Pre nekoliko godina sam imao serijal intervjua sa tadašnjim aktivnim bendovima i projektima koji su se bavili raznim podpravcima eksperimentalne i noiz muzike. Bilo je tu svega, a intervjui su mi bili prilika da iz više uglova sagledam kako drugi doživljavaju ovakve, većini neperijatne zvuke, zašto ih stvaraju, šta im donose, kakav je njihov odnos prema mejnstrim i konvencionalnim muzičkim pravcima, mogu li postojati paralelno i slično. Kako sam i sam aktivan kao autor sličnih zvukova, želeo sam da vidim gde je neko moje mesto u čitavom tom spektru, i postoji li nešto što bi se moglo nazvati ako ne scenom, ono bar nekom klicom srpske noiz scene.

Ispostavilo se da scena u nekom klasičnom mejnstrim smislu ne postoji, da postoje talasi autora koji se pojavljuju svakih par godina, skupi se kritična masa, dođe do nekih dešavanja. Onda to lagano prođe do nekog novog talasa i nove generacije. Danas scena i dalje ne postoji, ali postoji mali broj ljudi posvećenih ovom zvuku. To su ljudi koji međusobno sarađuju na različite načine i u različitim kombinacijama rade kolaboracije, split izdanja, izdaju jedni drugima diskove, i tu i tamo se desi po neki koncert (par puta godišnje). 

Ono što je zanimljivo je da je ova grupa ljudi uglavnom "operisana" od sujete, da jedni druge umeju da saslušaju, podrže, kritikuju a da sve to ostane koliko toliko na zdravim osnovama.

Jedan od likova iz poslednje generacije noizera ("noiz" shvatite u najširem mogućem smislu u nedostatku adekvatnijeg termina) u Srbiji je i Nekro Batica koji je u kratkom vremenskom periodu uspeo da izda čak 15 izdanja, dok je još nekoliko u pripremi. Sve je počelo kao zezanje, a evo gde je ta priča danas i šta ona govori...


HC: Kada si napravio projekat Nekro Batica, koja je tvoja želja bila i kakav smisao ima? Šta to tebi znači, a šta bi trebalo slušaocima?
NB: Cela priča za „Nekro Baticom“ je krenula iz samog zezanja. Četovao sam sa Packetom iz „Antitalenta” o tome šta trenutno radi sa muzikom (sem izdavaštva za „Jesboligakurac records”) i on mi je rekao da je trenutno zaokupljen tim svojim noise projektom. Poslao mi je da čujem njegovo tada aktuelno izdanje, te sam odmah znao šta bih mogao da radim. Prvobitna želja mi je bila da odradim nekih pola sata baš užasne buke, iritiantne, ali je krajnji proizvod bio takav da mi se svidelo kako je sve ispalo. I sam Packe mi je rekao da bih mogao češće to da radim, te je objavio moja prva tri izdanja za svoju DIY izdavačku kuću. Već sa drugim izdanjem sam znao šta želim i kako bi numere trebalo da zvuče, tako da se tada Nekro Batica kao projekat zacementirao.

Meni je bavljenje ovakvom vrstom muzike (ili anti-muzike, kako bi neki to nazvali) jedna vrsta filtera od svega, ali i deo „terapije“ od bavljenja muzikom koju inače slušam, jer su svi bendovi i projekti u kojima sam učestvovao odavno „pod ledom“, što je delimično i moja krivica. S obzirom da nisam muzičar, te ne sviram nijedan instrument, neku vrstu „utehe“ sam našao u nečemu za šta moraš biti majstor da bi nešto zeznuo, haha. Meni noise, pretpostavljam, znači isto onoliko koliko i drugim nojzerima, koji su i sami slušaoci, tako da ako se već baviš time i podržavaš druge kolege iz žanra, onda definitivno nisi u tome čisto fore radi.

Znam da je ljudima „noise“ asocijacija za skup iritantne buke, ali ono što moraju znati jeste da čak i u tom haosu mora postojati neki red i da je potrebno vreme da se sve to uskladi. Eto, čak i u tom na oko besmislu ima i previše smisla: kada bi sve ono što osetimo i pomislimo nekako preneli u zvuk i sve to zajedno, u istom trenutku pustili da se reprodukuje, verujem da bi smo čuli isto ono što krasi „noise“.

HC: Ako je tvoj muzički izraz harsh, drone, dark ambient, noise - šta bi bila inpiracija koja zahteva ovakvu napetu formu?
NB: Ja sam veliki fan „Silent Hill“ franšize i muzika iz igrica mi je veoma draga i ona mi je možda i najveća inspiracija za ono što radim. Veliki broj numera odatle ima teške, gotovo noise efekte, teške za uho i odlične za postizanje napete i jezive atmosfere. Zato i gledam da moja izdanja budu na dark ambiental noise koloseku, da stvore osećaj teskobe, pozadinu za neku horor priču. Iako pravim odstupanja na poslednjim izdanjima, te umesto desetominutnih pesama objavljujem kratki nojzerski grajnderaj, najdraže mi je sve ono što uspe da me opusti (pa čak i uspava).

HC: Kako generalno nekome ko nije upućen intenzivno u buku objasniti i kako ti se čini izjava "There is no such thing as noise"?
NB: Te reči mogu objasniti na taj način da ne postoji žanr koji se može nazvati prostom bukom. Recimo, nekome su black metal ili grindcore samo skup odbojnih zvukova, te takvu muziku nazivaju bukom. Opet, nekome je turbo-folk maksimalno odbojan, dok drugi u tome uživaju. Sama izjava znači da je sve subjektivno i da se ne može prosto jedan ili više žanrova kategorisati kao nekvalitetan.

HC: Noise. Muzika ili Anti-Muzika? Zašto je jedno, a zašto je drugo?
NB: Oba, haha. Noise je definitivno muzički žanr, jer ako postoji neku zvuk, onda je to muzika. To što nije u standardnom obliku, to je druga stvar. Sa druge strane, noise je muzika za sebe, unikat, jer i bez i jednog klasičnog instrumenta se može usnimiti neki zvuk kojim se može manipulirati i dobiti nešto novo.

HC: Jesi li razmišljao da nastupiš uživo? Kapiram da bi teško ponovio ono što se može čuti na izdanjima pa zato,... kako bi zapravo i mogao da izgleda tvoj nastup?
NB: Pa, da se održao onaj noise fest u aprilu, možda bih i nastupio, ali u stilu nekog DJ-a koji ima spremne diskove sa svojim remiksovanim numerama, te samo pritisne play, a za miksetom se vrti i glumata da nešto radi. O, i obavezno bih nabacio neku ozbiljnu facu, haha. Šala, narvno. Šta znam, da imam svoj laptop, verovatno bi to više bila prezentacija načina na koji radim nego klasični nastup. Ako se ljudi ne bi smorili posle 3 minuta, možda bi to bilo i zanimljivo iskustvo.

HC: Neponovljivost napravljene muzike. Prednost ili mana?
NB: I ovde moram reći oba. Kod klasičnih žanrova bi bila mana da se nešto ne može barem jednom ponoviti. Ali, kod noise-a je to prednost, najviše zato što se jedna numera stvara u tom jednom trenutku, kada postoji taj nalet inspiracije. Pretpostavljam da upravo zato svi nojzeri imaju mali milion izdanja, jer traže pravu formulu za kreiranje perfektne buke. I da je nađu, nastavili bi dalje. Zabavan je to posao.

HC: Kaže jedan moj ortak "za sve to ti je dovoljan fruti lups i esid"... Šta koristiš u radu? Hardver, softver, gedzet isl...
NB: Nikada nisam koristio „Fruity Loops“, mada znam da ga dosta njih prosto obožava, haha. Od programa (krekovanih, naravno) koristim „Sound Forge“, „Acid Pro“ i „Cubase“. Hardver nije neki napucan, standardan kućni komp. Sve zukove koje odaberem za izdanje prvo nabacam u „Acid Pro“ i tu odradim prvi deo manipulacije samog zvuka i dobijem masu za dalji rad. Jedan ili više tako dobijenih fajlova prebacim u Cubase gde odradim glavno miksovanje i stvaranje beta verzije. U „Sound Forge-u“ radim završnu obradu, te posle toga dobijam finalni proizvod.

HC: Danas je računar dostupan svima. Činjenica je da masa ljudi radi nešto po pitanju muzike. Da li smatraš da je ta dostupnost dobra, i to da svako može da radi muziku/buku?
NB: Apsolutno da, iz prostog razloga što je nojzer može okačiti deset numera, a njegov kolega sa drugog kraja sveta može baš te numere dodatno obraditi, remiksovati i eventualno napraviti bolje izdanje. Stoji činjenica da je kvantitet muzičkih izdanja još malo pa beskrajan, ali se uvek može naći nešto vredno slušanja.

HC: Koliko stižeš da pratiš dešavanja u ex yu, u smislu novih i starih imena. Ko ti je zanimljiv sa naših prostora? Čini se da je pre par godina naišao neki novi talas bendova i projekata, a onda je to malo splasnulo sada. Kako ti vidis to?
NB: Što se noise-a tiče, pre nego što sam pokrenuo „Nekro Baticu“ nisam pratio tu scenu. Sve ono što čujem i na šta naiđem je putem linkova koji dele kolege iz branše: „Third I“, „Raven“, „WeAreAllSlaves“, „Nundata“, „vernacvlaar destrvction”, “N0123NOISE”… Jedno vreme sam bio član “Facebook” grupa vezanih za žanr, ali se tu sve svodilo na deljenje linkova i spemovanje jedne te iste ekipe.

Što se splašnjavanja tiče, to je valjda normalno kao i usvakom žanru. Ljudi se ili prezasite ili odvoje malo više vremena za novo izdanje. Dobro je i to ponekad, ne valja siliti bilo šta, plus se apetit za novim naslovima pojača.

HC: I ovim ti ostavljam poslednju priliku da kazes nesto sto zelis a nisam te pitao i jeste ili nije bitno tebi, nama, nekome...
NB: Jedino što mogu da kažem jeste da bi fanovi bilo kog žanra trebalo da kopaju po netu, traže nešto novo, podrže lokalnu scenu koliko god mogu, makar to bilo deljenje linka na svom „FB“ profilu. Zadovoljavanje starim, proverenim stvarima i izbegavanje nečeg novog je loš recept. Uživajte u onome što volite i poštujte ono što drugi vole.

Intervju pripremio Nenad Popović