Prvo veče Demofesta



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Za sve one koji vole da otkrivaju nove velike bendove dok su oni još uvek na početku, „Demofest“ u Banja Luci je nezaobilazni festival, ne samo zbog kvalitetnog programa, već i zbog čitave organizacije koja u fokus stavlja demo bendove i njihovo predstavljanje široj publici. 

Posle jedanaest godina rada i truda „Demofest“ je zasluženo dobio status najboljeg muzičkog festivala posvećenog demo bendovima, ali i u poređenju sa drugim festivalima koji se oslanjaju na velika (i pomalo izlizana) imena, „Demofest“ odskače po originalnosti. Od svih festivala na kojima sam bio, ovo je jedini koji tako vešto balansira između neophodnih komercijalnih elemenata i vrhunskog ugođaja koji pruža svojoj publici, kako u večernjem programu, tako i u dnevnim časovima.

foto: Demofest
Sinoć je održano prvo takmičarsko veče „Demofesta“ na kojem je nastupilo 12 demo bendova, nakon čega su veče upotpunili „Wolfram“, „Magnifico & The Serbian Army Orchestra“ i „Dječaci“. Ne sećam se kada sam poslednji put osećao toliko uzbuđenje zbog muzičkog programa nekog festivala, jer ovo je bio prvi put da za jedno veče čujem više od 10 novih i meni potpuno nepoznatih bendova. Svaki demo bend se predstavljao jednom svojom pesmom pred brojnom, i prilično mladom publikom, koja je iskoristila jednočasovni besplatan ulaz na festival, tako da je već na samom početku programa prostor pred binom bio ispunjen. Kroz program su nas vodile Ida Prester i Jovana Coka Stanković, koje su napravile potpuno prijateljsku atmosferu, tako da je bilo lako zaboraviti da je u pitanju takmičenje.

Prvi bend koji se predstavio bio je zagrebački duo „Playground Hustle“. Njihov nastup je bio potpuno iznenađenje, bilo je neočekivano da će ovakav festival otvoriti cure koje kroz elektronsku muziku iznose svoje ideje. Jedna od njih je vozila trep matre i vrištala prateće vokale, dok je druga vodila pesmu rimama, ali i predanim plesanjem u deonicama gde je muzika preuzimala glavnu priču. Njihova pesma „Nije me briga“ je bila odličan uvod u takmičarski program, kako zbog energičnosti kojom su privukle publiku, tako i zbog stihova „Nije me briga, ništ me ne dira//Nek plešu kak ja sviram“. No, razumljivo je zašto nisu prošle u finale, mada bi meni bilo skroz okej da sam čuo još jednu njihovu pesmu. 

U najavi za festival izneo sam kako beogradski bend „Herz“ ne zavređuje moju pažnju, ali sam se pokajao već na prvi ton, jer „Herz“ nije reklamni bend, već ozbiljna svirka sa puno gruva koji vas tera na igranje. Dešava se da zbog svojih brzopletih zaključaka i subjektivnog stava o muzici sa vremena na vreme dođem u situaciju da moram da pojedem ono što sam napisao, ali u slučaju ovog benda, to ću uraditi sa velikim aptetiom, jer njihov nastup je bio ubedljiv, iskren i srčan, a kako su svirali pesmu na maternjem jeziku, nije bilo one izveštačenosti koju sam osetio u „Running“. Gitarista je odneo pobedu svojom lucidnošću i predanošću svirci, solirao je mašući gitarom i gazeći preko cele bine, pa čak i u trenutku kada mu se izvukao kabl, vratio se u gruv kao da se ništa nije ni desilo. Jedina slabost koju sam mogao da pripišem ovom bendu je pevačev neubedljiv vrisak na kraju refrena, ali čak i to nije ozbilja zamerka, već pomalo sujetna potreba da ipak opravdam svoju primarnu lošu procenu. Radujem se njihovom nastupu u finalu i mogućem povodu da još jednom prevarim onaj najavni tekst.

Polagao sam nade u „Mr Fuzz“, bend iz Zrenjanina koji u svom zvuku neguje psihodeliju šezdesetih, ali ono što su nam prikazali na festivalu bilo je krajnje neubedljivo, a na trenutke i dosadno. Možda je tajna u studijskom snimku čiji retro zvuk bez posebne opreme ne može da se prenese u živom nastupu, ali bend nije uspeo da se izdvoji ni po svom nastupu, ni po pesmi koja je zvučala kao svaka druga rokenrol špica iz američkih serija. Ne žalim što nisu prošli dalje.

Zahvaljujući svojoj lenjosti da kopam malo dublje, jedini bend o kojem nisam napisao nikakvu prognozu, bio je sarajevski „Monstruoz“, zbog čega sam se posebno radovao njihovom nastupu, jer najviše volim kada u prvom susretu sa nekim bendom osetim vezu i postanem fan. Ne mogu da kažem da sam bio potpuno oduševljen njihovim nastupom, ali zasigurno su mi privukli pažnju svojom autentičnošću i drugačijim zvukom koji pravi četverac sa tri električne gitare i bubnjem. „Monstruoz“ vuče u mračniju atmosferu, ali istovremeno podiže svojom energijom, pa u tom spoju različitosti se nazire monstruoznost koju njihova muzika predstavlja za prosečnog slušaoca. Biće interesantno čuti ih u finalu.

„Demofest“ mi je omogućio da konačno čujem Oliveru Popović. Ida Prester ju je najavila kao solo kantautorku, a onda je ona odgovorila „Olivera Popović smo mi“, čime je predstavila tročlani bend koji je prati. Ovo zasigurno nije njen najbolji tekst koji sam čuo, ali je pesma imala polet i ubedljiv gruv, preko kojeg je Olivera svirala gitaru, pevala i koristila klavijaturu sa nasnimljenim efektima i matricom. Nije ni čudo što ceo sastav nosi njeno ime, jer ne samo da je ona dugogodišnjim radom izgradila i utvrdila svoje mesto na sceni (u intervju posle nastupa je rekla da je nastupala i na prvom Demofestu), već i toliko pleni svojom pojavom na bini da se ostatak benda spaja sa njom, pa ona izjava da su svi oni Olivera je potpuno tačna. U finalu će se predstaviti drugom pesmom, pa je to još jedan od razloga za uzbuđenje pred subotnje veče.

Banjalučki „5rolej“ je imao ubedljivo najveću podršku od publike, pre nego što su odsvirali i jedan ton, masa je vrištala i aplauzima pozdravila njihov nastup. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da ova petorka promeni mišljenje koje sam izneo u najavi. Pesma kojom su se predstavili je imala tekst preko kojeg je sijao neonski znak sa natpisom „opšte mesto“, govorili su o revoluciji i promenama, ali bez ikakve revolucije u ideji ili snazi u izvođenju pesme. U nizu bendova koji su se odlikovali makar i minimalnom autentičnošću, „5rolej“ je bio progoretina nastala od ugaslog žara ex-yu hitova i krajnje očekivanih ideja u pravljenju pesme. Rizikujući da navučem gnev banjalučke publike, smatram da je njihov nastup bio najslabiji od svih demo bendova koji su se predstavili. Drago mi je da žiri nije pokleknuo pred očekivanjima publike, jer „5roleju“ istinski fali originalnost da bi se našao u finalu „Demofesta“.

Pitao sam se da li pevač „Diverta“ iz Požarevca zaista ima onoliku bradu kao iz spota i odgovor je – da, čak je i malo bradatiji. Podeljeno mišljenje koje sam imao prilikom preslušavanja pesme „Recidiv“, sa kojom su se predstavili i sinoć, konačno je prevagnulo na stranu nepovoljnu po bend. Iako je očigledno koliko su samo muzički ozbiljni i sigurni na sceni, što je i očekivano sa obzirom na njihove godine i radni staž, ova pesma mi zvuči kao ne tako uspeli koktel dve pesme, potpuno različite po svom senzibilitetu i ideji. Dok je onaj deo u koji nas uvode stihovi „uzalud napor da vratiš me u sistem“ ubedljiv i snažan, sa vrhunskom muzičkom podlogom u fazonu najboljeg industrijala uz koji morate da se pomerate, ostatak pesme je nakalemljen i pun ispraznih fraza („lažeš kako zineš, kao pas“), tako da krajnji utisak ne prenosi ono što bi ovaj bend mogao da bude. Iako je pevač u razgovoru sa Idom, pun samopouzdanja, izjavio kako idu u finale, razumljivo je što će ipak ići kući.

Beogradski „Hotel Makedonija“ je bio potpuno drugačiji od svih, pevač je izgledao kao miks Fredija Merkurija i Karađorđa, sa podvrnutim brkovima k'o u Dalija, obučen u cirskuski frak, sa buteljkom lozovače koju je potezao i na bini i tokom intervjua posle nastupa. Bilo je interesantno čuti tu psihodeličnu kafansku muziku (nazivanu još i vlaški pank), ali i pored očekivanja koje sam imao u vezi sa ovim bendom, utisak je na kraju ipak mlak, pesma nije bila baš toliko zanimljiva, a repeticija krugova i dugačak tekst, koji je preterao sa ponavljanjem refrena, na kraju se ispostavila kao pomalo dosadna. Pevaču, kao centralnoj figuri, fali harizma glumaca sa kojima se neskromno uporedio u intervjuu, ali i scenski nastup koji bi mogao da pokupi od frontmena „Multietničke atrakcije“ (jer on te brkove nosi mnogo ubedljivije). Verujem da je njihov nastup raznolik, kao i repertoar pesama koji kriju pod frakom, ali te večeri se nisu baš dokazali i pomalo mi je žao što ih neću čuti i u finalu, ali su zasigurno bend na koji ću obratiti pažnju u budućnosti.

Iako odabrana pesma možda i nije bila baš najbolji izbor za bend „Biljke“, drago mi je da je ovaj bend prošao u finale, jer su bili jedan od favorita na koje sam se kladio u najavi. Nadam se da će za nastup u finalu malo počupati korenje iz nogu i da će se prepustiti ludačkom ritmu koji prave, pošto onako statični i kruti ne izgledaju kao da se zabavljaju preterano. I njihov gitarista je imao peh sa opremom pa je u sred solaže otkazalo napajanje, ali i on je uspeo da se vrati, tačno u takt, podižući celu pesmu distorziranim zvukom, tako da ne biste ni primetili da je nešto falilo. I dalje se kladim na njih, ne samo što mi se sviđa njihova muzika, već i ceo fazon koji su predstavili u kratkom intervjuu posle nastupa. Ispostavilo se da to ipak nisu one biljke na koje sam ja mislio, već je u pitanju metafora – svi smo mi biljke, ne možemo da se pomerimo iz ove zemlje u koju smo ukopani, a „zalivaju nas pričama o BDP-u i progresu“.

Captain Morgan's Revenge“ je bio jedini bend iz Slovenije koji se predstavio prve takmičarske večeri. Mislim da je Idina definicija „metal boj bend“ najbolje objašnjenje, jer iako se momci lože na tvrd zvuk, čini mi se da ne uviđaju koliko im je muzika izlizana i već ostvarena u hiljadu prethodnih varijacija. Izgleda da im to niko drugi nije rekao, ali svi ti rifovi su toliko puta odsvirani da je prosto fascinantno da se oni toliko lože na bini. Zapravo, to mi se najviše i sviđa kod njih, oni su zaista srcem u tome i u onim trenucima dok je vatra šibala ispred bine (pohvala za vrhunsku pirotehniku festivala, osećao sam se kao na koncertu Ramštajna), vratio sam se u tinejdžerske dane, ono doba kada sam se mnogo ložio na Linkin Park i sve te MTV rokere. Ipak, kad su već prošli u finale, bilo bi dobro da pevač poradi na dikciji, jer nisam uspeo da razumem ni reč teksta, činilo se kao da kroz celu pesmu mumla, pokušavajući da oponaša onaj američki niklbek naglasak.

Mislio sam da se iza imena zagrebačkog benda „Fire in Cairo“ kriju neki zreli muzičari, pa sam se ozbiljno iznenadio što golobradi klinci prave onakvu muziku, sa onim samopouzdanjem i sigurnošću na sceni koju ne mogu da poremete ni početne greške sa opremom. Pesme koje sam preslušavao pre festivala obećavale su svojom autentičnošću, a na bini je to bilo još očiglednije, jer pesma koju su izveli nije od onih koje možete da ukalupite u neki očekivani format. Iako pevaju na engleskom, klinci su se razlikovali po svom fazonu i jedina zamerka koju sam imao je nerazumljivost pevanja, pa i njima za finale savetujem isto što i njihovim prethodnicima, jer mislim da zaista imaju šanse, a i dobre razloge, da se nađu među prva tri mesta.

Na samom kraju večeri nastupio je „Vin Triste“, beogradski bend koji čine četiri devojke, od kojih su dve poznate po drugim bendovima (Stepa i Dingospo Dali), sa kojima su već nastupale na „Demofestu“. Od samog početka ne krijem da su mi one favoriti, a nakon ove večeri, uvideo sam da nisam jedini koji to misli. Iako je znam odavno, pesma kojom su se predstavile („Ako ikad“), toliko me je izvozala da sam bio spreman da bacim šešir pred svoju simpatiju iz tog benda, ali neko iz publike me je preduhitrio, bacivši brus većeg broja pred gitaristkinju. Nisam ni sumnjao da će i žiri prepoznati posebnost ovog benda, pa je njihov nastup ono čemu se najviše radujem u finalnoj večeri, jer, koliko sam čuo od njih, tada će izvesti pesmu „Tačka“, koja je potpuno drugačija od „Ako ikad“, kako zbog fazona, tako i zbog promena uloga u bendu.

Zahvaljujući Demofest aplikaciji, bio sam u mogućnosti da 4 minuta pre zvanične objave saznam da su finalisti: Herz, Monsturoz, Olivera Popović, Biljke, Captain Morgan's Revenge, Fire in Cairo i Vin Triste. Ovih sedam imena je sasvim dovoljan razlog da cupkam od uzbuđenja pred subotu, a večeras ćemo saznati koji bendovi će se priključiti.

Ostatak večeri su popunila velika muzička imena, ali kako su za mene demo bendovi bili glavni razlog putovanja od Novog Sada do Banja Luke (315km u jednom smeru), reći ću samo da „Wolfram“ zakiva, Magnifiko mazi, a „Dječaci“ voze.

Sad sledi obilazak Banja Luke, projekcija filma, pres konferencije i Koljina radionica. Ako ste ovde, javite da se družimo, jer je to u srži „Demofesta“.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva