Krajem aprila fanzin Princip startovao je sa novom rubrikom "Dvostav". Rubrika je zamišljena tako da njeni učesnici budu ljudi aktivni na sceni koji se bave sličnim radom (organizacija koncerata, bendovi, fanzini, izdavači...). Imali smo tu čast da sa Vladimirom iz GOTS fanzina otvorimo ovu rubriku, odgovorimo na ista pitanja i tako predstavimo svoje poglede na zajedničke probleme, izazove sa kojima se suočavamo svakog dana radeći na promociji muzike i kulture generalno.

Uz saglasnost redakcije Principa, objavljujemo ga i na našim stranicama u okviru rubrike "Behind the scene" gde predstavljamo novosti sa našeg sajta. Izvorno, intervju je objavljen ovde.
 _______________________________________________

Čast da zvanično otvore novu rubriku u Principu pod nazivom "Dvostav" imaće urednici dva veb fanzina: Get on the Stage (u daljem tekstu GOTS) i Helly Cherry (u daljem tekstu HC). Ukoliko slušate pank, hardkor i slične žanrove; ako ste ljubitelj filmova, stripova i umetnosti uopšte, onda ste sigurno bar jednom u životu na internetu pročitali neki tekst sa ova dva sajta. Urednici Nenad (HC) i Vladimir (GOTS) dolaze iz malih gradova i nisu ljudi koji se javno eksponiraju povodom ovog (nazovimo) posla. Baš suprotno, oni promovišu druge umetnike koji nemaju priliku da svoj rad predstave na velikim medijima, čija dela nisu masovno prihvaćena... Da ne bih dalje bespotrebno dužio, prelazimo na razgovor. 
Kako je izgledao vaš prvi susret sa fanzinima? Šta vas je iniciralo da jednog dana i sami pokrenete tu priču?
GOTS: Moj prvi susret sa fanzinima je bio negde 95-96, kad sam došao u posed jednog od poslednjih brojeva kultnog novosadskog fanzina "Tri drugara". Stariji fanzinaši ga se vrlo rado sećaju. Za mene je to bio potpuni kultuni šok, jer se na kioscima moglo naći samo nešto što je posvećeno mejnstrimu. Jedno je vodilo drugom, počeo sam da otkrivam potpuno novi svet muzike, a kako nisam previše talentovan da budem muzičar, logično je da scenu pomognem pisanjem. Posle nekoliko pokušaja, za vreme bombardovanja '99 sam konačno uspeo da ideje sprovedem u delo, što zbog velike količine slobodnog vremena, što sto sam tada imao dosta nove muzike u posedu, što je bila retkost. Tu priču sam zavoleo od samog starta i nikad me taj entuzijazam nije napustio, iako danas, zbog obaveza imam sve manje vremena da radim fanzin.
HC: Prvi susret sa fanzinima je došao kao i kod većine drugih, u nekom tinejdžerskom periodu, kada se svi tražimo, i polako nalazimo. Pošto dolazim iz malog grada, ovde je bilo malo teže doći do pravih alternativnih i andergraund glasila, muzike i tako to. Imali smo “Treći kanal” i par mejnstrim časopisa. Nešto najbliže andergraundu (i fanzinu) je bio “Ukus nestašnih”, a prvi pravi fanzin “Tri drugara”. 
Što se tiče pokretanja sopstvenog glasila, u jednom trenutku imao sam viška slobodnog vremena koje sam želeo da konstruktivno iskoristim. Jednostavno, poželeo sam da se aktivno uključim u dešavanja na sceni i tako je priča krenula lagano...

Kako biste u najkraćim crtama predstavili vaš medij? Čime se zapravo bavite?
GOTS: U najkraćim crtama može da se nazove portalom, jer tako nalaže moderni komunikacijski govor, iako ja baš i nisam preterani ljubitelj te reči. Gledam da konceptuano ne bežim mnogo od fanzina koji sam radio pre 16 godina, naravno prilagođen internetu i takvom medijumu. Tu su i dalje vesti, recenzije, intervjui, ali sada, za razliku od papirnog zina, imam gomilu multimedije, ogroman broj spotova, fotografija i slično. Ali, suštinski, to je sve jedna ista priča.
HC: Helly Cherry je u najkraćim crtama veb magazin koji se bavi kulturom. Pišemo o muzici, filmu, stripu i književnosti uglavnom. Pokušavamo da iz raznih uglova - kroz recenzije, izveštaje, kolumne, intervjue sagledamo današnje pojave na našoj kulturnoj sceni. 

U vašem radu postoje dve etape; prva, kada ste pravili brojeve i ova sad, kada ste se transformisali u web-zin (ove) i kada na dnevnom nivou objavljujete nove članke. Da li je prelazak sa fanzina na web-zine neminovnost savremenog doba?
GOTS: Da. Potpuno je neminovan prelazak, jer, nažalost, papir kao medij polako uzumire, sem kod posebnih publikacija, knjiga, stripova i slično, koji nisu toliko vezani za novitete i datume. Zašto šteta? Zato što je kreacija papirnog medijuma i daje umetnost, sada nažalost umiruća, barem kada su fanzini u pitanju. Zašto je došlo do toga? Prvenstveno, zato što smo bombardovani informacija, i nešto što je ove nedelje aktuelno, već sledeće nedelje je bajato i svi zaborave na to. Recenzije se objavljuju uglavnom pre nego što se albumi pojave. Ukoliko bi radili papirni fanzin, na čijem radu se utroše meseci, pa čak i godine, možete i da zamislite koga bi interesovale recenzije i bendovi koji više nisu aktuelni? U idealnom svetu imamo Maximum Rocknroll koji izdaje bezmalo skoro 30 godina svakog meseca i koji ima ogromnu ekipu koja ga radi + široku distribuciju, ali teško je to zamisliti u zemlji Srbiji. Prvo, nemamo toliko zainteresovanih ljudi koji bi radili na zinu, a nemamo ni kupce zbog kojih bi se radila cela priča. Zato većina prelazi na web, jer nemaš troškova, sem kupovine domena, i trošiš samo svoje vreme. Ja lično radim, kako imam vremena, ne opterećujem se da natrpavam mnogo sadržaja i radim samo onu muziku koja se meni sviđa. Totalno subjektivno, priznajem. Što je i suština fanzinaštva.
HC: HC je zapravo sve vreme veb zin. Razlika je jedino u formi. U prvoj fazi do 2010, fanzin je izlazio na mesečnom nivou. Sakuplja se materijal, i svakog prvog objavimo novi broj. Tada je i internet još bio u povoju, dial up varijanta. Tako da je ta forma mesečnika zadovoljavala tadašnje i moje, i potrebe čitalaca. Vremenom je tempo od jednog broja mesečno je postao naporan za mene, počeo sam da čitavu priču doživljavam kao obavezu i posao, nisam više toliko uživao. Umesto toga fanzin je postao izvor stresa, a to nikako nisam želeo da bude. Taj period se poklopio sa razvojem interneta kod nas, on je već uveliko zaživeo, promenile su se moje, i potrebe i navike čitalaca, dolazila je neka nova publika pa je taj prelaz na svakodnevno osvežavanje sajta nekako prirodno došao. Tako da je taj prelazak za mene nešto praktično, prirodno, normalno, kao evolucija. 

Posao muzičkog novinara na nezavisnim medijima je suvi volonterizam ili stvar hobija. Kako uspevate da svakodnevne privatne obaveze uskladite sa jednim hobijem koji ipak iziskuje dosta vremena?
GOTS: Iskreno, nikako. Teško će naći vremena i za svoju porodicu, decu, a kamoli za fanzin. Što sam stariji, sve imam manje vremena i verujem da će u budućnosti biti sve teže uređivati i pisati. Ali, kao što sam u prethodnom pitanju odgovorio, ja sam sebi stvorio fanzin koji ne robuje količinom informacija, pa funkcioniše na principu kad ko napiše – napiše, to se objavi i idemo dalje. Bez nekih preteranih očekivanja i planova.
HC: Stvar je organizacije. Trudim se da kada imam slobodnog vremena pripremim sve što treba za sajt, tako da kada dođe vreme sve bude objavljeno baš kad treba, i da se moje privatne obaveze, čak i odsustvo, na sajtu ne oseti. 

Internet je olakšao i drastično ubrzao komunikaciju, a i svi "prozivodi" umetnosti su se digitalizovali... Da li ta digitalizacija i dostupnost (konkretno muzike) ubija doživljaj prilikom konzumiranja iste?
GOTS: Kako kome. Ja muziku uglavnom slušam na poslu, jer kući prosto nemam vremena, pa mi ovaj kompletan proces digitalizacije ne smeta uopšte. Uostalom, kome se kupuje original muzika, neće ga nikakav mp3, bandcamp, youtube i slično sprečiti u tome. Muzika je muzika, i na hi-fi opremi, i u kolima, i na slušalicama dok voziš bicikl.
HC: Moram da priznam da realno manje uživam u muzici nego ranije. Sa jedne strane zbog dostupnosti, sa druge strane zbog gomile muzike koja mi prođe kroz ruke “po službenoj dužnosti”. Ranije smo teže dolazili do muzike, bilo je manje, i stoga smo je duže i pažljivije slušali. Imali smo prilike i vremena da se zbog toga vežemo za album, i da nam znači mnogo više nego što nam znače izdanja danas.
Zbog toga se sve više vraćam kasetama i diskovima koje odslušam na stari način, i tada baš osetim ono uzbuđenje kao nekada.

Za ovaj period sigurno ste imali priliku da preslušate brdo novih muzičkih izdanja, da pišete recenzije o njima... Međutim, muzičke kritike danas je sve manje, naročito otkako se muzika ne prodaje masovno na nosačima zvuka. Treba li danas kritički pisati o muzici ili je dovoljno širiti vesti o aktuelnim izdanjima, pa ostaviti publici da sama da svoj sud?
GOTS: Vrlo zanimljivo pitanje. Pošto recenziram izdanja, to mi je omiljena rubrika na svim drugim sajtovima. Međutim, problem je što sam zatrpan sa izdanjima. Ne samo ja, verujem i ostale kolege koji se bave recenziranjem muzike. I onda nešto slušaš, smisliš u glavi šta ćeš da napišeš, a već si ubrzo skinuo pet novih stvari, počeo da slušaš, i nemaš dalje volje da se vraćaš onome što si hteo da pišeš. I kako vreme prolazi, sve manje pišeš, jer se muzika reciklira i čini ti se da se stvari vrte u krug. A onda se pojavi neki album koji ti pomeri dupe, koji te natera da ga besomučno slušaš nedeljama i onda imaš volje da pišeš o njemu. I onda reči samo izlaze, barem meni. U tom momentu i ne razmišljam toliko o toku rečenica i smislenim rečenicama. Već, kao da pričam sam sa sobom, ili ortakom, kome preporučujem album. Bukvalno, suva fanzinanština, ili kako bi to moglo da se kaže. Moji utisci, koje ispaljujem, pa kako ispadne. Iskreno, malo su mi dosadile klasične recenzije kojima smo zatrpani. Naročito, magazini koji praktikuju da opisuju svaku pesmu, kao da je album samo skupina pesama, a ne celina na koju treba gledati na taj način.
HC: Mislim da recenzije svakako znače. Sama vest ne znači puno, do nje je lako doći. Do nekog kritičkog osvrta i nije. Ono što sam primetio je da, paradoksalno, bendovi više šeruju isto saopštenje koje su poslali raznim medijima a ovi objavili. I to im čak više znači od nekog kritičkog (pozitivnog ili negativnog svejedno) osvrta na njihov rad.
Koji je značaj recenzija… Kada ste u potrazi za nekim izdanjem - da li vam više znači vest da je ono izašlo tad i tad (što i sami znate), ili kritički osvrt koji govori kakvo je to izdanje? Šta ostavlja dublji trag, i na osnovu čega ćete pre doneti odluku da li da nešto poslušate ili ne? Mnogi to ne kapiraju.

Pošto sam na neki način vaš kolega, svakodnevno sam u kontaktu sa velikim brojem muzičara, bendova i ljudi iz drugih grana umetnosti. Dobar deo njih ima stav kako su portali dužni da pišu o njima... pa ukoliko im ne odgovoriš na mejl gde samo pošalju "Jutjub" link, odmah dignu nos i proglase te nadmenim. Kako vi rešavate slične situacije? Da li postoji neka zanimljiva anegdota iz tih "kontakata" koju biste preneli našim čitaocima?
GOTS: Dok sam radio fanzin bilo je svega i svačega, ali danas sam bukvalno oguglao i ne cimam se previše šta mi neko kaže. Obično postoje dva razloga zašto nešto nisam objavio: 1. da mi se ne sviđa, 2. da nisam imao vremena (bez ljutnje molim). Nešto nisam previše uzbuđen ako me proglase nadmenom. Mogu da me zovu kako god žele, iskreno. Mislim da imam previše godina da bih se zajebavao sa time šta drugi misle. A ranije je bilo svega, a i ja sam svašta pisao. Bio sam iskren, što samo omladinac od 19 godina može, pa sam sasuo u glavu svakom šta mislim, naročito domaćim bendovima, koji prosto pate od sindroma tapšanja po ramenu. Ako nisi pohvalio, ili još bolje se duboko uvukao u anus svakom članu benda, odmah si na listi za ostrel. A ja sam bio previše neiskusan da izbegavam takve situacije. Svakakva pisanja, svakakve reakcije, što mi je danas totalno urnebesno kad ponekad bacim pogled na stare brojeve. Da li žalim što sam ulazio u sukobe? Ne previše. To me je oblikovalo u čoveka kakav sam danas.
HC: Da, omiljena tema sa kojima svi koji radimo ovako nešto susrećemo. Pa hajde da okrenemo stvari ovako. Da li su svi dužni da čitaju moj sajt samo zato što ja pišem za njega ili ga uređujem? Ne. Da li su ti bendovi dužni da nas prate? Ne. Da li se ja durim zbog toga? 
Po čemu je bilo ko od nas dužan da radi bilo šta? Ni po čemu. Jednostavno, mi ovo radimo zato što volimo, ne zavisimo ni od koga, i imamo slobodu da biramo šta ćemo raditi i koga ćemo ispratiti. 
Sa druge strane, baš ti najglasniji u prozivkama su i najlenji da se predstave. Šta mi da radimo sa njihovim jutjub linkom i nijednom pratećom rečenicom (da bukvalno nam u mejlu samo zalepe link i ništa više)? Pre ću svoje vreme posvetiti bendu koji je uložio svoje vreme i potrudio se da sroči par rečenica, predstavi se i lepo zamoli za recenziju. Da li smo “nadmeni” mi koji iskuliramo takav lenj pristup , ili oni koji misle da je dovoljno da pošalju samo link pa da se polomimo oko njih? Bilo je anegdota na tu temu, a slične “zahteve” u vidu linka dobijamo gotovo svakodnevno. 

Nema tog fanzinaša kome neupućeni prijatelji ili poznanici nisu postavili dva čuvena pitanja: "Koliko ti zarađuješ od ovoga" i "Zašto sve ovo radiš". Kako i da li uopšte odgovarate na ta pitanja?
GOTS: Mene to niko i ne pita, jer moji prijatelji nisu ni znali šta su fanzini dok ja to nisam radio. Znaju da je to hobi i da od toga nema ‘leba.
HC: Jednostavno, svako ima neki hobi, nešto što radi u slobodno vreme, što ga ispunjava. Neko vozi bajs, skejt, ide u teretanu, igra basket, igrice na kompu, ide u kafić, kladionicu... Ja sa prijateljima radim magazin. Kao što oni uživaju u svojim aktivnostima u slobodno vreme za koje ne traže i ne očekuju novac, tako i ja. Kad im tako objasnim, skapiraju. 

Vratimo se recenzijama. Na vašim medijima one zauzimaju dominantan deo sadržaja. Tu su takođe i izveštaji sa svirki, koje mnogi poistovećuju sa recenzijama. Kako bendovi danas reaguju ukoliko su tekstovi o njima napisani u maniru negativne kritike? Kako uopšte prihvataju tu vrstu kritike i da li ste zbog takvog načina pisanja nekad imali problema?
GOTS: Deo odgovora sam gore napisao. Naučio sam da domaće bendove ne pljujem. Prosto, ako mi se ne sviđa, neću ni da pišem, jer nemam ništa od toga. Svi će da se nadrkaju, jer ne znaju da prime kritiku, a ja ću da se smaram sa takvim ljudima. Bolje da se onda ni ne sukobljavamo. Naravno, pošto sam sve matoriji i sve više mi puca ona stvar za tuđa mišljenja, možda počnem ponovo da krljam po svemu što mi se ne sviđa. Čisto iz sporta i zezanja. Dok mi ne pukne takav film, držaću se političke korektnosti i pisaću samo o onim albumima koji mi se sviđaju.
HC: Nikada nije bilo nekih posebnih problema. Kod nas je pravilo da svaka kritika, bilo ona pozitivna ili negativna mora biti argumentovana. Na taj način pokazujemo konkretno šta je dobro, a šta ne valja na nekom izdanju ili koncertu. Te stvari treba da pomognu bendu da skapira kako neko treći doživljava njihov rad, jer bendu je teško da bude objektivan prema sopstvenom radu. Govorim i iz ličnog iskustva. Neko sa strane to vidi drugačije, a jako je bitan i pogled iz tog ugla. Ako se pravilno shvati, kritika može samo da unapred bend. Ako ljudi dozvole da ih sujeta zaslepi, opet njima na štetu ide. 

Ima li cenzure u vašem mediju? Da li je nekad bilo nešto kvalitetno za objavljivanje na sajtu, a što iz nekog razloga niste hteli ili niste smeli da objavite?
GOTS: Cenzure nema. Daleko bilo. Autor odgovara za svoj tekst. Ja eventualno ispravim slovne greške i to je to. 
HC: Bilo je u dva navrata pokušaja od strane bivših saradnika da se preko HC-a obračunaju sa nekim ljudima sa scene. Kada sam dobio te tekstove, skapirao sam da je iza toga neka lična priča, i takve stvari nisam dopustio da odu na sajt. Helly Cherry nije mesto za lične obračune i istresanje frustracija tako da sam im lepo rekao: “Momci, take it outside”, iliti srpski, “rešite to na drugom mestu”. Tako da eto, ne bih to nazvao cenzurom. Jednostavno, sprečio sam zloupotrebu sajta u lične svrhe.

Dolazite iz relativno malih gradova. Da li su ljudi u tim mestima upoznati sa tim što radite? Ako jesu, kako reaguju?
GOTS: Retko ko zna da to radim, sem matore ekipe koja je to pratila dok sam radio papirne brojeve. Mada, verovatno ni oni više ne prate, sem ako ne izađe neka stvar na fejsu koja ih zainteresuje, pa bace pogled.
HC: Ljudi u Ćupriji jesu čuli da postoji neki medij u njihovom gradu koji je prerastao lokalne okvire i pozicionirao se kao regionalno glasilo. Uglavnom podržavaju. Malo je mesto, gde se svi znamo, ali većina i ne zna da sam baš ja onaj lik koji stoji iza sajta. Ljudi koji me lično znaju, podržavaju, pitaju kako ide, čitaju, neki se i iznenade kad skontaju da se svakodnevno srećemo po gradu, na svirkama, čitaju sajt, a nisu ni znali da ga ja uređujem. Ima finih anegdota.
Ono što mi je posebno drago je da sam Ćupriju postavio na neku scensku mapu odakle nešto, evo već 13 godina dolazi. Više puta sam čuo od prijatelja kad bi u neformalnom razogovoru rekli da su iz Ćuprije, dobili bi pitanje da li znaju za HC, da li znaju mene lično i slično. 
Drago mi je u smislu što je sajt uspeo da se iz malog grada izbori za svoje mesto kao jedan od značajnijih sajtova na regionalnom nivou. Mi smo jedan od retkih sajtova ovog tipa čija “centrala” nije u Beogradu, i pokazali smo da se i iz malih mesta može napraviti neka lepa i uspešna priča.

Spadate u grupu od jedno desetak najznačajnijih medija ove vrste u Srbiji. Kakav je odnos sa kolegama sa drugih portala? Ima li saradnje, međusobne komunikacije ili (ne d'o bog) odmaganja između vas?
GOTS: Saradnja je korektna i ja imam OGROMNO poštovanje za svakog ko se bavi ovim i sličnim poslom, čisto iz zadovoljstva, a ne profita. Saradnja se obično svodi na razmenu vesti, što uglavnom činim bez ikakvog dvoumljenja.
HC: Odnos je uglavnom korektan. Sa nekima održavamo redovno kontakte, neke znamo i lično. Kontakti i saradnje su na raznim nivoima, sa nekima zvanično, korektno, sa nekima se i privatno družimo. Odmaganja nema, bar otvorenog ili da ja znam. Dođu tu i tamo do nas neki glasovi, prozivke sa privatnih profila koje su posledice sujete i “’Ajde da ga merimo” sindroma.
Što se nas tiče, mi smo u fazonu svako neka radi kako misli da treba. Otvoreni smo za sve dobre ljude, a vi iz Principa najbolje znate kakvi smo i privatno i “poslovno” ;)

Da li je bilo trenutaka u životu kada ste pomišljali da prekinete sa celom pričom? (U smislu zasićenja, nedostatka vremena ili nečega trećeg)
GOTS: Naravno. Jedno 50 puta. Prekidao sam 2005, nastavio 2008, pa prekinuo ubrzo, a onda nastavio krajem 2009. do danas. Zasićenje najviše. Uvek je falilo vremena, ali zasićenje je nešto što ubija i čemu teško možeš da se odupreš posle toliko godina. Danas sam našao odličan balans između obaveza i fanzina, više nemam prevelike zahteve i želje, već sam radim iz čistog zadovoljstva.
HC: Naravno. To je sasvim normalno. Ali kao što vidite, guramo i dalje.

Koliko vam je poznat moj fanzin Princip? Šta biste prvo promenili u njemu?
GOTS: Iskreno, nisam previše upućen, ali ono što sam uspeo da vidim je sasvim dobro. Možda fali malo više strane muzike, ali ovo gledajte čisto kao moj ukus, a ne kao neku konstruktivnu kritiku. Kritike bi mogao i sebi da dam, čak mnogo više nego vama. Ova priča koju radimo zahteva daleko više vremena i ljudi da bi o njoj moglo da se piše pozitivno. U svakom slučaju, gurajte koliko možete. Iskreno.
HC: Princip mi je poznat zapravo od njegovog početka. Hmmm, da od samog začetka, tako da smo upoznati sa svim što se dešavalo u fanzinu. Od prvog intervjua do recenzije svakog broja koji su objavljeni kod nas. 
Ne bih ništa menjao. Jednostavno Princip je vaš izraz, vaša ideja, vizija. On treba da se menja zajedno sa vama, da sazreva kao i vi. A ja sam tu kao i do sad, da dam neke sitne sugestije, smernice, savete i slično.

Mišljenje o kolegi i njegovom veb-zine-u?
GOTS: Helly Cherry je prilično dugo na sceni, mislim sigurno 15 godina. Oni su prilično brzo i prešli na web, koliko se sećam, ali su to i dalje bili klasični brojevi, pdf, ako se ne varam. Ono što ih čini jedinstvenim, jeste što pišu o različitim stvarima, stripovima, muzici, filmu, što je za svaku pohvalu. U poslednje vreme ne stižem toliko da ih čitam, ali povremeno me oduševe tekstovima o Dilan Dogu. Bude tu i koja dobra recenzija. Svima preporučujem da ih prate, ako imaju vremena.
HC: Drago mi je što je Vladimir ponovo pokrenuo GOTS, ovoga puta na netu. Tada smo uradili i jedan intervju kao vid podrške sa naše strane. Kada smo prošle godine uradili redizajn HC-a, Vladimir nam je pomogao oko nekog sitnog baga u vezi fonta na sajtu. Eto sitnice, koje možda mogu biti dopuna onom pitanju o međusobnoj saradnji i odnosima fanzinaša. 
Mislim da svakako zajedno dajemo bolju sliku stanja na našoj sceni. Čak i ako postoje neke razlike u našim pristupima, značajne su jer pojave na našoj sceni prikazuju iz različitih uglova. U svakom slučaju podrška za GOTS. 

Da li u bliskoj budućnosti vaši čitaoci mogu očekivati neke novine u radu web-zine-a i šta biste im ovom prilikom poručili?
GOTS: Za sada, ne znam. Mnogo toga bih ja voleo da promenim, ubacim, ali bi koncept ostao isti. Količina sadržaja je ono što mi fali, jer radim uglavnom sam. Ovu priču mora da gura 10 ljudi minimum + 2-3 fotografa koji bi snimali sve svirke. Znači, neko ko bi svaki dan ubacivao vesti, spotove i novu stranu muziku, neko ko bi radio intervjue i recenzije, par koji idu redovno na svirke. Ali, opet ponavljam, koncept bi ostao isti. Hvala svima koji čitaju moje baljezgarije, hvala svima koji su ikao čitali papirni zin. Hvala i vama za ova zanimljiva pitanja. Sve najbolje, Oreš, Get on the Stage fanzin.
HC: Neke velike promene u smislu kompletnog redizajna, promene koncepta neće biti u skorije vreme. Promene su kod nas povremene u smislu novih rubrika. U proteklih godinu dana smo pokrenuli dve nove: “Priče o spotovima” i “Kako sam postao…”, a nedavno je startovao i strip serijal “Aj hejt”, nešto kao strip kaiševi u dnevnim novinama.
20. maja ove godine proslavićemo 13. rođendan i jako se radujemo tom danu pa bih jednostavno pozvao vaše čitaoce da nam se pridruže na www.hellycherry.com i pogledaju šta mi to radimo tolike godine. 
Tebi bih želeo da se zahvalim na prilici da govorim za vaš sajt i poželeo uspeha u predstojećem periodu. Čujem iz insajderskih izvora da će biti nekih promena pa jedva čekam da vidim kako će to izlgedati nadalje…
Ćao svima i stej okej.
Intervju priredio Dejvid
izvor: Princip