Filip K. Dik: Eseji (deo prvi)
Helly Cherry
Teško da postoji zaludnija rabota od piskaranja o pop-kulturnim ikonama; dobar deo ljudi ionako zna dobar deo najvažnijih podataka a ostala većina je načula taman dovoljno kojekakvih bits&pieces informacija, da veruje kako sve zna. A kad su okolnosti već takve kakve jesu, prozboriti par reči o Filipu K. Diku žešće nalikuje na otkrivanje tople vode ili rupe na saksiji, ali, bože moj, šta da se radi.
Dakle, van svih onih informacija koje instant-prilježan živalj može lako da izgugla – dakle, van podataka tipa da je umro komatozan u 53ćoj, da je šest nedelja po rođenju izgubio svoju sestru blizankinju, da se ženio i razvodio pet puta, da je je bio narkoman i šizofreničar, da su njegovi mejnstrim romani bili generalno neprihvaćeni, da je pisao žanrovski palp da njime plati hranu i kiriju, da je njegova žanrovska karijera proizvela remek-dela poput Ubika, Čoveka u Visokom Dvorcu, Tecite Suze Moje, Reče Policajac, Da Li Anroidi Sanjaju Električne Ovce, Tri Stigmate Palemra Eldiča i sijaset ubitačno impresivnih naslova kratke forme, da je njegov opus izrodio ekranizacije po broju nenadmašene od strane bilo kog žanrovskog pisca sem Stivena Kinga, da je njegov opus iznedrio barem jednu operu, mnoge radio-drame i stripove, da nam je tako dao filmove poput Blade Runner, A Scanner Darkly, Total Recall, Paycheck, The Minority Report, Screamers, Impostor, da je neposredno ili posredno uticao na čitavu plejadu žanrovskih stvaralaca, od Gibsona, Kronenberga i Kravena pa tamo do Afronskog, da se njegovim naslovima ispomaže Žižek da artikuliše Lakana, da je njegovog uticaj vidljiv u nebrojenim filmovima, od Vanilla Sky pa sve do Inception, i da je mala verovatnoća da ćete ikad naići na koncepte simulacije, virtuelne stvarnosti, tehnološkog kalemljenja kvantum- i meta-fizike, mističnih ili pseudo-mističnih otkrovenja ili artificijelnog replikantstva, to sve od strane vizionara koji za svog života nije izašao iz geta u kom je ponikao - dakle, van tih lako dostupnih podataka nalazi se i Filip K. Dik filozof, promatrač i tumač sveta u koji je rođen, pisac sa glasom koji, poput Augustinove rike, gromovito ispunjava svet, ali tek posthumno.
I mada je akcenat uvek stavljan na FKDovu prozu – to s razlogom, zaista, pošto je FKD uvek uspevao da prozom kaže sve što ima – postoji i njegov nonfiction opus, koji se čak ni danas ne uzima odveć ozbiljno, sem od strane nekog vrlo uskog kruga akademskih istraživača. Lawrence Sutin, editor zbirke PKD eseja, dopušta da bi se uzrok takvom ignorisanju mogao naći u neujednačenosti stila i kvaliteta Dikovog teorijskog opusa, ali kasnije se ipak opredeljuje za mogućnost da se pravi razlog verovatno nalazi u vaskolikoj potrebi da se PKD i danas vidi kao neka vrst “ludog genija” – kao ingeniozan ali ujedno i mentalno nestabilan prozaista, čije su zadivljujuće kreacije adekvatno sterilizovane žanrovskim ograničenjima, pa time i učinjene naizgled bezbednim za široku potrošnju. U tako kastriranoj varijanti nasrtanja na tabue, svi se osećaju daleko bezbednije da suoče te bazične dileme koje PKD postavlja pred čitaoca: šta je stvarnost? Da li je “individualna realnost” zaista isto što i “stvarnost”? I ako nije – zašto nije? Koliko je “individualna stvarnost” zapravo stvarna? Šta znači “ljudskost” i da li neljudski entiteti poput androida mogu posedovati istu takvu ljudskost, samo zato što izgledaju “ljudski”? Kako se “ljudskost” stiče i kako se gubi? Šta je “razum”? Da li odsustvo razuma može usloviti poimanje istog? Ili, žanrovski rečeno, da li je čovek zaista nerazuman, ako je svestan tog svog nedostatka? Nije li upravo razum neophodan, da bi se takav nedostatak uopšte pojmio?
Naravno, većina “razumnih” ljudi iskreno želi da veruje kako takva pitanja može da postavlja samo nerazuman čovek; to ih uglavnom poštedi neprijatnih odgovora na ista ta pitanja.
No ipak, zatvaranjem treće decenije posle smrti Filipa K. Dika, beleži se osetno interesovanje po pitanju njegovih radova, kako onih proznih, tako i teorijskih. I mada je većina njegovih futurističkih svetova izabrala za svoje narative upravo vreme koje smo maltene već ostavili za sobom, sama njegova proza sa lakoćom nadživljava taj vremenski okvir, očigledno time pribavljajući neke druge konstante, koje zauzvrat s lakoćom prevazilaze linearno poimanje vremena i sveta u tom vremenu. Dikovo bavljenje “virtuelnom realnošću” i dalje nam nudi relevantan uvid u mnoge socijalne, političke i naprosto sve-ljudske posledice našeg postojanja, koje izgleda da egzistiraju maltene nevezano uz vreme koje nesmiljeno protiče na našoj planeti; dileme koje su mučile Dikovu generaciju nisu ništa manje ubitačne ni dan-danas, niti se njihovo istinsko razumevanje postiže uz iole manju cenu. Odore se možda i menjaju ali telo koje ih nosi je i dalje jednako zbunjeno i jednako uplašeno, a Filip K. Dik govori o tom umornom telu isto tako artikulisano, isto tako pronicljivo i iskreno i nesmiljeno i rečito i provokativno kako bi i mi sami danas hteli da umemo.
Dve godine pre svoje smrti, FKD je zabeležio: "I want to write about people I love, and put them into a fictional world spun out of my own mind, not the world we actually have, because the world we actually have does not meet my standards. Okay, so I should revise my standards; I'm out of step. I should yield to reality. I have never yielded to reality. That's what SF is all about. If you wish to yield to reality, go read Philip Roth; read the New York literary establishment mainstream bestselling writers….This is why I love SF. I love to read it; I love to write it. The SF writer sees not just possibilities but wild possibilities. It's not just 'What if' - it's 'My God; what if' - in frenzy and hysteria. The Martians are always coming."
Jednom kad ga se hirurški odvoji od zabavnog konteksta njegove proze, Filip K. Dik nam prilazi ne samo kao genije i filozof, nego kao zastrašujuće lucidan prorok čije metafizičke pretpostavke alternativnih stvarnosti postaju podnošljive jedino zbog nežnosti i naklonosti s kojom ih nama nudi. Svaka od užasavajućih stvarnosti koje je Dik pred nama ikada razgolio postaje tek delić mozaika koji smo po svojoj prirodi onemogućeni da sami sklopimo. Užasi kojima nas FKD proza naizgled plaši su tek blede replike užasa koje smo već odavno proizveli, te smo samim time na njih i postali imuni; Dik nam daje šansu da se iskupimo, tako što nam pruža mogućnost da se zgražamo na malko izmenjenu refleksiju istih tih užasa; da, mi se zgražamo na mogućnosti koje nudi Čovek u Visokom Dvorcu, zato što nismo više u mogućnosti da se zgražamo na nacistički užas koji prihvatamo kao normalu naše svakodnevice… da, trebaju nam Dikove ideje o androidima, tek da shvatimo dubinu sopstvene neljudskosti, i da, trebaju nam Dikove divlje nemogućnosti, tek da shvatimo s kojom lakoćom propuštamo sopstvene mogućnosti. Ponekad je potreban šizofreničar da ukaže koliko nam je stvarnost šizofrenična i potreban je najsuroviji koncept virtuelne stvarnosti da nam ukaže kako utepavamo ovu realnu, ali najviše od svega – potreban je čovek koji je dovoljno šizofreničan da nas voli, sve i ako zasigurno znamo da toga nismo vredni:
"I mean, after all; you have to consider we're only made out of dust. That's admittedly not much to go on and we shouldn't forget that. But even considering, I mean it's a sort of bad beginning, we're not doing too bad. So I personally have faith that even in this lousy situation we're faced with we can make it. You get me?"
Lidija Beatović
Dakle, van svih onih informacija koje instant-prilježan živalj može lako da izgugla – dakle, van podataka tipa da je umro komatozan u 53ćoj, da je šest nedelja po rođenju izgubio svoju sestru blizankinju, da se ženio i razvodio pet puta, da je je bio narkoman i šizofreničar, da su njegovi mejnstrim romani bili generalno neprihvaćeni, da je pisao žanrovski palp da njime plati hranu i kiriju, da je njegova žanrovska karijera proizvela remek-dela poput Ubika, Čoveka u Visokom Dvorcu, Tecite Suze Moje, Reče Policajac, Da Li Anroidi Sanjaju Električne Ovce, Tri Stigmate Palemra Eldiča i sijaset ubitačno impresivnih naslova kratke forme, da je njegov opus izrodio ekranizacije po broju nenadmašene od strane bilo kog žanrovskog pisca sem Stivena Kinga, da je njegov opus iznedrio barem jednu operu, mnoge radio-drame i stripove, da nam je tako dao filmove poput Blade Runner, A Scanner Darkly, Total Recall, Paycheck, The Minority Report, Screamers, Impostor, da je neposredno ili posredno uticao na čitavu plejadu žanrovskih stvaralaca, od Gibsona, Kronenberga i Kravena pa tamo do Afronskog, da se njegovim naslovima ispomaže Žižek da artikuliše Lakana, da je njegovog uticaj vidljiv u nebrojenim filmovima, od Vanilla Sky pa sve do Inception, i da je mala verovatnoća da ćete ikad naići na koncepte simulacije, virtuelne stvarnosti, tehnološkog kalemljenja kvantum- i meta-fizike, mističnih ili pseudo-mističnih otkrovenja ili artificijelnog replikantstva, to sve od strane vizionara koji za svog života nije izašao iz geta u kom je ponikao - dakle, van tih lako dostupnih podataka nalazi se i Filip K. Dik filozof, promatrač i tumač sveta u koji je rođen, pisac sa glasom koji, poput Augustinove rike, gromovito ispunjava svet, ali tek posthumno.
I mada je akcenat uvek stavljan na FKDovu prozu – to s razlogom, zaista, pošto je FKD uvek uspevao da prozom kaže sve što ima – postoji i njegov nonfiction opus, koji se čak ni danas ne uzima odveć ozbiljno, sem od strane nekog vrlo uskog kruga akademskih istraživača. Lawrence Sutin, editor zbirke PKD eseja, dopušta da bi se uzrok takvom ignorisanju mogao naći u neujednačenosti stila i kvaliteta Dikovog teorijskog opusa, ali kasnije se ipak opredeljuje za mogućnost da se pravi razlog verovatno nalazi u vaskolikoj potrebi da se PKD i danas vidi kao neka vrst “ludog genija” – kao ingeniozan ali ujedno i mentalno nestabilan prozaista, čije su zadivljujuće kreacije adekvatno sterilizovane žanrovskim ograničenjima, pa time i učinjene naizgled bezbednim za široku potrošnju. U tako kastriranoj varijanti nasrtanja na tabue, svi se osećaju daleko bezbednije da suoče te bazične dileme koje PKD postavlja pred čitaoca: šta je stvarnost? Da li je “individualna realnost” zaista isto što i “stvarnost”? I ako nije – zašto nije? Koliko je “individualna stvarnost” zapravo stvarna? Šta znači “ljudskost” i da li neljudski entiteti poput androida mogu posedovati istu takvu ljudskost, samo zato što izgledaju “ljudski”? Kako se “ljudskost” stiče i kako se gubi? Šta je “razum”? Da li odsustvo razuma može usloviti poimanje istog? Ili, žanrovski rečeno, da li je čovek zaista nerazuman, ako je svestan tog svog nedostatka? Nije li upravo razum neophodan, da bi se takav nedostatak uopšte pojmio?
Naravno, većina “razumnih” ljudi iskreno želi da veruje kako takva pitanja može da postavlja samo nerazuman čovek; to ih uglavnom poštedi neprijatnih odgovora na ista ta pitanja.
No ipak, zatvaranjem treće decenije posle smrti Filipa K. Dika, beleži se osetno interesovanje po pitanju njegovih radova, kako onih proznih, tako i teorijskih. I mada je većina njegovih futurističkih svetova izabrala za svoje narative upravo vreme koje smo maltene već ostavili za sobom, sama njegova proza sa lakoćom nadživljava taj vremenski okvir, očigledno time pribavljajući neke druge konstante, koje zauzvrat s lakoćom prevazilaze linearno poimanje vremena i sveta u tom vremenu. Dikovo bavljenje “virtuelnom realnošću” i dalje nam nudi relevantan uvid u mnoge socijalne, političke i naprosto sve-ljudske posledice našeg postojanja, koje izgleda da egzistiraju maltene nevezano uz vreme koje nesmiljeno protiče na našoj planeti; dileme koje su mučile Dikovu generaciju nisu ništa manje ubitačne ni dan-danas, niti se njihovo istinsko razumevanje postiže uz iole manju cenu. Odore se možda i menjaju ali telo koje ih nosi je i dalje jednako zbunjeno i jednako uplašeno, a Filip K. Dik govori o tom umornom telu isto tako artikulisano, isto tako pronicljivo i iskreno i nesmiljeno i rečito i provokativno kako bi i mi sami danas hteli da umemo.
Dve godine pre svoje smrti, FKD je zabeležio: "I want to write about people I love, and put them into a fictional world spun out of my own mind, not the world we actually have, because the world we actually have does not meet my standards. Okay, so I should revise my standards; I'm out of step. I should yield to reality. I have never yielded to reality. That's what SF is all about. If you wish to yield to reality, go read Philip Roth; read the New York literary establishment mainstream bestselling writers….This is why I love SF. I love to read it; I love to write it. The SF writer sees not just possibilities but wild possibilities. It's not just 'What if' - it's 'My God; what if' - in frenzy and hysteria. The Martians are always coming."
Jednom kad ga se hirurški odvoji od zabavnog konteksta njegove proze, Filip K. Dik nam prilazi ne samo kao genije i filozof, nego kao zastrašujuće lucidan prorok čije metafizičke pretpostavke alternativnih stvarnosti postaju podnošljive jedino zbog nežnosti i naklonosti s kojom ih nama nudi. Svaka od užasavajućih stvarnosti koje je Dik pred nama ikada razgolio postaje tek delić mozaika koji smo po svojoj prirodi onemogućeni da sami sklopimo. Užasi kojima nas FKD proza naizgled plaši su tek blede replike užasa koje smo već odavno proizveli, te smo samim time na njih i postali imuni; Dik nam daje šansu da se iskupimo, tako što nam pruža mogućnost da se zgražamo na malko izmenjenu refleksiju istih tih užasa; da, mi se zgražamo na mogućnosti koje nudi Čovek u Visokom Dvorcu, zato što nismo više u mogućnosti da se zgražamo na nacistički užas koji prihvatamo kao normalu naše svakodnevice… da, trebaju nam Dikove ideje o androidima, tek da shvatimo dubinu sopstvene neljudskosti, i da, trebaju nam Dikove divlje nemogućnosti, tek da shvatimo s kojom lakoćom propuštamo sopstvene mogućnosti. Ponekad je potreban šizofreničar da ukaže koliko nam je stvarnost šizofrenična i potreban je najsuroviji koncept virtuelne stvarnosti da nam ukaže kako utepavamo ovu realnu, ali najviše od svega – potreban je čovek koji je dovoljno šizofreničan da nas voli, sve i ako zasigurno znamo da toga nismo vredni:
"I mean, after all; you have to consider we're only made out of dust. That's admittedly not much to go on and we shouldn't forget that. But even considering, I mean it's a sort of bad beginning, we're not doing too bad. So I personally have faith that even in this lousy situation we're faced with we can make it. You get me?"
Lidija Beatović