Da se razumemo, ovaj roman možda i nije baš najbolje napisan. Možda nije baš ni nešto naročito značajan u ovom momentu. Možda - ali za nekog drugog. 
Ne i za mene. Mozak ima tu naviku da se veže za sadržaje koji mu pomognu da prebrodi neku tešku krizu, loša vremena. Da ga jebeš ako ima lošijeg trenutka od onog kad ti ceo grad bude poplavljen, a oporavak je podjednako težak kao i dani pod vodom. Pisao sam o tome u tekstu o Dilanu Dogu u Obrenovcu. 
Dilan, inače, stoji i dalje na istom mestu, samo je zid pukao od siline vode. 
Elem, Neletova knjiga mi je legla kao plata (koju, doduše, ne primam), jer sam, čitajući je, mogao da skrenem misli od posledica horor filma koji nam je neko pustio u stvarnost. 
Da budem iskren, sem "Zabavnika", Teksa Vilera, "Rolling Stone"-a i pomenutog autobiografskog romana Karajlića, ništa drugo nisam ni mogao da čitam u tom periodu. Izvinite na brojnim digresijama. Ergo, nakon više godina odlaganja, pevač "Zabranjenog Pušenja", "No Smoking Orchestra" i jedan od veleumova kultne "Top Liste Nadrealista" najzad je seo i opisao svoj život od detinjstva u nekom drugačijem Sarajevu do infarkta u Mladenovcu, pre par godina. 
Taj svoj infarkt Nele je uzeo kao vodeću nit svog romana - dok ga voze ka urgentnom u Beogradu, on, kroz seriju flešbekova, oživljava svoje detinjstvo, mladost, sazrevanje, popularnost, rat. Svo vreme se sa njim voze i Sudbina (navija za Neleta) i Azrael, koji navija da Nele najzad rikne i liši ga muka. 
Broj godina kada sam poslednji put slušao "Zabranjeno Pušenje" je odavno postao punoletan, a ni "Nadrealista" se, godinama unazad, nisam baš nagledao. Pratio sam "Složnu Braću" i "Nadrealnu Televiziju", ali nisam, poput mnogih koji ne kontaju razliku u socijalnom, političkom i kulturnom miljeu (o nestanku nekadašnje države da i ne tupim) očekivao da me oduševe kao i "Nadrealisti", svojevremeno. 
Dakle, ipak mogu ovaj članak da pišem objektivno, a ne navijački. 
Nele u ovoj knjizi nije duhovit kao što bi se od njega očekivalo, ali je više nego uverljiv narator ovog literarnog dokumentarca o životu i bavljenju popularnom kulturom u multietničkoj zajednici nad koju se nadvio crni oblak, onog dana kad je utakmica Prve savezne fudbalske lige na stadionu na Koševu prekinuta zbog saopštenja da je umro "najveći sin naših naroda i narodnosti".
Saznaćete iz ovog romana pravu istinu o tome kako je, zapravo, "crk'o Maršal" (možda najpopularniji mit ex-Yu rocka), kako je došlo do trajnog razlaza između Seje i Neleta, kako je bend dobio ime, ko su bili Pišonja i Žuga... I ne samo to. Sledi odlomak o značaju fudbala u životu mlađahnog Nenada Jankovića, alijas Neleta Karajlića: "Dugo poslije toga, sanjao sam zeleni teren, plave i bordo igrače. Sjaj reflektora. Dječake koji skupljaju lopte. Kako sam im samo zavidio! Zavidio sam i invalidima koji su imali privilegiju da ih u kolicima doguraju na atletsku stazu, tik uz teren, da odatle gledaju derbi, paklenu tekmu, meč za koji je, čak i preko uprave kluba, nemoguće bilo pronaći ulaznicu. Koliko sam samo puta pomislio kako bi bilo divno da polomim noge, pa da me uvedu da gledam Pižona ili Papeta izbliza. Jebo noge. A kad sam pomislio kako bih mogao sam sebi polomiti noge da gledam meč sa atletske staze, znao sam da je gotovo. Bio sam zaražen." 
Deo posvećen "Top Listi Nadrealista" je interesantan jer daje insajderski pristup radu ove sarajevske verzije "Monti Pajtona", koji su se od engleskih kolega razlikovali vidovitošću na kojima bi im i Tarabići pozavideli. Nele, takođe, često kritikuje kapitalizam, a ne libi se ni da, neopterećen ničim izazvanom rusofilijom, od koje Srbi često poboljevaju, napiše da je "Ruse boleo kurac" da stvarno stanu u odbranu Srbije tokom NATO milosrdnobeloanđeoske intervencije bombama. 
Deo u kome opisuje odlazak iz rodnog grada, pod pretnjama dojučerašnjih komšija, prijatelja, saradnika, nešto je od čega normalnog čoveka zaboli glava, ali ovo odavno nisu normalna područja za život. Ako su ikad i bila. Neću vam više otkrivati. Možda će vam se na momente učiniti da Nele daje svom bendu, sebi, "Nadrealistima", svemu kroz šta je prošao, računajući i infarkt, daje neku mitsku notu. 
Možda. Ali, ipak se ovde radi o svedočanstvu o nekim nepovratno prošlim vremenima, i ljudima koji su, ipak, nešto stvarali. 
Da bi ga bolje razrušili.

Milan Katić