Sitnu knjigu piše Lovoroviću Desja
štono je intervju od slavuja pesma
javlja mu se hitrom Škara Tihomire
munjom ispisuje odgovore na papire

Prava je retkost sresti nekog prvi put u životu, posle dosledne Internet prepiske i biti prijatno iznenađen da postoje ljudi koji su susretljivi, razgovorljivi i da se bave sličnim stvarima kao ti. Takav čovek-kolega-umjetnik je i Tihomir Škara, koji se nalazi na relaciji Zrenjanin/Novi Sad. Ima 20 godina i pred njim je ceo svet.


HC: S obzirom da nosiš prezime Škara, šta najčešće prekrajaš, seckaš, pažljivo opsecaš, umetnost ili život?
Škara: Trudim se da umetnost ne diram previše, iako sebe ne smatram umetnikom, niti to što stvaram smatram nekom umetnošću. Što se toga tiče, sve što nastane, ostaje takvo i u svom konačnom obliku. Smatram da se bilo kakav vid stvaralaštva ugrožava kroz proces poboljšavanja, dodavanja ili ukrašavanja. Dešava se da nekad nešto malo dotera, ali se trudim da to izbegavam. Što se života tiče, imam osećaj i smatram da je svaki dan svojevrsno seckanje, prekrajanje i uklapanje delova  u odgovarajuća mesta. Samo što često mnogi delovi nedostaju, a i kada su tu, mesta su uglavnom uska i neodgovarajuća, pa se opet pristupa daljem seckanju, skraćivanju i krpljenju. Mada možda je to samo moj način prolaska kroz svakodnevicu ako prihvatimo onu latinsku „nomen est omen“.

HC: Kada si počeo da sviraš gitaru, komponuješ, i koji je bio prelomni momenat?
Škara: Počeo sam da sviram krajem 2006. godine, i negde krajem novembra se navršila osma godina kako sviram. Zaista se ne sećam kako i zašto sam počeo, jednostavno je to tada bilo zanimljivo, nisam igrao fudbal kao svi drugi, ovo me je zainteresovalo i počeo sam slobodno vreme da trošim na muziku. Komponovanje je krenulo dosta kasnije, četiri ili pet godina od početka sviranja. Dosta sam sporo napredovao, jer sam mahom bio samouk, pa nisam znao kako se komponuje, iako nema nekih posebnih pravila. Bilo je tu par pesama za neki bend, ali su te pesme propale, a prva zvanično komponovana kompletna pesma je “San” koja se i nalazi na prvom albumu.

HC: Iako se baviš prevashodno instrumentalima, kada ti se javila potreba da nešto i otpevaš? Da li bi se usudio i u tom slučaju nazvao sebe kantautorom ili imaš neku lepu definiciju svega toga?
Škara: Pošto se pored sviranja bavim i povremenim zapisivanjem poezije i vrlo retko kratkih priča, smatrao sam da ne bi bilo loše te dve stvari spojiti i tako su neki tekstovi dobili svoju muziku. Nije to baš čist kantautorski rad, već možda davanje melodičnosti poeziji, kako bi bila lakše “svarljiva”, iako je već sama po sebi dosta pitka i jednostavna. Ali na kraju krajeva, želeo sam da ipak imam neke pesme kroz koje bih konkretno izneo ono što mislim i ono što osećam, a da svakom slušaocu bude potpuno jasno šta sam rekao, dok kod instrumentala to pitanje ostaje otvoreno od slušaoca do slušaoca. Trenutno imam nešto više od stotinak napisanih pesama, a od toga je oko dvadesetak i otpevano.

HC: Koju "filozofiju" podražavaš u smislu stvaranja i snimanja muzike? Da li si pobornik DIY pristupa ili nečeg drugog?
Škara: Ne mogu tačno reći šta podržavam, jer se nisam susreo sa svim ponuđenim mogućnostima, već sam hvatao svaku pruženu priliku da nešto snimim. Generalno pesme snimam kroz mikrofon ugrađen u laptop, jer nemam kvalitetnije mogućnosti, ali imam volju, pa smatram da je to sasvim dovoljno. Mnogi muzičari ne umeju da snime i komponuju valjanu pesmu ni kroz vrlo skupu opremu, a meni je uspevalo da kod potpuno nepoznatih ljudi probudim emociju putem štapa i kanapa. Kao zanimljiv primer bih naveo pesmu “Dva i dva...” u kojoj sam semplovao bubnjeve tako što sam snimao razne udarce sa stvarima iz stana i tako dobijao zvukove bubnja. Udarac papučom o laminat je bio doboš, udarac pesnicom o naslon fotelje je bio bas bubanj, zveckanje ključeva je činela, a udarac kašicicom o čašu je rajd činela. Još zanimljiva stvar je da drugar bubnjar nije mogao ni da nasluti da se radi o tome, već je mislio da su u pitanju pravi bubnjevi. A najzanimljiva stvar je ta da je samoprozvani multipraktik muzičar samo okrenuo očima na moj pomen dosetljivosti za semplovanje bubnja. Sve u svemu, pobornik sam DIY pristupa, jer to čini čoveka aktivnim i kreativnim, a svedoci tome su Jack White i John Frusciante, koji pored sve moguće tehnologije i dalje koriste zastarele metode snimanja.

HC: Gde počiva tvoja inspiracija? Hoću opsežan odgovor.
Škara: Zaista ni sam ne znam konkretan odgovor na to pitanje. Uvek u nečemu drugom, a opet u svim tim stvarima zajedno. Što se muzike tiče, melodija najčešće izjedri iz kakofonije glasova i ulične buke. Da li čovek u tom trenutku umisli da nešto čuje, ili zaista i čuje neki miks svega u prolazu, to već ne znam, ali eto, tu često dobijem inspiraciju. Okolina je takođe često od velikog uticaja, uvek imaš onih koji stalno nešto traže, a nisu u mogućnosti da pronađu sebe, i to je tragično i tužno, ali je često to najveći razlog zbog kog pišem i sviram. Što se pisanja tiče, eto ga malopre odgovor, a na pisanje pored toga utiču i svi ostali međuljudski odnosi, najviše su to neke dvostruke mere, previsoka očekivanja i loše ponude. Nekad se inspiracija nalazi i u prethodnim radovima, pa dolazeći rad biva nastavak prethodnika i iskazivanje onoga što je zaboravljeno. Razočarenje je često inspiracija za pisanje, ali ipak je najčešće to neznanje i prevelike želje, nekoga drugog ili mene. Mada, u poslednje vreme mnogo slabije pišem, jer su neki radovi okarakterisani kao osuđujući, što im nikako nije bila namera, pa ne želim da me sopstvena dobra volja i emocija odnesu tamo gde ne treba.

HC: Kakvu poruku nose tvoje pesme? Koja tematika preovladava?
Škara: Nisam razmišljao šta želim kroz muziku da poručim, to je i razlog zašto je instrumentalna. Jednostavno, svako oseti pesmu na drugačiji način, nekome je razdragana melodija tužna, dok je nekome tiha melodija uznemirujuća. Mislim da tu i nema neke univerzalne poruke. Ako ti se dopada, hvala ti, ako ti se ne dopada, hvala ti opet. Ako si razumeo pesmu, imaš neku sopstvenu sliku o njoj, ako nisi razumeo, opet imaš neku drugačiju sliku i pretpostavku. Sve to u zbiru ipak pokazuje da se na kraju krajeva ipak nešto prenese kroz taj skup zvukova, koji su možda nastali sasvim slučajno i bez plana.

HC: Koliko je vizuelni aspekt važna stavka u životu jednog muzičara? Koliko vremena provodiš baveći se grafičkom opremom svojih radova i da li imaš pomoć sa strane? Pitam zbog prisustva raznih simbola, rebusa, zagonetki, formula u tvom vizuelnom aspektu. Matematika, alhemija?
Škara: Kada pesme nemaju teksta, to bi trebalo nadoknaditi nekim vizuelnim identitetom. To je moje mišljenje, i njega se držim sve vreme. Omot albuma ili singla ne može da spase loš album, ali svakako doprinosi ugođaju. Grubo ću se izraziti, ali pakovanje prodaje robu, tako je slučaj i sa muzikom – radije ću preslušati album nekog nepoznatog izvođača koji se potrudio oko vizuelnog aspekta, nego album dragog mi benda, čiji omot ne bi prošao ni na časovima likovnog. Što se mene tiče, koristim različite motive, jednostavno zato što mi se sviđaju na izgled. Trudim se da ne koristim poznate simbole i znakove, čije je značenje često diskutabilno, nego se bavim nekim univerzalnim i jednostavnim idejama – znaci za održavanje odeće, hemijski simboli, nazivi lekova, svakodnevni natpisi sa različitih proizvoda (pa je tako izdanje “Astronaut” testirano na životinjama – na zecu, kućnom ljubimcu koji je bio u sobi tokom snimanja). Svaka pesma na albumu “Inercija” ima svoju fotografiju, koja bliže opisuje pesmu, a kroz fotografiju se može naslutiti u kakvim okolnostima je rođena ideja. Nisam se igrao sa matematikom i zagonetkama, nisam previše nadaren za to, a sa druge strane, retko ko primeti i ovakvu jednostavnost, pa bi sve to bilo uzalud.

HC:  Kakav odnos imaš sa izdavačima sa kojima si sarađivao (Slušaj najglasnije,...), koji je tvoj stav prema tome?
Škara: Trenutno je različit materijal izdat kod četiri izdavača – Ammonite records iz Beograda je izdao album u vidu digitalne distribucije, Zdenko iz Listen Loudest-a je izdao album na disku, ekipa iz Splitting sounds records-a je izdala prvu lo-fi kompilaciju koja se može preuzeti sa njihovog sajta, a pod dirigentskom palicom sindroma zvanog Desya, izašao je i singl N.U.N.A. na flopi disketi, što je danas vrlo neuobičajeno. Odnos je odličan, dogovor se postiže lako, uslovi su pošteni i pristupačni za nekoga ko sve radi sam, bez previše finansijskih sredstava. Vrlo sam zadovoljan jer se nisam nadao ni jednom izdavaču, a uspeo sam da se dogovorim sa čak četiri.

HC: Da li se baviš nečim drugim sem muzikom?
Škara: Bavim se svime što me malo više zainteresuje. Interesuje me dizajn proizvoda, pa se o tome informišem kada imam vremena, preko leta sam se kotrljao na skejtu, zanimaju me i Lego kocke, na primer. Kao što sam gore rekao, pisanje lagano ostavljam po strani, ali istim laganim tempom pišem recenzije muzičkih izdanja za fanzin Pobuna umetnosti, kao i za ovaj sajt, a takođe pišem i izveštaje sa svirki i koncerata. Uvek ima nešto što mi drži pažnju, i trudim se da to uvek bude neka druga oblast i neko drugo interesovanje.

HC: Šta privatno slušaš? Da li zazireš od muzičkih žanrova ili im se bezobrazno prepuštaš?
Škara: Počeo sam kao klinac sa metalom, pa sam se kretao u tim vodama, od toga samo su Mejdeni ostali (klinački zvuči, ali sa njima sam počeo da slušam muziku ozbiljnije). Nakon toga, dolazim u dodir sa pankom, jer smo imali neki bend gde smo mahom svirali pank obrade, ali to kratko drži vodu, nije mi se dopalo previše. Onda nagli prelaz na ambijentalnu muziku i otkriće post - rock-a, a tada otprilike i počinje stvaranje moje muzike. Nakon toga se ruše mnoge granice, pa počinjem slušati i underground izvođače, dosta kantautora, lokalne bendove, i generalno sva nova izdanja koja se pojavljuju. Poslednja tri izvođača koja sam slušao su Frank Sinatra, Hurts i Mastodon, nisu baš familijarni međusobno.

 (pa i nisu, ali svestrano podržavam takav pristup, prim. aut.)

HC: Koncert za pamćenje, bilo tvoj ili nekog drugog benda?
Škara: Svaki koncert ili svirka imaju svoje posebne momente koji su za pamćenje, ali bih svakako izdvojio koncert benda God Is An Astronaut, beše to april ove godine. Bend jeste sinonim svog žanra, ali se mora priznati da su i pored možda prevelike reklame i dalje sjajni i postavljaju nove granice. Sećam se da sam vrlo lako ušao u prostoriju gde su sedeli pred nastup, dadoh im svoj disk za uspomenu, a oni me ponudiše da nazdravim sa njima. Nakon nastupa su se spustili u publiku, što me je još više oduševilo, jer sam mislio da će odmah pobeći iza bine. Klepton u Areni je takođe bio odličan, očekivali smo električnu Lejlu, ali nije nam se ispunila želja.

HC: Tvoje mišljenje o muzičkom univerzumu u Srbiji?
Škara: Zaživeo je među muzičarima onaj stav da je kod drugoga uvek sve bolje. Mislim da to baš i nije tačno. Dosta je bendova koji aktivno i ozbiljno rade, ulažu u svoju muziku i u sebe, a to im se posle određenog vremena i vrati, ne uvek kroz novac, ali svakako kroz ljubitelje i slušaoce njihove muzike. Kao primer ću navesti alternativni rok bend Uzemljenje i metal bend Hollow My Eyes, ne žale se, ćute i praše pošteno. Ako si pre dva-tri meseca imao pet ljudi na svirci, i ako si sinoć imao takođe pet ljudi, nije problem u njima, nisu oni ovce koje ne znaju šta valja, nego je očigledno da ti negde grešiš, dosadna ti je muzika, žvaćeš isto u krug, i tu onda nastaje problem kako su uvek drugi krivi i kako je neko drugi uništio muziku, scenu, šta god. Ako sam ja sa svojom “štap i kanap” muzikom uspeo da dođem do četiri izdavača i to potpuno preko računara, ne vidim zašto bi nekom ozbiljnijem i brojnijem bendu bilo teže da izda album ili namesti svirku ili proda disk. To što su tebi uvek drugi krivi, znači da ne stvaraš muziku radi muzike, već radi nekih drugih stvari koje nemaju šta da traže u muzici. Možda taj muzički univerzum i nije u svojim najsvetlijim danima, ali je živ i prisutan, i iz dana u dan se obogaćuje nečim novim i pozitivnim.

HC: Da li je ljubav jača od smrti?
Škara: Onaj ko je čitao Orvela, zna šta se desilo u sobi broj 101, tako da je moj odgovor – ne. Jeste da od ovog prvog ne može da se umre, ali je ponekad smrtonosnije od ovog drugog. Trenutno mi ne pada ni jedna mudra misao ili izreka na pamet da je ovde podelim i jeftino kupim dobar utisak o sebi, ali tim bolje. U strpljenju se pronalazi najviše ljubavi, jer ako nečemu posvetiš vreme, koje je bespovratno, samim tim posvećuješ i sebe sa nadom da ćeš isto dobiti za uzvrat. A ako i ne dobiješ, sledeći put ćeš imati više strpljenja, samim tim i više ljubavi, što na kraju krajeva pretvara poraz u pobedu.

HC: Šta bi poručio svojoj generaciji?
Škara: Ništa. Jer i ja sam deo te generacije, pa bi bespotrebno bilo poručivati stvari kojih smo svesni (bar bi tako trebalo biti), a još gore bi bilo pokušati poručiti nešto što se naslućuje i što se uzima sa rezervom. Mada, skoro mi jedan poznanik reče da je najlakše kad čovek spusti glavu pred jačim, pa sam ga upitao koga će imati za glavu da skrate ako svi spustimo glave, eto možda je to ono što bih poručio, da se ni pred kim ne treba spuštati. A gledao sam skoro neke životinje na TV-u, gde je lav jurio bivola (što je malo paradoksalno da manja i lakša životinja juri veću i težu, sigurno i snažniju), i jurio ga je sve dok se bivo nije okrenuo ka njemu, što je opet dokaz da mali problem može da te pregazi ako bežiš od njega.

Zahvaljujem mladom gospodinu Škari na trudu i odgovorima. Vi, dragi čitaoci (ili čitamajci, kako želite), ne dopustite da testiraju na vama sve i svašta - neka to bude kvalitet!
Svi smo mi zveri, a po Škarinoj numeri i konceptualnom albumu (mom svevremenskom favoritu) - i lepot(ic)a je zver.

Razgovor vodio: Desya Lovorov