnog u mom šeširu.

Pošto sam tek ove godine saznao da postoji i nagrada za najbolji novinarski tekst, ovogodišnji „Demofest“ nisam doživeo samo kao nadmetanje bendova, već i kako izazov za moju karijeru „rokenrol novinara“, pa su svi ovi tekstovi za HellyCherry pokušaj da budem novinarski objektivan koliko je to moguće kada je muzika u pitanju, a i dovoljno profesionalan da izveštavam dan za danom (sa sinoćnim izuzetkom). Ako imamo u vidu da „Demofest“ u proseku dodeljuje oko 100 medijskih akreditacija po godini, moram da se zapitam gde su drugi autorski tekstovi, gde je mišljenje i sud drugih muzičkih novinara? Iskreno bih voleo da pročitam i neko mišljenje koje se razlikuje od mog, a pogotovo što bi mi tuđi tekstovi pomogli da ne napravim grešku kao u prethodnom tekstu u vezi sa bendom „The Sticky Licks“. Lako je prekopirati zvanično obaveštenje sa sajta „Demofesta“, ali mislim da bi bilo pravedno da se i novinari potrude barem upola od onoga što su demo bendovi, a i organizatori festivala, dali za ovaj događaj.

Eto, drage kolege novinari, imate fore još dva dana, toliko mi treba da na mom blogu napišem svoj krajnje subjektivni muzički putopis o Banjaluci i „Demofestu“. Nakon toga sam ću sebi dodeliti nagradu za najbolji tekst, a ako se to ne poklopi sa odlukom žirija, budite spremni da se sledeće goine na konferenciji borite za onu zlatnu činelu. Meni je bilo istinsko zadovoljstvo i čast da pišem sa ovog festivala za HellyCherry, pa već planiram šta ću sve tamo da radim sledeće godine u ovo vreme.

Andera Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva