Ciklonizacija: Rad na fanzinu je i opušten i stresan posao



Sviđa ti se? Javi ostalima!


Toni je naše gore list. Već par godina piše za HC. Ali pored toga aktivno se bavi muzikom kroz svoja dva projekta Nekro Batica i Bitchslap. Vodi nezavisnu etiketu DFMR ali je pored HC-a najaktivniji na svom ličnom blogu Ciklonizacija gde uglavnom putem recenzija predstavlja metal bendove širom sveta. Ciklonizacija je krajem prošle godine zaživela i kao (koliko znam, trenutno i jedini u Srbiji) papirni metal fanzin. Pre neki dan pojavio se drugi broj koji prati i kompilacija na CD-u. 
Iskoristio sam priliku i Tonija malo priupitao o motivima pokretanja fanzina, dobrim i lošim stranama ovog hobija, utiscima i još po nečemu. Verujem da će vam biti zanimljivo i ko zna, nekome možda i inspirativno da i sam krene u fanzinašku avanturu...



Hajmo odmah na početku pitanje koje se samo nameće. U današnje vreme kada su fanzini na aparatima, kada i sam vodiš blog i pišeš za HC – odlučuješ se i za papirni fanzin. Šta te je motivisalo na taj korak jer, budimo realni, ljude sve manje interesuju i mnogo „isplatljivije“ i popularnije varijante? Pri tom ne treba zaboraviti da jedan fanzin danas i nije baš jeftin hobi.

Prvi broj sam odradio baš za svoju dušu, a ujedno sam želeo da zaokružim tu novinarsko-spisateljsku priču: da svoje reči imam sačuvane na papiru. Nekome će zvučati smešno, ali u februaru je bilo tačno 20 godina kako sam u metal vodama (zavhaljujući albumu „The X Factor“ od „Iron Maiden“), tako da je sam fanzin neka vrsta omaža tome. Taj prvi broj je rađen namenski za prijatelje, bilo da su oni lokalni ili sa Fejsove frendliste, ali koji istinski cene takve stvari: svi oni kupuju ili razmenjuju diskove i kasete, kupuju knjige, imaju distroe, idu na svirke, deo su scene aktivno ili pasivno ili joj na bilo koji način doprinose, makar na lokalnom nivou. I tada (sa prvim brojem) i sada (kada se uzme u obzir veći deo tiraža drugog broja) sam bio svestan da ne da neću zaraditi ništa, već da ću se svesno oprostiti novcem za dve „jače“ ulaznice. Mada, s obzirom da sam do sada već bio 2 puta akreditovan (hvala Milanu Rakiću i „MH Concerts“), istina je da sam nuli, a to je danas prosečnom Srbinu najbitnije, hehe. Ali, i da nije to bio slučaj, opet bih se odlučio na ovo. Jer, čoveku je potrebno nešto više od pukog bitisanja ako ne i mnogo više od plaćanja dažbina, hrane i ostalih tekućih troškova. Ovo je hobi, a hobi košta. Ali, hobi je tu radi ličnog zadovoljenja i bolje je da sporadično radim nešto ovako i da usrećim pre svega sebe, kao i sve one koji dođu do svog primerka fanzina.

Prva dva broja se donekle razlikuju. Drugi je duplo obimniji, „šarenolik“, i recimo u prvom broju su recenzije bile nešto duže, dok u drugom broju ih ima znatno više ali su nešto kraće (poput onih sa tvog bloga). Interesuje me, kako ti vidiš razlike između ova dva broja, nevezano za stvari koje sam pomenuo? Da li su one spontano nastajale ili planski?

Prvi broj je rađen uporedo sa blogom i na njemu se našlo sve o čemu sam želeo da pišem, ali što je ostavljano po strani zarad fanzina. Tekstovi o prodavnici „The Record Hustler“ i dokumentarcu „Why You Do This?“ su prvobitno bili planirani za „Helly Cherry“, ali su svoje mesto ipak našli na papiru jer sam želo da fanzin ima nešto po čemu će se razlikovati od bloga. Drugi broj je doneo kraće recenzije, intervjue, ali i druge ljude koji rade na njemu. Promene vidim kao neku vrstu laganog preoblikovanja i stvaranja veće distance između onlajn i štampanog medija. Plan je bio da u što manje redova kažem što više, da ne zamorim čitaoca nebitnim detaljima, već da prenesem svoje viđenje određenog albuma na što „pitkiji“ način. Isto tako, bilo mi je preko potrebno da određen broj albuma recenzira neko drugi, ali na sličan način kao ja. Dakle, koncizno, slikovito i (ako je to moguće) upečatljivo. Tu su se Stefan, Andrej i Igor savršeno uklopili, jer je svoj trojici stil pisanja drugačiji, kao i muzički afiniteti, ali odlično znaju šta je meni bilo potrebno. Takođe sam želeo da svoj stariji blog, „Dirty Ol’ Bastard“, spojim sa „Ciklonizacijom“, jer – to sam ja, to su moje reči. Bilo da su u pitanju recenzije ili pričice, to je sve deo mene samog. Dodajmo tome da se bit fanzinaštva i fanzinašenja preslikala na blogove i blogovanje, logično je bilo da štampani medij sadrži delove dva digitalna.

Jedna od karakteristika Ciklonizacije je da svaki broj prati i kompilacijski CD. Ovaj korak svakako nije nov, ali je danas prava retkost. I tu opet dolazimo do onog finansijskog momenta. Pa,... kako si se odlučio na takav korak i kako uspevaš da zatvoriš finansijsku konstrukciju ako je fanzin+cd samo 150 dinara?

U tih 150 dinara ulazi štampa samog fanzina, kompilacijski CD u kesici, nalepnica, koverta i troškovi poštarine. Dakle, ako je kupac sa strane, onda njegov dodatni trošak (poštarina) plaća onaj ko ga kupi na ruke, haha. Išao sam na to da svi plate isto, bez ikakvih dodatnih opterećenja. Da li sam time sebi olakšao? Naravno da nisam. Ali, meni je najbitnije da sam uradio ono što sam želeo da uradim, da na jednom mestu imam i štivo za čitanje i materijal za preslušavanje.

Svi vodeći mediji iz naše sfere su uglavnom preneli vest o novom broju. Sa te strane čini se da postoji podrška. Verujem da su i sami zastupljeni bendovi i izdavači reagovali. Kako čitaoci reaguju ili je još rano za utiske obzirom da se broj tek pojavio?

Što se medija tiče, njima neizmerno zahvaljujem na izlasku u susret i na objavljivanju novosti vezane za fanzin. Takav akt zaista znači dosta nekome ko je u isto vreme i njihov kolega i totalni anonimus. Realan sam, cenim da dobar deo ljudi koji je deo tih redakcija uopšte nije imao predstavu da „Ciklonizacija“ kao blog postoji, a kamo li i fanzin istog imena. Što se bendova i izdavača tiče, znam da je deo njih objavio vest na svojim „Fejsbuk“ stranicama, dok će drugi možda objaviti. Reakcije čitalaca su dobre, ponajviše zbog dobre čitljivosti i preglednosti sadržaja. Tu mislim na one koji su dobili fizičke primerke i koji su svesni da nije moja greška što je radnica u fotokopirnici malo zabrljala stvar prilikom kopiranja. Što se tiče onih koji su dobili digitalno izdanje, generalno su bili zadovoljni ponuđenim materijalom i zahvalni na tome što sam im poslao link za preuzimanje čim je rad na broju bio gotov. Ali, ima i onih koji nisu baš ništa odgovorili.

„Dekalog plus“ je rubrika gde je 15-tak sagovornika davalo mišljenje na neka nestandardna „ljudska“ a opet vezano za muziku i stvaralaštvo pitanja. Kako si došao na ideju za ovaj prilog i možemo li i dalje očekivati nešto slično?

Kao što sam već napisao u uvodniku u tu rubriku, moji prijatelji Radoslav i Peđa su mi pomogli sa predlozima za pitanja za neke intervjue koje sam radio za „Helly Cherry“, jer mi je bila potrebna percepcija stanja ljudi koji su izvan rok i metal sveta, ali koji vole takvu muziku. Pošto je broj njihovih predloga bio solidno veliki, sve što je otpalo sa već odrađenih intervjua sam čuvao za neku drugu priliku. S obzirom da se sama pitanja lepo slažu jedna sa drugim, došao sam na ideju da više ljudi zamolim da odogovore na neka od njih. Kako ne bi svi na sve odgovoarali, namerno sam po 4 od postojećih 14 pitanja postavio čak dvadeset i dvema osobama. Svako od njih je odgovorio onoliko opširno koliko je mislilo da treba. Pitanja su bila nestandardna (kao što si sam lepo napisao – ljudska), neka se mogu nazvati čudnim, ali su pre svega zanimljiva, te vuku čitaoca da pročita kako se „ispitanik“ nosi sa njima. Naziv „Dekalog“ je dao Radoslav, a ja sam dodao ono „plus“. Sam naziv „Dekalog“ predstavlja deset zapovesti koje je (po legendi) Mojsije dobio od Boga, od kojih većina predstavlja odnos čoveka prema čoveku. Ali, kao izvedenica, ista reč predstavlja i razgovor deset osoba. Što se onog dela o odnosu čoveka prema čoveku tiče, smatram da je to i najbitniji deo koji ima veze sa kolumnom. Jer, bendove čine članovi, individue, koji zajedno prolaze kroz toliko različitih stvari, a koje mogu biti ispunjene kako radošću, tako i stresom. Odnosi između njih samih, razdvajanje drugarske od poslovne strane, odnosi sa fanovima i publikom, medijima, organizatorima – sve to nosi toliko različitih i ispretpletanih osećanja koje su običnom slušaocu nepoznanica. Sad, bilo da su čitaoci ovih redova religiozni ili ne (sasvim je nebitno, zaista), poenta je u tome da smo svi mi ljudi, da je naša međusobna interakcija inicijator nekih i lepih i ne tako lepih osećanja i razmišljanja, te da nije zgoreg videti da su i članovi bendova obični ljudi i da je njihov „svet“ takođe ispunjen gomilom problema. Svidelo mi se što su neki od mojih sagovornika bili „zvanični“, sa tonom koji je karakterističan za obraćanje medijima. Delovalo je to „uniformisano“, diplomatski čak, ali nikako bezlično, niti izveštačeno. Drugi su pak bili „narodoskiji“ u obraćanju, ali daleko od toga da se trude da takvom „spikom“ kupe poene kod vas, već da bez ulepšavanja (ali, svakako odmereno i sa ukusom) napišu šta im je na srcu. Voleo bih da i u budućnosti nastavim sa ovakvim intervjuima, pošto se sama ideja svidela svakome kome sam je predočio.

Da li ti je i koliko (ako da) rad na fanzinu stresan ili prosto radiš potpuno opušteno bez obaveza prema bilo kome? 

I opušten i stresan, haha. Opušten je jer mogu da radim šta želim i kako želim. Stresan je jer, iako imam ideju kako sve treba da izgleda, ipak sve radim u hodu, menjajući usput neke detalje, te tako nemam svuda isti font ili rezoluciju neke slike ili je nešto treće skroz drugačije od prethodno zamišljenog. Prva verzija drugog broja fanzina je bila već 80 posto gotova, ali je već tada zauzimala 34 strane, plus je sam dizajn bio takav da bi bio neverovatno naporan za čitanje. Naime, u originalnoj rezoluciji je odličan ali, umanjen i u digitalnog verziji bi bio smrt za oči, pogotovo ako se čita preko mobilnog telefona. Odštampan je bio relativno ok, ali bi fotokopije bile katastrofalne. Stoga sam jedan dan seo i ukupno 13 i po sati radio od nule: sem intervjua je sve bilo prekucano jer sam originalne tekstualne fajlove obrisao kada sam imao završene stranice (redovno bekapovane na fleški i na klaudu), redizajnirano opet u hodu (što se može videti), ali sa mnogo manje cimanja, te sam uspeo da podmirim ograničenje u vidu stranica za štampanje, količinu planiranog sadržaja i čitljivost na najbolji mogući način. Da li je moglo biti bolje? Jeste, svakako, to uopšte ne sporim. Ali, ne bi bilo zanimljivo da usput nisam naučio nešto novo, da nisam provalio neke cake za program koji sam koristio u radu. Uostalom, ključna stvar kod fanzina je nesavršenost nefinaliziranost: uvek se nešto može poboljšati. Na kraju mogu reći da sam prezadovoljan: sa prostijim dizajnom sam dobio mnogo više.

Ne znam da li sam te već pitao ali, kakav je bio osećaj po prvi put držati svoj fanzin u rukama?

Osećaj je zaista neverovatan, ali... Kada sam odštampao primerak (prvog broja) za fotokopiranje, nisam bio u nekom posebnom hajpu. No, kada sam ispred sebe imao 30 primeraka, kada sam ih video na jednoj gomili na stolu (sa sve diskovima), bio sam presrećan. Mada, mislim da je moja cura bila srećnija od mene, jer je znala koliko mi znači to što sam radio. Istina je da bez njene podrške teško da bilo i tog prvog broja, a kamo li drugog.

Možda je rano da te pitam ali, da li si već razmišljao o 3. broju i smeru u kome bi fanzin mogao da se ravija (nove rubrike, forme...)?

Razmišljao sam o tome da nastavim celu ovu fanzinašku priču, makar tiraž bio manji. Postoje idejice koje bi mogle da se lepo uklope i da pomognu da se evolucija papirne verzije „Ciklonizacije“ nastavi. Ali, videćemo kako će se sve dovijati i da li će se naći dovoljno novca za „spaljivanje“ haha.

Na kraju ovog razgovora, voleo bih da iskoristimo priliku i predstavimo i tvoje druge aktivnost vezano za Nekro Baticu / Bitchslap i DFMR koji vodiš...

Moj noise projekat „Nekro Batica“ je trenutno na zasluženom odmoru, pošto sam sam za gotovo dve i po godine pod tim projektom objavio gomilu izdanja. Nisam se umorio (niti prezasitio), daleko od toga, samo sam želeo da „Bitchslap“ koji je poistekao od „Batice“ dobije više prostora. U intervjuu koji sam dao za „Helly Cherry“ sam napomenuo da je „Nekro Batica“ bio nešto kao moj filter od propalih pokušaja da imam stalne bendove. E, pa - „Bitchslap“ je nastao kao filter od „Nekro Batice“, haha. Pominjao sam da nisam muzičar i da sem pisanja i vokalisanja (nikako pevanja) ne posedujem znanje za sviranje bilo kog instrumenta. Ali, uz pomoć „Bitchslapa“ sam uspeo da gomilu gotovih semplova sklopim tako da dobijem pesme koje bi se lepo uklopile uz neku igricu. Otud i žanrovska odrednica „arcade pop“ koju koristim za taj projekat. „Deathfuckmageddon Records“ (iliti DFMR) je moja do-it-yourself (DIY), nezavisna i generalno neprofitabilna onlajn izdavačka kuća. Pod njom sam na jednom mestu objedinio gotovo sva izdanja bendova u kojima sam uzeo učešća (Scar Process, Fernando Colunga Ultimate Experience, Witherated, Master of Genocide), sav materijal „Nekro Batice“ i „Bitchslapa“, ali i izdanja drugih bendova. Ima tu i splitova i „full“ albuma i kompilacija, nevezano za žanr kome pripadaju. Grindcore, noise, punk, metal, electro – za svakog ponešto, za nekoga sve. Iako je besplatna kompilacija „Globalna Ciklonizacija“ mnogostruko više slušana preko neta nego što je preuzimana sa sajta, prezadovoljan sam što su učešća na njoj uzeli i bendovi koji su se odazvali na konkurs i oni koje sam lično pitao, te im se ovom prilikom naizmerno zahvaljujem (kao i onima koji su se našli u sklopu oba broja fanzina).

Hvala ti na priči, a sad isključujemo dugme i nastavljamo priču „off the record“. [klik]

Hvala tebi, Nenade.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva