Swiss Invaders Balkan Tour
Swiss Invaders Balkan Tour

Istorija roka: Led Zeppelin - Good times, bad times



Sviđa ti se? Javi ostalima!



    Kada je u julu 1968. godine legendarni britanski rhythm&blues sastav Yardbirds prestao sa radom, gitarista, producent i kompozitor - Jimmy Page ostao je sa obavezom da odradi niz unapred ugovorenih koncerata benda i imenom grupe. Pomenuti Yardbirdsi su bili jedan od najbitnijih bendova epohe...

   Oni su faktički napisali knjigu gitarskog rock and rolla baziranog na bluesu.Bili su krucijalna veza između britanskog rhythm&bluesa iz sredine šezdesetih i psihodelije s kraja te decenije, postavljajući temelje heavy metala... pisale su novine tih godina o njima.

    Da bi odgovorio preuzetim obavezama i ostvario san o osnivanju vlastitog benda, Jimmy Page pronalazi trojicu iskusnih saradnika i tako nastaju New Yardbirds, u sledećoj postavi: Jimmy Page – gitara (9. januar 1944., Heston, Middlesex – James Patrick Page), John Paul Jones – bas, klavijature (3. januar 1946., Sidcup, Kent – John Baldwin), Robert Plant – vokal (20. avgust 1948., Bromwich, Staffordshire – Robert Anthony Plant) i John Bonzo Bonham – bubnjevi (31. maj 1949., Redditch, Worcestershire – John Henry Bonham). Na taj način stvoren je kostur novog, teškometalnog (hard-rock blues) benda, koji će kao Led Zeppelin u narednih dvanaest godina osvojiti svet rock and rolla i upisati svoje ime zlatnim slovima u njenu istoriju. 


Uzletanje olovnog balona

    Što se same predistorije članova slavne četvorke tiče, ona je bila ništa manje interesantna od buduće, nezaboravne karijere jednog od najuticajnijih bendova u celokupnoj istoriji rock and rolla... Bile su to nezaboravne, eksplozivne i kreativne šezdesete, godine najvećeg uspona i širenja misije čudesnog beat-rock pokreta mladih. Da bi ste bili muzičar unutar bilo kog benda tih godina morali ste prethodno pristojno da se potrudite i namučite da ispečete zanat. Iskrenost i neizmerna energija entuzijazma su se podrazumevale, dok se znanje sticalo godinama i veoma visoko cenilo među muzičarima. Uronjenost u tradiciju, pre svega blues i rhythm&blues osnovu, bila je jedna od ključnih osnova bilo kog značajnijeg benda – bilo da su u pitanju bili psihodelični i avangardni Pink Floyd ili pak čisti britanski pop-rock pioniri The Beatles... Foliranje, šminka, poza, pomoć tehnologije, ispraznost i puka komercijalnost nisu tada mogli lako da prođu( makar ne na duže staze) – mesta za mediokritete bilo je, eventualno, u nekim nižerazrednim slojevima jedne buntovne, iskrene i kreativne priče zvane rock and roll...
    Jimmy Page, bivši student umetnosti u Croydonu, umeće sviranja gitare ,,skidao“ je slušajući solo deonice slavnih gitarista jednog pionirskog vremena – Jamesa Burtona i Scottyja Moorea, istovremeno radeći kao studijski muzičar tokom prve polovine šezdesetih. Zbog zdravstvenih problema sve se više posvećivao studijskom radu, postajući vremenom jedan od najtraženijih i najcenjenijih muzičara u tom fahu. Svirao je, između ostalog, na prvom hitu kultnog britanskog benda The Who - I can’t explain i njihovom albumu My generation(1965.), potom na snimkama legendarnih Them( bendu Van Morrisona) - Gloria i Baby please don’t go, pesmi Jeffa Becka( kultnog gitariste tog vremena, sa kojim je jedno vreme, u završnoj fazi benda, svirao u Yardbirdsima, pojavivši se čak i u filmu Michelangela Antonionija - Blow up(1966.), remek-delu sedme umetnosti) - Beck’s bolero, kao i na snimkama niza velikih imena šezdesetih – The Kinks, Pretty things, The Rolling stones, Georgie Fame, Donovan, Herman’s hermits... Pored pomenutih, veoma značajnih imena pop-rock scene šezdesetih, Page se pojavljuje i na snimkama Tom Jonesa, Roya Harpera, pevačice Nico( singl The Last mile(1965.)) i klasičnom blues snimku Johna Mayalla i Erica Claptona - I’m your witchdoctor-Telephone blues. Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima nalazi se pesma, veliki hit Joea Cockera - With a little help from my friends( obrada pesme the Beatles, sa albuma ,, Sgt.Pepper’s lonely...“), gde Page svira solo gitaru svojim jedinstvenim, prefinjenim stilom. Bilo da je u pitanju bila akustična gitara, mandolina ili neki od drugih žičanih instrumenata, Page je bio veliki inovator( kada je tehnika snimanja u pitanju, bio je apsolutni perfekcionista) i tehnički sjajan muzičar, izbegavajući jednodimenzionalno ispaljivanje solo deonica u stilu vidištasvemogusagitarom(veoma popularno tih godina), dajući prednost lirici i ekonomičnosti, saglasju sa bendom. Usavršavajući se godinama kao studijski muzičar, naučio je kako da u potpunosti prenese željeni zvuk na traku i snimke Led Zeppelina, težeći u potpunosti ka postizanju uvek novog i drugačijeg zvuka benda. Čudesni efekti na pločama Zeppelina, doza mistike i čarobnjaštva, jedinstvene magije koja ih je činila unikatnima i lako prepoznatljivima u masi sličnih, krasila je zvuk benda oblažući ga slojevito originalnošću i tajnovitošću. Pageova tehnika i karakteristični riffovi ulivali su u zvuk benda nepresušnu energiju i snagu, čineći ga, uz malu pomoć  preostalih prijatelja, tako autentičnim i moćnim... Blues osnova, uronjena u korene i tradiciju, činila ih je dodatno snažnijima i drugačijima od niza plagijatora...
    Jimmyju Pageu je već u januaru 1965. godine bilo ponuđeno mesto gitariste u Yardbirdsima( kao zamena slavnom Claptonu, koji se tada potpuno okreće bluesu i odlazi put Mayallovih Bluesbreakersa), ali ga on tada odbija, što iz zdravstvenih razloga, što zbog unosne zarade od studijskog rada. Upražnjeno mesto zauzima treći u nizu britanskih gitarskih heroja šezdesetih – Jeff Beck. Tek nakon druge ponude, sticajem raznih okolnosti, jula 1966. godine, Page pristaje... Istorija rock and rolla će zabeležiti da je u jednom momentu bend Yardbirds predvodio jedan od najjačih gitarskih tandema ikad viđenih – Jimmy Page i Jeff Beck...
    John Paul Jones, budući basista i klavijaturista Zeppelina, takođe se uglavnom kretao stazama studijskog muzičara, često se susrećući sa Pageom. Kao aranžer, klavijaturista i basista pojavljuje se na snimcima The Rolling stones, Shirley Basey, Lulu, Dusty Springfield, Donovana, Herman Hermits... Prilikom jedne od zajedničkih studijskih saradnji on i Page su razgovarali o osnivanju vlastitog benda.. Ostatak priče je...
    Što se preostale dvojice budućih članova Zeppelina tiče – Roberta Planta i Johna Bonhama, njihova prošlost nije bila toliko značajna( sazrevali su i probijali se unutar niza lokalnih bendova) i mada u prvi mah nisu bili prvi Pageov izbor prilikom odabira članova za New Yardbirdse, sudbina je htela da ih zajedno okupi. Jedan od zaslužnih za to bio je i njihov legendarni menadžer – Peter Grant , po mnogo čemu peti Zeppelin.

Your time is gonna come...

    Zajednička priča budućih Led Zeppelin počinje u jednoj maloj londonskoj sali za probe, krajem 1968. godine. Nakon odrađene skandinavske turneje i ispunjenja bivših preuzetih ugovora od Yardbirdsa, novostvoreni bend počinje da gradi vlastitu priču. Trebalo je, za početak, novom bendu dati novo ime... ,, Kum“ je postao igrom slučaja otkačeni bubnjar benda the Who – Keith Moon, rekavši Pageu da će njegova nova grupa imati uspeha koliko i ,, olovni balon“. Pageu se svidelo ime Lead Zeppelin, koje je u sebi nosilo krajnosti ,, lak“ i ,, težak“, koje je on, kao gitarista i vođa benda, hteo da upotrebi u svojoj muzici.

    Kao Led Zeppelin grupa je prvi put nastupila 10. decembra 1968. godine, u legendarnom londonskom Marquee klubu. Prvobitni repertoar benda uključivao je rock klasike poput Tobacco road i Long tall Sally, kao i klasične numere blues velikana Howlin’ Wolfa, Alberta Kinga i Willie Dixona. Shvativši odmah njihov ogromni potencijal, eksplozivnu fuziju teškometalnih riffova, uzbudljivih vokala i grmljavinsko-dubinsko gruvanje ritam sekcije Jones-Bonham, muziku moćnu, energičnu i intenzivnu( poput slavnih Cream i Jeff Beck group), menadžer Grant u samom početku orijentiše bend na američko tržište( sklonije žešćem i prljavijem zvuku, oslonjenom na blues korene) i upućuje ih na slavnu izdavačku kuću Atlantic records. Početkom 1969. godine Zeppelin je preleteo Atlantik i nastupio na tlu Amerike kao predgrupa žestokim Vanilla fudge. Zeppelini su tokom naredne dve godine išli šest puta na američke turneje, učvrstivši zauvek svoje neprevaziđene pozicije koncertne atrakcije Novog sveta. Posle turneje 1971. godine( i objavljena 4 kultna studijska albuma) Zeppelini će obići SAD još tri puta – 1973., 1975. i 1977. godine... Na svakoj od pomenutih turneja obarani su novi rekordi u posećenosti ...

    Odmah po povratku iz Amerike( gde su nastupali na turneji benda Vanilla fudge, kao predgrupa) Zeppelini ulaze u studio i snimaju svoj debi album - Led Zeppelin 1 , jedno od deset budućih remek-dela rock istorije...
    Album sadrži dve pesme blues majstora i vrhunskog autora Willie Dixona( najčešće citiranog i obrađivanog)- You shook me i I can’t quit you babe, moćne blues kompozicije, u kojima dominira snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham( jedna od najjačih u celokupnoj istoriji, sa nenadmašnim i razarajućim Bonhamom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk, kao ratnički tam-tam borbenih Sijuksa), inventivne solo deonice Pagea i jedinstveni, visoki vokali Planta, koji je bio poput bljeska munje iz potmule grmljavine benda. Tu je i blues Jimmy Pagea: Dazed and confused. Sledi ga tradicional Babe, i’m gonna leave you i nešto poput engleskog folka Black mountain side.
    Ostale se pesme oslanjaju na pejdžovski raspoznatljiv gitarski stil, zasnovan na moćnom riffu kao bazičnom kosturu pesme i Plantovom autentičnom vokalu - Communication breakdown, How many more times i God times bad times. Bilo je to vreme gitarskih heroja, veličanstvenih, besmrtnih riffova( setimo se samo Keitha Richardsa, kao jednog od najkreativnijih u tom fahu) i nažalost ponekad beskonačnih solo deonica... Dok je Robert Plant pevao u visokom registru, vrišteči do ivice histerije, uzlećući na tehničkom savršenstvu solaža Jimmy Pagea, prekaljenom i odmerenom studijskom liscu i gitaristi, kod kojeg je svaki ton ili efekat imao svoju meru, mesto i smisao, u pozadini, kao čvrst temelj, dvojac John Paul Jones i Johna Bonham je izgarao i dodavao vulkansku energiju. Dok je Jones sofisticiranim zvukom klavijatura dodavao lepotu i sjaj perfektnom letu cepelina, ne štedeči po potrebi ni bas, sa dna vulkanskom grotla izbijala je užarena lava uz prasak i grmljavinu drvoseče Bonhama. Vrhunski čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji, za koji je i legendarni Hendrix tvrdio da je neponovljivo savršen i moćan...
    Teškometalni gromoglasni zvuk, uobličen savršenom produkcijom, kreće već sa prvim Bonzovim taktom u Good times bad times, pesmom koja otvara ,, let olovnog cepelina“. Suva esencija čiste energije, razarajućeg ritma, melodičnosti, prepoznatljivosti i efektnosti riffa uskovtlanih vrhunskim vokalom. Tradicional Babe i’m gonna leave you nastavlja da grmi i već na samom početku albuma diže atmosferu do usijanja - iz tutnjećeg Bonhamovog kompleta i dubina duše izranja vrišteći Plant, praćen Pageovom hiruški preciznom ritmikom i vešto naglašenim tonovima... sedam minuta atmosfere koja vas ostavlja bez daha i drži u stalnom pokretu, blaženo završavajući folk akustikom.
    Novi dodir session-blues-Dixon- Zeppelin magije nadire iz rastegljive, You shook me, psihodelične blues osnove, korena iz kojeg proizilazi sva ostala teškometalna, tehnički perfektna nadgradnja- dvanaest moćnih taktova, vešto raspoređenih, uz podršku John Paul Jones klavijatura i Pageove prefinjene blue notes stilistike, potom vibrirajuća usna harmonika koja osvaja prostor i srce, leprša nad ponor ritam sekcije... break... gitara koja uz eho efekat ječi i zvoni, bubanj koji silinom razvaljuje, lagani prelaz, fantastični Plant i elegija gitare koja reže, seče i tužno zavija... i završni krešendo glasa i gitare, uz eho savršene akustike... Veoma moćno...
    Dazed and confused, blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Your time is gonna come jednostavno zvuči perfektno... Sve se savršeno uklapa, ni manje, ni više - klavijature, glas, bubanj, gitara,bas... Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti... toliko se toga dešava u samo nekoliko pesama, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i sa najboljima. Rezultati, kada ih je bilo, dolazili su na kraju, što je za posledicu imalo, između ostalog, najveći broj suštinskih albuma za sva vremena, školskih primera mere, znanja, poštenja, iskrenosti i pre svega kreativnosti... Vremenom, industrija je uzimala sve pod svoje, stvar se razvodnjavala i pohlepom komercijalizovala, i postajala sve imbecilnijom zabavom proseka, poze i šunda...Nažalost.
    Akustični engleski folk Black mountain side se naprosto produkcijski preliva iz prethodne pesme, demonstrirajući kvalitet zvuka i moć gitare, a već sledeća stvar Communication breakdown rafalno pršti kao rokersi machine gun, frontalno napadajući čula. Nekoliko momenata oduška za rezervisanog Pagea, Plantov vrisak i ritam a la Bonham koji gruva i melje sve pred sobom. Sažeto i moćno. Smiraj dugih blues putovanja dolazi sa još jednom Dixonovom I can’t quit you babe, standardno kvalitetnim, odmerenim i implozivno-explozivnim zeppelin klasikom. Savršen spoj tradicije i tehnike. Za sam kraj ,, leta cepelinom“ ostavljena je How many more times, donekle preopširna ali u duhu jednog vremena- dokaz da i najbolji mogu ponekad da se ne uzdignu u visine i pogreše u koracima.
    Debi album Led Zeppelina otvorio je jedno novo poglavlje u istoriji moderne muzike, doneo novi kvalitet čvrsto uronjen u tradiciju, doneo novu snagu i vrstu energije i, nažalost, vremenom sve veći broj loših i ispraznih plagijatora, bledih kopija originla- bez sadržaja, duha i kreactivnosti. Ipak...

Led Zeppelin sa grupi devojkama 1975.

Whole lotta love

    Ubrzo nakon slavnog prvenca usledio je i drugi album Zeppelina, jednostavno nazvan Led Zeppelin 2, objavljen krajem 1969. godine. ,, Led Zeppelin 2“ je bio logičan nastavak debi albuma, još žešći i eksplozivniji. U ,, teškometalnom“ žanru koji su sami definisali album je postao jedan od neprevaziđenih, donevši niz heavy-klasika. Eksplozivnu Whole lotta love mnogi i danas smatraju jednom od ultimativnih himni hard-rock zvuka, pesmom koja u potpunosti otkriva svu raskoš Pageovog talenta( moćan, lako pamtljiv riff, snagu studijskog eksperimenta, kreativnost...). Duh blues tradicije propušten je kroz visokovoltažnu, elektrificiranu, potmulu grmljavinu i Plantov vrisak - definišući novi stil Zeppelini se ne odriču korena... Teškometalni blues-rock nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Kritike su se kretale između polova krajnosti, poput samog Led Zeppelin sounda. Dok su ih mnogi hvalili i sledili njihov put bezrezervno uživajući u novim heavy klasicima – Heartbreaker ili Living loving maid, sa druge strane su stizale nimalo prijatne optužbe. Časopis ,, Rolling stone“ ih je direktno optužio za krađu: Sve su maznuli. Počev od stila, preko tema do celih kompozicija. Kritika je upozoravala da je jedna od ključnih pesama na albumu, pomenuta ,, Whole lotta love“ zapravo plagijat, prepravka pesme You need love, američkog blues veterana Willie Dixona( čije su pesme Zeppelini inače obrađivali, recimo You shook me ili I can’t quit you babe). Kako god da bilo, album ostaje klasikom ,, zeppelinovski“ definisanog hard-rock-blues stila, u rasponu od lirskih pasaža unutar pesme Ramble on, preko Pageovih već pomenutih heavy klasika, sve do impresivne raskošnosti Bonzovog Moby Dicka, bubnjarske rapsodije za koju je jedan kritičar napisao da je to ,, jedini interesantan solo koji se ikada mogao čuti izvan Zapadne Afrike“. Krucijalna Bring it home, poput odjavne špice, odvodi slušaoca na dugačko blues-rock putovanje cepelinom – čudo sinergije starog i novog, ritmički naglašeno i isprepleteno krajnostima blues lirike i hard-rock intenzivnosti...
    Na prva dva, monumentalna, stilski definišuća , zeppelinovska albuma, vešto se nadovezuje naredni – Led Zeppelin 3 , 1970. godine, sa sličnim hard-rock temeljima... Najveći deo vremena odnosili su im ozbiljni poslovi u vezi putovanja, zatim probe i nastupi. Page i Plant su čak stizali i da pišu nove pesme. Ponekad, ako su imali pauzu, odleteli bi čak u Vels da se koncentrišu na melodiju i stihove pesme!, priseća se novinar Chris Welch tih početnih, burnih i kreativnih godina ranih Zeppelina. Album ,, Led Zeppelin 3“ proširuje hard-rock temelje benda akustikom i folk uticajima. Otvara ga kultna Immigrant song, biserna, mistična heavy oluja, pročišćena do srži i genijalna u svojoj impresivnoj jednostavnosti. Preko akustike i autentične zeppelinovske primese folka i psihodelije pesama Friends i Celebration day stiže se do još jednog vanvremenskog bisera – blues numere Since i have been loving you, trenutka u kojem sva magija jednog sjajnog benda dolazi do vrhunca, gde se duh tradicije vešto transponuje u inspirativnost novog, gde se potencijal talenta pretvara unutar sveta ideja u kreativnu bit, ono po čemu vas prepoznaju i priznaju za sva vremena. Bila je to jedna od onih besmrtnih numera koja vas obeležava zauvek i trasira put kojim hodite ka sebi... Gallows pole, pesma koja sledi, odlazi korak dalje izmičući moći reči u pokušaju da je opišu i definišu... Lepršava, akustična, ritmična, potcrtana Bonhamovim energičnim, dubinskim ritmom, ova perfektna stvar uzleće do granica raskoši, uznesena Plantovim moćnim vokalom i poletnim Pageovim gitarskim ritmom... Predivan osećaj upotpunjuje gotovo ,, stonesovska“ balada Tangerine( poput onih sa ,, Sticky fingers“ albuma, recimo ,, Sway“, ili pak ,, Sister morphine“), na koju se nadovezuje razigrana gitarska a la Page Bron-y-aur stomp, sva u lepoti zanosa, ritma, pevljivosti, pozitivne energije, eksplozivnosti koju može da ponudi čisti, iskonski rock and roll... Ma u kom pravcu krenuli, Led Zeppelin su ostavljali osećaj sigurnosti, snage, energičnosti, tehničke superiornosti, autentičnosti... Album zatvara Hats off to Harper, posveta jedno od bitnih rock muzičara tog vremena – Royu Harperu, nikad dovoljno iskazanom i priznatom. Sve u svemu, letelica zvana Led Zeppelin tih je godina bila jedna od najtraženijih i najpoželjnijih. Koncerti grupe bili su jedan od najuzbudljivijih mogućih događaja unutar sveta rock and rolla, koji je lagano posustajao i gubio započete bitke pred sve perfidnijim i žešćim naletima Establišmenta... Opasnost samoljubivosti tzv. zvezda, njihove potkupljivosti, droga i komercijalne jalovosti, gubitka izvorne snage i duha bila je sve prisutnija i tragičnija... Sve je manje bilo mesta za nekadašnji čisti beat zvuk pobune i iskrenosti... Možda je pesma ostala ista, ali...

To be a rock and not to roll...

    Naredne godine usledio je vrhunac početnog perioda rada grupe. Na seriju briljantnih koncertnih turneja i albuma nadovezao se legendarni Led Zeppelin 4, njihov znak prepoznavanja, sa pesmom koja će ih obeležiti za sva vremena – Stairway to heaven. Stilski pročišćen i izvanredno pageovski produciran( kao uostalom i svi njihovi albumi, uglavnom), ,, Led Zeppelin 4“( album s magičnim simbolima, germanskim runama) osenčen hipi misticizmom, čudesnom simbolikom unutar korica albuma, okultnim i magijskim interesovanjem Pagea i Planta, donosi pre svega izvanredan i snažan rock and roll, nezaboravnu kolekciju pesama koja ga svrstava među najbolje rock albume ikad snimljene... Album otvaraju dve razaračke, čistokrvne rock numere – Black dog i Rock and roll, nešto što ogoljava do koske samu bit rock muzike – tu su energija, čvrstina, moćan ritam( Bonham koji razbija, razvaljuje, prodire do srži, mrvi sve pred sobom, oduvava...). Nejasnoća definicije pojma ,, rock and roll“ raspršuje se istoimenom pesmom Zeppelina – tu je sve što čovek može poželeti od pomenute muzike, stila, načina života i neke vrste duhovnosti. Jezikom prostodušne muzike i pesme Zeppelina sve je rečeno – nažalost, samo onima kojima je i namenjeno... Za neke druge, manje stilizovane i rafinirane, ostaju neka druga prostranstva delovanja, shvatanja, prepuštanja i uživanja... Takav je život... Nakon zvučnog udara, album uplovljava u mirnije, ezoteričnije vode pesmom The Battle of evermore - preplitanje glasova Roberta Planta i Sandy Denny unutar mikrokosmosa sazidanog zvukom akustične gitare i mandolina... Lirično, mistično, lepršavo, čudesno kontemplativno zeppelinovski prijatno iskustvo, izvrstan uvod u vanvremensku, već pomenutu Stairway to heaven, koja se svojim baroknim akustičnim uvodom, krećući se preko ezoteričnog područja nedokučivog i tajnog, uzdiže do samog emotivnog vrhunca, oličenog u jedinstvenoj magiji zeppelinovskog muzičkog dodira i poruci u šekspirovskom stilu – To be a rock and not to roll... Nakon krešenda, album ponovo ulazi u mirnije vode, odlazeći preko Misty mountain hop putem ka Going to California, u svetove stvorene jedinstvenom maštom i magijom Zeppelina.
    Početnu fazu stvaralaštva i izvrsnih albuma zamenule su, kako to u rock and roll industriji obično biva, godine nebrojenih koncerata i merenja uspeha benda u veoma opipljivim, valutnim vrednostima. Takva vrsta činjeničnog stanja i sumiranja rezultata odvode bend putem samozadovoljstva, lenjosti duha, gubitka kontakta sa publikom i stvarnošću, samima sobom pre svega, i gubitka iskre bunta i kreativnosti. Kao i kod većine bendova tih prelaznih godina( ka nečemu novom što je trebalo da osveži posustalost i donese novu krv nade, duha i inspirativnosti) kod Zeppelina je došlo do određene kreativne krize, potrošenosti i traženja novog puta...

    Nakon dvogodišnje pauze usledio je novi, peti po redu album Houses of the holy (1973.), neujednačena, manje inspirativna mešavina rocka, reggea i mističnih soul balada, delo sa znatno manje raspoznatljivog blues-rock razaračkog naboja. Ploča ,, Svetilišta“ donosi zaokret ka mirnijem zvuku benda – mistika The Rai song ili recimo No quarter odvodi slušaoca u nekom drugom, Jonesovim klavijaturama naznačenom pravcu... Ipak, ima tu i stare vatre, za one tvrdokorne Led Zeppelin fanatike – Over the hills and far away čisti je ranozeppelinovski klasik, rock and roll koji pleni čistinom, jednostavnošću, energijom i koji udiše život punim plućima. Biser u pravom smislu te reči, ono što je rock and roll bio usvom devičanskom, izvornom obliku... Kritike povodom ovog albuma bile su podeljene, a svet kao i uvek dovoljno velik za svačiji ukus( o kojem se u suštini i ne raspravlja, nego se voli ono gde vas srce vodi i što možete iskreno da osetite, ne nipodaštavajući ničije drugo mišljenje – jednostavno, zar ne...).
    Na etiketi ,, Swan song“( novoj Zeppelin kompaniji za proizvodnju i distribuciju ploča) godine 1975. pojavljuje se šesti, ovaj put dupli album – Physical graffiti.On donosi petnaest novih pesama, uokvirenih novim naponom Led Zeppelin snage i kreativnosti. Raznovrsna kolekcija pesama, oivičena i zatamnjena pojednostavljenošću, vodi slušaoca kroz okultni svet Led Zeppelin tame. Teško valjanje karakterističnih riffova, zloslutna, turobna atmosfera, potmulost koja izvire iz minimalističke strukture In my time of dying, The Rover, Custard pie ili Houses of the holy, kombinovani su sa funky ugođajem briljantne Trampled underfoot, folki mirnoćom Down by the seaside ili pak klasičnim klavirskim boogijem Boogie with Stu. Tamni oblaci nadvijaju se i nad Ten years gone i Black country woman, kulminirajući u epskim komadima In the light i posebno kultnoj Kashmir, koja se lagano razvija, odiše nekim čudesnim nemirom, klaustrofobijom, unutarnjom jezom koja se ničim neda objasniti niti odagnati... Zloslutna, turobna atmosfera ovog albuma kao da je najavila niz tragičnih događaja( od kojih će jedan – smrt bubnjara Johna Bonhama pet godina kasnije, okončati postojanje benda) u stvarnosti – povredu Roberta Planta u saobraćajnoj nesreći avgusta 1975. godine, a potom i iznenadna smrt njegovog sina 1977. godine... Ponovo su kružile glasine da su Plantovi i Pageovi eksperimenti sa crnom magijom odgovorni za zlu kob koja je počela da prati bend...

The Song remains the same

    Uprkos svemu, u kratkom vremenskom razmaku pojavila su se još dva Led Zeppelin albuma. Sedmi studijski album zvao se Presence(1976.) i bio je snimljen u Minhenu, u tada najboljem studiju na svetu – Musical studios. Pesme Nobody’s fault by mine i Tea for one izdvajau se kvalitetom među sedam novosnimljenih. Sve u svemu ništa više od solidnog albuma, mereno pre svega po dotadašnjim Led Zeppelin standardima. Utisak je donekle popravio naredni album – osmi po redu - The Song remains the same(1977.), dvostruki soundtrack, živi album sa devet Led Zeppelin standarda. Film i istoimeni album snimljeni su tokom nastupa benda na koncertu u ,, Madison square gardenu“ u New Yorku, 1973. godine. Muzika i scene s koncerta ukomponovani su sa maštarijama, tzv. sekvencama snova članova benda koje vizuelno predstavljaju asocijacije na njihovu muziku...
    Nakon pomenutog studijskog albuma, filma i duplog koncertnog albuma usledio je period dugog odmora, zatišja i neproverenih informacija vezanih za budućnost benda. Nakon svega, svetlost dana ugledao je deveti album Zeppelina – In through the out door. Godina je bila 1979., a naziv albuma simboličan -  Ulazak kroz izlazna vrata, pre svega zbog činjenice da se već dugo spekulisalo o raspadu benda. Udar silovitog punk-rocka na stare, jalove rock-dinosauruse bio je tih godina veoma žestok, čije nemilosrdnosti nisu bili pošteđeni ni Led Zeppelin. Priče o lovatorima koji žive na lovorikama od zaglupljene publike bile su brutalne i nimalo prijatne...
    Zeppelini su dali jedini mogući odgovor, pre svega muzikom kojom su plenili prethodnih desetak godina. Pesme poput In the evening, Hot dog i All my love odražavale su stari, dobri duh četiri vrhunska muzičara, okupljenih unutar benda Led Zeppelin – čudesne letelice neslućenih visina i mogućnosti. Teško je u svakom trenutku života biti na vrhunskom nivou i trajati, ali i svi mogući padovi su tu radi ravnoteže koja pruža uvid u lepotu i dostignuća vrhunskog sjaja. Bio je to poslednji zajednički let Zeppelina koji su svojim radom i harizmom obeležili istoriju rock muzike. Poslednja pesma na poslednjem zajedničkom albumu – bolni blues I’m gonna crawl vratila je, kako to obično u životu i biva, celu priču na sam početak, korenima moderne muzike iz koje je je sve i počelo... Nosila je u sebi neku čudnu, pritajenu setu opraštanja koji se naslućivao, naglašavajući energiju i duh čoveka bez kojeg se dalje nije moglo... Dana 25. septembra 1980. godine novine su javile da je pronađen mrtav John Bonzo Bonham, legendarni, neprevaziđeni bubnjar Led Zeppelina...   

Travelling riverside blues

    Džimi Hendriks je jednom prilikom oduševljeno rekao: Ako Bonem ikada odluči da napusti Cepeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara. Ovakvom konstatacijom, komplimentom, mogao bih i da završim započeti tekst, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonema, ali... Za njegovu desnu nogu Hendriks je tvrdio da svira kao par kastanjeta – što mu takođe treba verovati, jer Hendriks je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i ritmom divljine.
    Bio je veliki čovek( i dušom i telom), verovatno najoriginalniji bubnjar rok muzike – svojim naizgled ,, nelogičnim“ ritmovima obogaćivao je strukturu moćnog hard rok-bluz zvuka benda Led Cepelin. Grmljavina kojom je zasipao rokenrol, bojeći je nepresušnom inventivnošću, snagom, čvrstinom i zadivljujućom količinom energije prosto je neopisiva. Njegov stil života bio je gotovo isti, rokerski, nesputan i beskompromisan. Činjenica, da je po rečima prijatelja bio velika lafčina i u piću, koštala ga je života – ujutro, 25. septembra 1980. godine pronađen je mrtav. Autopsija je pokazala da je smrt nastupila od prekomerne doze votke, ispijene tokom dvanaestočasovne pijanke.
    Ko je makar jednom imao priliku da čuje ,,grmljavinu“ bubnjeva Džona Bonema, recimo u pesmi ,, Rock and roll“, teško će poverovati u njegovu ,, smrt“, barem ne onu duhovnu – tako veliki i moćan čovek, jednom rečju:ljudina, fajter do koske, bio je jedan od onih ljudi mnogo većih i od samog života... To je uspeo da prenese i na muziku, koju je obeležio za sva vremena.
    Ako su se posle svega ,, našli“ on i Hendriks, tamo negde gde tek počinje prava fešta, verovatno sada zajedno ,, praše“ neki dobri, energični bluz ... Bolja kombinacija dve vatrene i jedinstvene duše teško je zamisliva, čak i za najmaštovitije ljubitelje ,, umetnosti buke“...
... Preostali članovi Zeppelina dali su 5. decembra 1980. godine odgovor na sve spekulacije o mogućem nastavku rada benda nakon odlaska pajtosa Bonhama, sledećom izjavom: Želimo da se zna da gubitak našeg dragog prijatelja i duboko poštovanje koje osećamo prema njegovoj porodici, zajedno sa nepodeljenom harmonijom između nas i našeg menadžera, doveli do toga da ne možemo da nastavimo kao do sada“. I bio je to kraj, definitivni kraj legendarnih Led Zeppelina...

    Godine 1982. objavljen je album Coda, koji se tretira kao oficijelni album Zeppelina, pošto je objavljen uz pristanak preostalih članova benda, a sastoji se od snimaka koji nisu ušli na originalne ploče. Album ,, Coda“ prikazuje svu raskoš talenata, snage i energije jednog vanvremenskog benda, uronjenog duboko u korene i tehnički superiornog. Sastojao se od osam briljantnih numera. Priča počinje numerom We’re gonna groove( potiče iz 1969.), jednom od onih praštećih, razarajućih Zeppelin klasika, nastavlja se sa Poor Tom, laganim Pageovim akustičnim komadom, zatim elektrificiranom ,, živom“verzijom Dixonovog blues klasika I can’t quit you babe(1970.) i snažnim rock and roll komadom Walter’s walk( 1972.) koji pršti od energije Zeppelina u punoj formi. Drugu stranu otvara još jedan moćan rock and roll, Ozone baby(1978.), sledi je plantovski domišljato otpevana, sa blues prizvukom i šmekerskim ritmom naglašena komadina Darlene(1978.), čistokrvni boogie triler, potom teče moćna Waring and tearing, jedna od zeppelinovskih klasika iz 1978. godine, dok priču zaokružuje i zatvara najbolji bubnjar rock muzike – John Bonham, svojim bravuroznim Bonzo’s montreux komadom, čovek kojem su se divile veličine poput legendarnog Stones bubnjara Charliea Wattsa...

    Šta reći za kraj, koji je zapravo uvek neki novi, pravi početak... Prisećam se, pišući ovaj skromni omaž, nekih starih Zeppelin albuma i nailazim na pesmu Travelling riverside blues, blues standard legendarnog majstora Roberta Johnsona... Tu negde sve počinje, uzleće Led Zeppelinom u daleke, neistražene predele besmrtne duše i, uvek se iznova vraća kao nova i lepša pesma, otisak neke nove ustreptale i prelepe  duše čoveka koji ume da oseća, saoseća i deljenjem ljubavi sa svetom oko sebe umnožava dobri duh bluesa, rock and rola i svih pravih, novcem nemerljivih vrednosti... Uprkos svemu, prijatelju moj, pesma, ona prava i iskrena, zauvek ostaje ista...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva