“Britpop” – poslednja važna stranica popularne kulture?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Britpop se, krajnje uprošćeno i nemalo površno, može nazvati pokušajem da se stvore “The Beatles” za devedesete.

On je, ujedno, i mnogo više i malo manje od toga.
To, naravno, imajući u vidu dijametralno suprotni politički, ekonomski, sociološki i kulturni kontekst poslednje decenije dvadesetog veka i (složiće se sa ovom konstatacijom čak i generacija mojih roditelja) cvećem (“flower power”) i tek ponekim ratom i metkom atentatora posutih šezdesetih.
Devedesete su, kako rekoše u onom dokumentarcu, poslednja velika dekada.
Možda je, doduše, rano za konstatacije tog tipa - vidite samo šta se dešava od početka godine u svetu.
Jedino se ne dešava ništa značajno u svetu popularne kulture, pa ova izjava, za sada, drži vodu.


Devedesete su godine kada kapitalizam na zapadu doživljava nešto nalik Rimu u vreme Nerona. Zastrašujuća moć klizi u dekadenciju, i lagani sunovrat koji će uslediti nedugo nakon toga. Samo što vodeći svetski ekonomski faktori nisu prebirali po žicama svoje lire, nego po tastaturi prvih modela mobilnih telefona, onim nalik tarabama, i uspevali da ne vide da je život na kredit na duže staze – neodrživ. Da će svojim nedostatkom pravovremenog delovanja šutnuti svet u spremne ruke svetske krize.
Ali, u to vreme su se barem vrhunski zezali.

Bilo je to vreme početka masovnijeg korišćenja interneta, koji beše u svojoj “dial-up” razvojnoj fazi krčanja i šuštanja kao da se povezujete sa Marsom.
Svet se ljuljao u dens “tunc-tunc” (“I šta? Kurac”, što bi rekao Đuričko u “Munjama”) ritmu, dok su (uglavnom) ženski vokali pevušili refrene od one vrste koja se ureže direktno u podsvest na prvo slušanje – i to ne samo vama. Garant da će i vaša deca, ako ste odrastali u tom periodu, nositi kao deo kolektivne svesti vaše generacije, refrene pesama izvođača kao što su “Dr. Alban” ili “2 Unlimited”.
Da, znam da niste to slušali, ali ste, svejedno, čuli.

Bilo je to vreme čiji soundtrack bi se, ipak, najbolje mogao opisati kao duvanje Clintona u saksofon, dok Lewinsky, u nedostatku nekog drugog duvačkog instrumenta u prostorijama “Bele Kuće” duva – Billu. Ok, znam da je vic deplasiran još od kraja devedesetih, ali bih taj zvuk saksofona povezao sa mračnom i (anti) militantnom estetikom spota i pesme “Zombie”, grupe “The Cranberries”. U to vreme su snimci ratnih strahota sa prostora bivše Jugoslavije već obilazile svet, kao i snimci američkih vojnika koje domoroci u Somaliji peku na ražnju i obeduju pred kamerama. Ovi drugi su majkama u Americi slali jasnu i nedvosmislenu poruku – ne šaljite sinove svoje ovamo, neka uzgajaju piliće na očevoj farmi u Kentakiju.

Amerika je, u kulturnom smislu, tonula u neku depresiju i prazninu, iz koje bi izronio poneki Bret Easton Ellis (čiji je roman prvenac “Less Than Zero” ukazao na neminovni kraj “japijevske” ere još polovinom osamdesetih), ili Kurt Cobain. Ovaj potonji je bio pravi vulkan kreativne, ali i samodestruktivne energije, što ga je i odvelo sa životne i muzičke scene u trenutku kad je mnogima, širom sveta, bio aktuelni antiheroj. Poslužio se “hemingvejevim rešenjem”, što bi se teško uopšte moglo nazvati rešenjem. Možda za njega.

Moja lična prva sećanja na devedesete su vezana za onog brkatog Švabu sa stajlingom a la reprezentativac SR Nemačke u fudbalu ’76.  Koji tuče onom macolom po Zidu. Onom u Berlinu, naravno. On je, doduše, srušen ’89. ali to ne menja ništa – tip koji udara po tom simbolu pobede komunizma, ali i hladnog rata, moje je prvo sećanje na to doba. Brka je hteo da nosi iste farmerke kao i njegov paša sa druge strane zida, i da niko ne puca na njega ako proba da ode kod njega na pivo. Do tada su propisi postali manje rigorozni, ali ovaj rušilačko – oslobodilački akt imaće nesagledive posledice po pitanju političke situacije i preraspodele snaga u Evropi. Pašće Zid, pašće SSSR, pašće komunizam u svim preostalim zemljama Istočne Evrope – sve po sistemu domino efekta.
A u Britaniji, za to vreme…

“THE STONE ROSES”


U Manchesteru, koji u to vreme još neće biti poznat kao “MADchester“, 1983. biće formiran bend koji mnogi, s’ pravom, smatraju rodonačelnicima onoga što će postati poznato kao “britpop”. Uticaj benda “The Smiths”, naravno, niko od budućih perjanica ovog zvuka neće osporavati, kao ni uticaj izvođača kao što su bili legendarni glam rock polubogovi David Bowie, ili Marc Bolan i njegov “T-Rex”.
Biće tu i uticaja punka, i još ponečega.

Ipak, kada ekipa u sastavu Ian Brown, John Squire, Mani i Reni istrči na uzavreli mančesterski teren, biće to nulta godina britpopa. Ostalo je legenda.
U godini pada onog zida iz uvoda teksta, bend će izdati svoj kultni album, jednostavno nazvan “The Stone Roses”. Ali, kakav album…
Britanska kritika će ga nazvati jednim od najboljih albuma ikad snimljenih u toj zemlji, a prijem publike biće još bolji. Nikome, očigledno, nije zasmetalo što Ian Brown nije pevač velikog raspona glasa, niti što ume nekad uživo da odšeta i van melodije. Bio je isuviše harizmatičan i obožavan, kako od ženskog, tako i muškog dela publike. Pevao je (pevušio, zapravo) nekim snenim glasom, koji je od pesama tipa “I Wanna Be Adored” stvorio generacijske himne.
Na samom početku karijere, svoje demo snimke su umnožili na sto kaseta, i nudili ih uokolo. Potom su imali prvi nastup kao predgrupa Pete Townshend-u, u okviru njegovog anti-heroinskog koncerta u “Moonlight” klubu u Londonu. Pet godina nakon toga, biće isuviše veliki da bi bilo kome bili predgrupa.
Njihova numera “Love Spreads” biće nešto najbliže ulasku Jimmy Pagea u britpop, jer ovaj rif ubrzo postaje besmrtan. Pored ove, moj favorit je inteligentna “Made of Stone”. Kunem se da sam je, relativno skoro, slušao na “repeat” celim putem od Obrenovca do Beograda i nazad. I to vozeći se autobusom, dakle, duplo sporije nego kolima. To je tačno dvadeset slušanja, plus-minus slušanje ili dva, ako vas zakači sastoj na Umci. Ako je i sudar, onda još nekih trideset slušanja. Dobro, da ne prizivamo.

Sometimes I fantasize
When the streets are cold and lonely
And the cars they burn below me
Don't these times fill your eyes
When the streets are cold and lonely
And the cars, they burn below me
Are you all alone?
Is anybody home?


Ovaj refren ima energiju stadionske himne, a reči koje uvode u refren: “…At least you left your life in style” su bile tumačene kao mračne, i suicidalne.
Onda se neko dosetio likova kao što je bio apstraktni ekspresionista i “otac” “akcionog slikarstva” Jackson Pollock, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći i (možda) bio inspiracija za pesmu. Pa se neko dosetio pisca J. G. Ballarda i kontroverznog mu romana “Crash“. Možda ste gledali onu filmsku adaptaciju istog, Cronenbergovu odu masturbaciji i skršenoj limariji.
Lično, mislim da je “Britpop” slavljenje a ne prizivanje džemsdinovskog okončanja života, iako su i meni pale na pamet ove asocijacije, plus tumačenje o limunovima i francuskoj zastavi na omotu albuma. Navodno, inspiracija za album su bili francuski studentski protesti 1968. Kada su studenti koristili limunove kao pomoć u suzbijanju efekata suzavca. Vau, a neko bi rekao da je u pitanju obična pop-rock pesma, kao i album.  Šta god bilo pravo tumačenje. To ionako slušalac sam treba da proceni.

U najavi dokumentarca istog naziva kao i ova pesma, jedan lik srednjih godina koji čeka novi nastup “The Stone Roses”, dvadeset godina kasnije, kaže da su “oni razlog zašto i dalje nosi takvu frizuru, i ne nosi kravatu.” Najpre sam mu se nasmejao. Onda sam shvatio da sam pomalo ljubomoran. On barem ima neki bend u svojoj zemlji kome je ostao veran decenijama, i koji mu i dalje nešto znači.
“Kamene Ruže” bi postale mnogo veći bend da nisu napravili petogodišnju pauzu posle ovog velikog proboja, zbog komplikacija sa izdavačkom kućom. Za novog izdavača, “The Geffen Records” izdaće samo još jedan album. Ali, da se vratimo vremenu njihovog zenita, i vidimo šta je to sve iznedrilo...
Dok su Brown, Squire i ekipa bili i dalje na sceni, u publici su ih, razrogačenih očiju, posmatrali i neki od budućih nosilaca ovog zvuka, braća Gallagher (“Oasis”) i Richard Ashcroft (“The Verve”).

“OASIS”


Stariji od braće Gallagher, Noel, imao je dve ljubavi. Muziku (radio je kao “roadie” bendu “Inspiral Carpets”) i fudbal. Ništa čudno za Britanca. Rado je koristio bejzbol palicu da bi sredio limariju na kolima članova tima “Manchester Uniteda”, jer, ako se Noel pitao, jedina fudbalska boja u njegovom gradu bila je – plava. Neki bi rekli da je bio strastveni navijač. Bliže istini bila bi konstatacija da je bio huligan.
Kada je čuo i video “The Stone Roses”, oduševio se načinom na koji je Squire tretirao gitaru. Više puta je, kasnije, navodio upravo njega kao svog glavnog uzora i čoveka koji je vratio zvuk gitare u britanski rock.
Kako je bio i u dovoljnoj meri naslušan benda “The Beatles”, znao je dovoljno o harmonijama da se i sam lati komponovanja.
Njegov brat, Liam, postaće poznat kao prvi prgavi, tipično engleski i slavljeni pevač posle Johnny Rottena Lydona iz legendarnih “Sex Pistols”.
Njihov prvi album, “Definitely Maybe” (1994.) postaće najprodavaniji debi album u istoriji u UK, mada mislim da su “Arctic Monkeys” potukli kasnije taj record. Biće to i početak rivalstva sa nešto starijim bendom “BLUR”. Nekako će se desiti da ovi bendovi svoje albume izdaju u isto vreme, pa će fanovi obrazovati redove ispred prodavnica nosača zvuka, mrko se gledajući kao navijači suparničkih fudbalskih timova pred utakmicu.

Bilo je to prvi put još od rivalstva bendova “The Beatles” i “The Rolling Stones” da se desi nešto slično na muzičkoj sceni. Doduše, članovi ova dva starija benda privatno nisu bili rivali, čak su se i družili.
“Oasis” će, u nastupu uspehom pogurane arogancije, koja će im postati zaštitni znak, negirati sve sem bendova “Happy Mondays”, “The Stone Roses” i prijateljskog im “The Verve”.
“Blur” su bili više “pop” u reči “britpop” nego “Oasis”, a Damon Albarn će dokazati svoju kreativnu šarolikost kasnije, formiranjem prvog animiranog benda, “Gorrilaz”. Ostaće upamćeni po simpatičnim pesmicama tipa “Charmless Man”, “Country House”, i, naravno, “Song 2”-među onima koji su “pikali” fudbalsku igru “Fifa” na kompu. Ja sam, nekako, više preferirao “Winning Eleven” na “soniju”- iako nisu ubacili, recimo, “Live Forever” u nju, he-he.

Strogo muzički gledano, zvuk grupe “Oasis” duguje mnogo ne samo liverpulskoj četvorci, već i “T-Rex”-u, “The New Seekers”-ima, I ostalima koje je Noel umeo znalački (“bregovićevski“?) da obradi i proda kao svoje. To, naravno, ne umanjuje činjenicu da svaki put dižem ruke u vis kad čujem stihove himni devedesetih kao što su “Wonderwall” ili, moj favorit, “Don’t Look Back In Anger”.
Obe potiču sa čuvenog drugog albuma “(What's the Story) Morning Glory?“ čije se reizdanje, u skladu sa aktuelnim muzičkim trendovima, očekuje ove godine. Zar je već dvadeset godina prošlo? Hmmm…

Veliki uspeh je ovom bendu doneo i pažnju tabloida, kao i divlji način života. Njihovo mančestersko foliranje (mada možda i nije foliranje, Liam i dalje priča sa tim akcentom iako živi u Londonu), postalo je legendarno. Prozivali su čak i svoje dojučerašnje heroje, u maniru nekih novih punk ikona (mada to nisu bili), ne štedeći tako ni ser Paul McCartneyja.
Ovaj im je poslao svoj novi album, oni ga vratili neotpakovanog. Poruka jasna kao dan.
Prgavi kakvi jesu, svađali su se međusobno, čak su znali i da se bratski “pošibaju”. Otud opet ne razgovaraju međusobno, a poslednje zajedničko okupljanje je bilo ono...hmmm...stvarno poslednje.

Ima neke simbolike u tome što im je sin legendarnog Ringo Stara, Zac, u jednom momentu seo za bubnjeve. Kao da je ovim činom palica i bukvalno prešla iz jedne u drugu ruku, iz prošlosti ka budućnosti. Naravno da se mnogi neće složiti sa tim, i to je u redu. Kada su ga nedavno pitali hoće li biti još turneja grupe “Oasis”, Noel je odgovorio da hoće, ako im ponude dovoljno para.
Ovaj iskreni odgovor, bez mnogo trtomuđenja, ostavio je na mene utisak podjednako kao i onaj Roberta Planta, kada je pred okupljenim novinarima i promoterima, pocepao ček na pola milijarde dolara (!) za eventualno novo okupljanje “Led Zeppelin”.

Oba odgovora nose istu poruku, poruku neodustajanja od svojih principa – ma koliko različiti u osnovi bili.
Dvadeset godina od izdanja njihovog drugog albuma, nema boljeg vremena da braća zakopaju svoje ratne sekire i krenu zajedno na put.

“THE VERVE”


Svojevremeno bitno ime “britpopa”, koje mnogi povezuju samo sa čuvenom “Gorko-Slatkom Simfonijom”, gotovo da je nestalo sa muzičke scene. Sviraju tu i tamo na nekom festivalima, ali autorima “The Drugs Don’t Work” i ostalih numera, nakon tužbe “Stonesa” za krađu, karijera nije baš bila više u usponu.
Da podsetimo, “Bitter Sweet Symphony” (sećate se spota u kome Aschroft hoda trotoarom kao oslobodilac, i nikom živom se ne sklanja sa puta?) sa onim efektnim gudačkim intrumentima, sadrži više od dozvoljena četiri takta neke tuđe pesme. E, sad, neki glavonja iz muzičke industrije je to STVARNO brojao, a “The Rolling Stones” preozbiljna firma sa zajebavati se sa njima, i eto sudskog epilog u njihovu korist.
“Stonesa”, ne “The Verve”.

“SUEDE”


Da, nije hronološki, ali imam svoje razloge zašto sam “Oasis” smestio odmah posle “The Stone Roses”, i povezivao sa “Blur” i “The Verve”.
Bend koji u svojim redovima ima pevača (Brett Anderson) za koga jedan David Bowie kaže da mu je omiljeni, može i da sačeka. Oni svoje mesto u istoriji popa imaju zagarantovano već samom tom reklamom. Kao i Hanif Kureishi, nakon što je “Mršavi Beli Vojvoda” nahvalio njegov roman “The Buddha of Suburbia”. Pohvale sa pravog mesta čine čuda.

Što se samog zvuka benda “Suede” tiče, njega karakteriše bolni (za slušanje) falset pevača, koji zvuči kao jedan od onih kastrata u doba kada je klasična muzika bila-pop. Ima tu gitarske pratnje, ima neke atmosfere koja vuče na alternativu jednom, a ka popu drugom rukom. “Animal Nitrate” ima svoje mesto u istoriji ovog zvuka. Meni se, lično, dopada “Thrash”, kao i “Saturday Night”, koju puštam posle nje. Na taj način, dobijam osećaj odlaska na neku kemp, pomalo pozersku žurku, a nakon toga se, umoran, vraćam sa prvim znacima jutra, svom stanu u predgrađu nekog velikog engleskog grada, okružen frikovima u metrou, podjednako isceđene prethodnom noći kao i ja sam.
Ne može baš svaka pesma i svaki autor da vam pobude tako složene asocijacije.

Zaključak


Britpop je zvuk devedesetih. Njega su ugurali u isti kontekst sa “Cool Britania” pokretom u istoj dekadi.
Bio je to period izraženog ponosa u britanskoj kulturi, u znatnoj meri inspirisan šezdesetim godinama. Obuhvatio je umetnost u celini, od Damiena Hirsta i Danny Boylea, preko junaka ovog teksta do “Spice Girls”. Pa, Geri Halliwell u to vreme nije izlazila iz svoje “Union Jack” suknje, verovatno je nosala i gaćice sličnog patriotskog sadržaja. A ja mislio da je u to vreme misija “Spice Girls” bila da razjebe, bukvalno, engleski fudbal. Osim što su radile za CIA-u, naravno, ako verujete onoj zaumnoj dens pesmi domaćoj, iz tog perioda.

Da ne mešamo časne staramajke i krastače, ne bih mogao da napišem neki smislen završetak ovog dugačkog teksta.
Nešto o značaju koji “britpop” ima (nema?) danas.
Nemam pojma. Samo bih voleo da se opet desi neko pozitivno rivalstvo, kao u vremenu “Oasis” i “Blur”. Ono, priđeš trafici da vidiš šta ima u novom “Huperu”, a ono liga sastavljena od ova dva benda, i glasova njihovih navijača o tome ko je bolji. Odmah pored “Beverlly Hills” lige, da li je lepši Brendon ili Dylan.
Stariš, Milanče.
Duel “Oasis”- “Blur” se, svojevremeno, zvao “The Battle of Britpop”.
Čiji duel pratimo danas? Da li Jay-Z uopšte ima konkurenciju?
Ma, nema veze. Postoje reizdanja, reunion turneje, i ostali “re”- za nas retro (spektivne) nostalgičare.


Milan Katić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva