InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

U tri runde sa Repetitorom – Druga runda: Elektropionir



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kada sam se probudio u petak, prva misao mi je bila da večeras svira Repetitor u Elektropioniru i da ću ih slušati po drugi put. Pitao sam se da li će na ovoj svirci izvesti „Crvenu“ i da li je bolje da ponesem još jednu majicu da se presvučem posle svirke, jer nakon prethodne večeri u „Kvaki 22“, bio sam svestan svih mogućih posledica njihovog koncerta. Dan se baš oteže kada iščekujete dobar koncert, zato sam već oko devet bio u Elektropioniru, željan da me muzika uvuče u sebe što pre.

Da se nisam odlučio za sva tri dana Repetitorove beogradske turneje, odabrao bih baš ovo veče za glavni događaj, ne samo zbog odličnog prostora u kojem će se svirka desiti, već i zbog benda „Vin Triste“, koji je nastupao kao predgrupa. Ovaj četvoročlani sastav koji čine samo devojke, od kojih su neke već poznate na sceni, predstavlja nešto novo i vrlo interesantno u alternativi. Čuo sam već kako ih porede sa bendom „Warpaint“, ali mislim da je to prilično lenja paralela. Osim što doživljavamo egzotičnim to što su se devojke odlučile da naprave bend i sviraju insturmente, pa u tome nalazimo jedinu sličnost sa pomenutim uzorom, njihova muzika je drugačija, poseduje autentičan izraz i u svojoj suštini je povezana sa ovim prostorom, sa našom muzičkom tradicijom u kojoj se mešaju uticaji zapada i istoka, što se u njihovim pesmama odražava u neverovatnom spoju melanholije i gruva koji vas tera da joj se prepustite kao u transu.

Ako je ikako moguće ukrasti veče Repetitoru, ove devojke su to uspele. U nekih četrdesetak minuta nastupa izvele su osam pesama od kojih je „Ako ikad“ poznata sa snimka iz Džez bara i već je postala hit. Imao sam sreću da slušam njihovu prvu svirku ikada, u avgustu, na nekoj privatnoj žurci, a sada sam ih po prvi put slušao u klupskom prostoru i neverovatno mi je da su uspele da za samo četiri meseca pronađu svoj izraz i toliko postanu dobre u tome da nastupe kao predgrupa Repetitoru. Svaka od njih četiri unosi deo sebe u taj bend i kada slušate „Vin Triste“, vi zapravo upijate emociju četiri devojke koje muzikom komuniciraju sa svetom koji ih okružuje. Linije koje Ivana Posrkača svira na gitari nisu komplikovane i virtuozne, ali prave atmosferu i čine „Vin Triste“ jedinstvenim. Svaka od njih peva, a glasovi i stil pevanja im se znatno razlikuje, što boji njihove pesme i daje dodatnu dimenziju bendu. Posebno iznenađenje je Lola Miković, gitaristkinja i liderka benda „Stepa“, koja u ovom sastavu svira bubanj i ujedno peva, što je dostignuće samo po sebi, ali to radi sa takvim elanom i zavodljivošću da potpuno razumem lika koji je u pauzi između pesama doviknuo kako hoće da je ženi. Iako je Sandra Grubić, basistkinja i jedna od vokala benda, poznata i po bendu „Dingospo Dali“, na pola svirke priznala kako imaju veliku tremu, pomenuta trema nije mogla nigde da se primeti, ali ste mogli  da osetite taj njihov mali svet koje su stvorile muzikom i u koji publika može da se uključi kroz pesme. Nakon što su nas izvozale sporijim stvarima, koje vas uvlače kao dubok vir, poslednjom pesmom, u kojoj je glavna pevačica gitaristkinja Danijela Milanović, izrokale su upečatljivu završnicu. Njen glas i način pevanja se znatno razlikuje od ostalih devojaka, a i bilo je iznenađenje kada je preuzela tu ulogu i vrlo autentičnim, prodornim glasom otpevala celu stvar. Već tada je pred binom bila gomila ljudi koju su privukle iz pozadine, pa se nakon njihovog nastupa mogao čuti i poziv na bis.
 
foto: HC arhiv
Pitao sam se kako ću iz one dubine da se prebacim na „Repetitor“, ali bilo je dovoljno da čujem uvodni rif pesme „Šteta“, pa da druga runda počne. Za ovu sam rundu bio znatno spremniji, a i gužva pred binom je bila podnošljiva, čak se mogla nazvati komfornom u odnosu na onu iz Kvake. Publika nije odmah izgubila razum, nego se polako uigravala, čemu je možda doprinela i činjenica da je u masi bilo i mnogo klinaca, baš one sitne dece do 12 godina koja su celu svirku skakala i uletala u šutke, da bi na kraju jednog od tih klinaca masa nosila na rukama kroz ceo klub. „Priključite me na mašinu“ rokalo je sa bine, a mene je zavozala prepoznatljiva energija koju ovaj ludački trio šalje sa bine. Oduševilo me je i to što je lista pesama bila drugačija nego prethodne večeri, pa smo u Elektropioniru imali priliku i da čujemo Anu-Mariju kako peva „Sve da zaboravim“. Bilo je i pesama koje su se ponovile, i to su uglavnom oni nezaobilazni hitovi – U pravom trenutku, Pukotine, Devojke idu u Minhen, Ako te ikada, ali bilo je očigledno da su se potrudili da ubace što više različitih pesama. U odnosu na „Kvaku 22“, ova svirka je bila nešto sporija, odnosno podnošljivija za preživljavanje, a za mene je vrhunac bio izvođenje „Crvene“. Izgleda da su i drugi odlepili na ovu pesmu koliko i ja, jer horsko pevanje iz publike je pratilo celu pesmu.

„Elektropionir“ je pravi prostor za njihovu svirku jer je bina taman tolika da možete da ih vidite kako vladaju scenom, a i da se sa ivice lakše skoči u publiku. Vlastelica je više puta uletao u masu, svirajući gitaru, a tokom pesme „Gde ćeš“, plivao je na rukama publike svirajući bas u transu. Kada su sišli sa bine, publika je urlala za bisom. Vlastelica je pitao ima li vazduha za još neku pesmu, a iz publike je neko dobacio: „nema, ali nema veze!“. Bis su oduvali pesmom „Beskraj“ koja je u svom tvrdom gruvu samlela ceo klub, sa toliko škripe i buke da je ta poslednja pesma zvučala kao tuča, pravo pesničenje od kojeg sam ostao zabezeknut. Sa obzirom na to da sam ih slušao i veče pre, mislio sam da mi ova svirka neće biti toliko veliki utisak, pogotovo posle „Vin Triste“, ali „Repetitor“ me je opet razbucao, tako da sad samo čekam večerašnju sviru u „Festu“ i konačnu, treću rundu.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva