(POD)STANAR

Košmar Gregora Samse počeo je kada se probudio

i shvatio da se pretvorio u bubu.

Moj je počeo kada sam se probudio.

podstanar m ʼonaj koji stanuje u tuđem stanuʼ
stan m 1. a. ʼjedna ili više soba s nusprostorijama za stanovanjeʼ … v. ʼskloništeʼ
tuđ, -a, -e 1. a. ʼkoji pripada drugome, drugimaʼ (Rečnik Matice srpske)


Pružao je ruku u mrak dokle god je mogao. Osećao je kako se probija kroz paučinu kao kroz neku rastresitu čipkastu zavesu od pene. Rošavi zidovi su ga već toliko pritiskali da su mu slepili želudac uz kičmu. Polako je ostajao bez vazduha. Mrak se zasekao u svaki procep tela. Posezao je rukom što dalje, verujući da će nešto biti nadohvat, neko svetlo, neka rupa. Ali umesto slobode osetio je kako mu se zarđali ekser koji je virio iz zida zabada ispod nokta i rascepa rožnatu pločicu od gnjecavog tkiva. Hteo je da vrisne, ali mrak je upio u sebe sav zvuk.


Često je sanjao jedan te isti san. Da je u nekakvom stanu, kući, svakako prostranoj i dobro opremljenoj stambenoj prostoriji punoj kao orah starog, antikvarnog nameštaja, svakojakih stvari, lampi, komoda, razbacanih knjiga i časopisa, goblena, iznošenih papuča i štapova za hodanje. Raspored stvari i soba, pa i sama nekretnina koju je sanjao, uvek su bili drugačiji, nekad je to bila kuća na sprat, nekad stan sa bezbroj soba, prolaza i hodnika. Ono što je bilo isto je taj osećaj da tu ne pripada, iako je to, na neki čudan način, bilo njegovo stanovanje, i to mu je san jasno saopštavao nekom svojom unutrašnjom računicom koja ima smisla onoliko koliko u snu ima rezona i letenje ili hodanje kao kroz želatin dok te neko goni. Međutim, koliko god mu je san saopštavao da je to tu njegovo, on je bio nervozan, vrteo se po tim prostorijama, otvarao vrata jedna po jedna, kao u bajci, tražeći ona iza kojih čeka neki nerešivi, sudbinski zadatak ili kakva zabrana, otvarao fioke i kredence, njuškao po stvarima, znajući da mu suštinski ne pripadaju, čudio se veličini prostora. I čini mu se da je u svakom od tih snova makar jedna prostorija bila zapečaćena, da se u nju nije moglo, pa čak ni logikom sna u kome je sve moguće. Kao da je ta prostorija bila izolovani stan unutar stana, vitalni unutrašnji organ te nekretnine, srce ili žlezda, nešto što svojom posebnom funkcijom pumpa kakvu živu tvar kroz te zidove i parket. Svaki put se budio ostajući ispred tih vrata preko kojih se dalje nije moglo.


Stan u koji će se uskoro useliti bio je u smešten u zgradi koja se nalazila na kraju slepe ulice. Bilo je kakve ironije u tome da on kao podstanar završi u zgradi na kraju slepe ulice, nekog istovremeno surovog i poetskog načina kojim te lokacija podseća na odluke koje si donosio i koje su te na posletku i dovele u to zdanje. Međutim, tada nije tako razmišljao. Osim što se pitao u kakvom su jezičkom srodstvu „slepa ulica” i „ćor(avi)sokak” u glavi su mu odzvanjale reči ljubazne službenice iz agencije koja ga je uveravala da je ovo jedinstvena ponuda na tržištu, da su vlasnici spustili cenu jer im se „žuri”, i da nigde drugde neće naći bolji stan za tako male pare.

Odgurnuta nakraj ulice, bledunjava i nešto namahovljena vremenom, zgrada koja mu je dodeljena ipak je odavala utisak kakve predratne gospođe koja još uvek ponosno čuva porodični nakit, pozlaćene češljiće i srebrne ukosnice koje više nikome ne trebaju. Kad bi neko vodenim šmrkom ogulio sa fasade slojeve nahvatane gareži od lokalnog loženja i buđi, sinula bi svojom najbeljom damskom haljinom. Ovako, iako stara bezmalo 60-ak godina, s pokojim golubijim drekom po obodima i karnerima, i dalje je bilo u njoj elegantnog prkosa.

A stan nije bio ništa drugačiji od hiljade jednosobnih beogradskih stanova bez spavaće sobe i ograđene kuhinje koji su kao tetris kockice bili naslagani jedni preko drugih u zgradnim bunkerima. Za njega samog i više nego dovoljno. Osnovno pokućstvo, bele police, zagasita i funkcionalna kuhinja, povešane slike nedefinisanih i moguće izmaštanih potoka kroz kakve šumarke. Sve uravnoteženo i jednostavno, bez želje da zaseni i opčini. I špajz bledo zelene boje sa klizećim vratima – nešto što je, kako mu je predočeno, pikantna osobenost samo stanova u toj zgradi. I tada mu je sinulo – ponovo je podstanar. Treći put za pet godina. I prvi put sam.


Imao je utisak da se uselio poprilično tiho i neprimetno. Nikoga od komšija nije ni sreo. Jedva da je imao jedan veći kofer stvari, dve torbe knjiga, onoliko koliko je čoveku potrebno da može u dve ruke sve to izneti i iskrasti se u pomračini, bez traga i otisaka. Nikada nije verovao da će tako živeti u svojoj 35-oj godini. Poređao je nekoliko knjiga po belim policama, i to je bilo to, kao pas koji je zapišao drvo, uselio se.

Iako je verovao da se njegovo prisustvo uvuklo u tu zgradu tiho i postojano kao kakav nedefinisani vonj mokre posteljine, već drugog dana začuo je zvono na vratima. Bila je to gospođa Stanković, obla ženica živahnih plavih očiju, kose strogo spakovane u punđu i neke navalentne, ali kontrolisane pojavnosti:

– Vi ste novi vlasnik? – pitala je skoro razdragano, ali strogo.

– Ne, novi podstanar. – odgovorio je osetivši izvestan stid kako je ta rečenica napuštala njegova usta, kao da je upravo raščinio sebe nekog uzvišenog položaja koji je na nekoliko sekundi zaokupljao um gđe Stanković.

– Hm … bez obzira – nastavila je strože nego malopre, kao da mu zadaje domaći zadatak – ipak vas očekujem na sledećem sastanku kućnog saveta. Ja sam predsednik. Okupljamo se redovno jednom nedeljno. U ovoj zgradi volimo da vodimo računa o svemu.

– Naravno – potvrdio je mehanički, iako je već bio sasvim ubeđen da se neće pojavljivati na tim, za njegov ukus, preterano čestim sastancima kućnog saveta zgrade čiji je samo podstanar.

– Inače, ja sam u stanu tačno ispod vas, broj 1, tako da … nadam se da nemate težak korak – usta joj se skoro zasekoše u kiselkasti osmejak.

– Ne, naravno, inače sam vrlo tih, ne slušam muziku, TV gledam retko – skoro mehanički je počeo da se pravda iako nije stavljen ni pred kakav konkretan zločin protiv stambene zajednice. Dok je to izgovarao odjednom mu se pred očima ukaza ceo raspored stanova u zgradi, pogotovo njegovog i gđe Stanković. Ona je bila u prizemlju, on na prvom spratu. Stan bio smešten na bočni kraj zgrade uperen ka bašti ispod koje su se nazirali i prozori prizemlja. I pored toga procenio je da ga pad ili skok sa te visine ne bi ubio iako bi mu susret sa zemljom moguće slomio jednu ili obe noge. Ko je još ikada i pokušao da se ubije skokom sa prvog sprata? Zašto je uopšte i pomislio na to?

– Očekujemo vas u petak … sastanci su uvek petkom u 19 časova, pre Dnevnika – nastavi ona zamičući koracima unazad pošto je prethodno nervoznim pokretima glave ispitala sve što se može uočiti kod novog podstanara i čega, srećom, nije bilo mnogo.

– Podstanari obično misle da nije njihovo da vode računa o zgradi, nadam se da ste vi drugačiji? Niko o zgradi neće voditi računa kao mi sami.


Narednih nekoliko dana njegovo prisustvo u zgradi počelo je lagano da se sleže, kao tle nakon ne baš jakog i upečatljivog zemljotresa. Javljao se skromno ljudima koje je sretao na hodniku ne znajući tačno ni ko su ni da li zaista stanuju oko njega, ali dovoljno uverljivo da se polako sviknu na njegovo neubedljivo prisustvo kao što bi se na kraju svikli i na kakav bezopasan mladež na vratu. Noću je slušao kako se zvukovi iz raznih stanova prelamaju kroz cevi do njega. Njegov stan je izgleda bio neka rezonantna kutija u kojoj se svi oni zajedno ukrštaju, prepliću, mimoilaze nervozno kao na kolodvoru, pa odlaze negde dalje – plač bebe, neprijatna svađa nekog sredovečnog para, noćno podrhtavanje veš-mašine. Prozor gđe Stanković pored samog ulaza u zgradu bio je uvek zaklonjen roletnom ili zavesom, kao da se krila od svetla. Ubrzo je shvatio da njene živahne plave oči palacaju po obodima roletnih daščica i da ga uvek primete kada ulazi u zgradu. Tada je tobože izlazila ispred vrata, kao negde krećući iako je još uvek bila u kućnim papučama, samo da bi ga podsetila na sastanak kućnog saveta u petak.

– U 19 časova – ošinula bi ga vragolastim osmehom.

– Tačno pre Dnevnika. – potvrdio je da razume značaj te simbolične satnice i zamakao za stepenište čuvši kako se gđa Stanković vraća nazad u stan iako je negde kao pre toga pošla. Ta sitna uhođenja ponavljala su se gotovo svakodnevno.


Iako je nekoliko puta podsećan na sastanak kućnog saveta isti je, naravno, u petak u 19 časova zaboravio, i nabasao je na njega sasvim slučajno, jer se u tom trenutku vraćao s posla. Zatekla ga je grupica od desetak ljudi koji su se okupili oko hodničkog stepeništa. Procenio je da to nije ni trećina stanara te zgrade, što je njegovo prisustvo činilo još besmislenijim. Klimnuo je gđi Stanković, koju je jedinu prepoznao iako se danima javljao nekim ljudima na hodnicima, i koju je tim klimoglavom hteo da uveri da se tu u tom trenutku zetekao sasvim predoumišljajno, a ne posve slučajno. Ozvaničila je njegovo prisustvo potvrdim klimo-odgovorom. Niko od prisutnih nije delovao kao da ima šestomesečnu bebu niti uključuje mašinu za veš u tri ujutru. Uglavnom stariji ljudi, namršteni, ozbiljno zborani oko potegnutih pitanja. Borio se da sakrije dosadu u pogledu, pa je samo klimao glavom, čak i kad za to nije bilo preteranog razloga. Kakvo gubljenje vremena – pomislio bi bežeći mislima na neki od potoka koji su tekli po zidovima njegovog (pod)stana. Agenda je bila uglavnom vrlo prozaična – trebalo je nabaviti nove protivpožarne aparate, pojavila se buđ u nekim stanovima u prizemlju, ko je zadužen da potkreše živicu ispred zgrade, neko zavrće nogama otirače dok prolazi pored stanova, čiji pas ponekad kaki tik pored ulaza … Davio se u banalnosti svake sledeće tačke osećajući kako mu misli gnjecaju i trule, dok ga gđa Stanković nije opomenula da je dužnost svakog stanara da jednom nedeljno počisti ispred svojih vrata i obriše gelender, jer stambeno održavanje svakako neće to uraditi onako pedantno kao sami stanari.

– Naravno – procedio je zamišljajući koliko mu neverovatno deluje da u dnevnu rutinu svog podstanarstva uvede i brisanje gelendera. I dok je ta misao napuštala njegovu glavu kao nehajni zvižduk na ulici, gđa Stanković je raspustila sastanak očekujući da svako razreši svoju delegiranu obavezu.


Bilo mu je jasno da se na tim sastancima više neće pojavljivati jer nikako nije mogao da natera sebe da se zainteresuje za tekuća pitanja pasijih govana oko zgrade koju samo privremeno i pitanje je koliko dugo zaokuplja. Parazitski zakačen za domaćina, moguće je da će biti isceđen odatle kao bubuljica već sledećeg meseca, ako se vlasnici predomisle ili nađu bolju ponudu. Ili će naprotiv vegetirati tu kao kakav lišaj slepljen za zid narednih deset godina. U svakom slučaju, njegov nestabilan položaj obavezivao ga je da o sastancima kućnog saveta ne razmišlja gotovo uopšte.


Međutim to uopšte nije bilo lako ostvariti. Delovalo mu je da je celo bivanje gđe Stanković u prizemlju i u stanu broj 1 strateški tu locirano da ga konstantno podseća na sastanke i dužnosti koje idu uz tu obavezu. Kad god bi prišao ulaznim vratima zgrade ona bi kao slučajno baš tada izlazila sa praznim tetrapakom mleka u ruci da ga baci ili kao nešto gledajući svoj inače savršeno centrirani otirač. Redovno ga je opominjala pri svakom susretu na petak i 19 časova, ponekad mu ubacujući i rukom pisane poruke podsećanja na čistom belom papiru u poštansko sanduče. Već sledeće nedelje zvonila mu je na vrata i uperila u lice kažiprst crn od prljavštine koju je klizeći pokupila sa gelendera ispred njegovog stana, podsećajući ga na dužnost na koju se obavezao. Na sastancima je viđao jedne te iste namrgođene stanare koji su dužnosti oko vođenja zgrade nosili na licu kao neku muku kojom se istovremeno ponose i preziru je. Gđa Stanković ga je svake nedelje delegirala za nešto, da sastruže prastare žvakaće gume sa ivica stepeništa, da nabavlja ponude za protivpožarne aparate, da zaliva biljke u ulaznom hodniku, da prazni kantu … Jednog vikenda skupljali su smeće iz žbunova oko zgrade, vadili odatle mrtve golubove, zadavljene bačenim kondomima koje su pokušali da progutaju. Non-stop su zamazivali neke rupice po zidovima, uklanjali srču i čestice prašine, sanirali, obnavljali, sređivali, rušili i zidali, kao da iznova sastavljaju zgradu iz temelja ciglu po ciglu, kost po kost, žilu po žilu. Cela zgrada halapljivo je mirisala na razne agense predodređene da dezintegrišu prljavštinu. Činilo mu se da svakodnevno sreće ljude iz drugih stanova koji tim sastancima nisu prisustvovali i koji su ga samo sažaljivo gledali kako riba gelender četkicom za zube ili glanca pločicu sa tuđim imenom na vratima. Kako su uspeli da odole pritisku, zar ne znaju da niko o zgradi neće voditi računa kao oni sami?


Nije mu smetao fizički deo obaveza koliko uzaludnost celog podstanarskog položaja. Svaki od tih zadataka bilo je masivno gubljenje vremena. Kao da mu se telo u tim trenucima izmeštalo iz realnosti i zaokupljalo neki međuprostor između atoma u kome je vreme postajalo crni katran koji mu se sliva u pluća niz grlo i tu se stvrdnjava u šiljke koji ga bodu iznutra. Ništa nije imalo smisla a ponajmanje jedna od stotinu sitnih rukotvornih delatnosti kojim su čuvali tu zgradu od neumitnog raspadanja.

Počeo je sve češće da se pravi da nije kod kuće. Shvativši da gđa Stanković odlično raspoznaje bat njegovih koraka prema kojima je usmeravala i svoje kao iznenadne posete, počeo je sve manje da hoda po stanu. Uglavnom se premeštao sa kauča na fotelju ne spuštajući noge na parket, a kada je morao da stane na čvrsto tle radio je to isprva kao tankonogi pauk koji se uspinje iz kade, sporo i zadržavajući dah. Uskoro je postavio nekoliko stolica preko kojih je dolazio do kuhinje i kupatila, kao da ga na parketu čeka užareno grumenje. Međutim, ni to nije bilo dovoljno pa je i svoje odlaske u toalet ograničio na jednom dnevno da zvuk kotlića ne bi otkrio njegovu prevaru. Mokrio je u kuhinjsku sudoperu do koje je dolazio preskačući preko dve stolice, a vodu u kupatilu puštao jednom dnevno, ujutru, kada je rezonantna kutija njegovog (pod)stana obznanila metež raznih jutarnjih zvukova. Ako bi pre jutra bila puna izmeta, samo je zaklapao dasku pričvrstivši je jednom keramičkom saksijom sa terase da zauzda smrad. Umesto tuširanja povremeno je vlažnim maramicama brisao telo. Prestao je da usisava i da pere sudove ono nešto malo hrane jedući nad kantom za otpatke kao pacov. Đubre je iznosio kasno noću, između 3 i 4 ujutru, kada je bio ubeđen da gđa Stanković najzad spava. Sve manje je pravio i zvukova, uglavnom je uveče čitao i to pod blagom svetlošću stone lampe. Roletne su bile spuštene a donju ivicu izlaznih vrata iz stana dodatno je osigurao nabivši u uzani procep kuhinjsku krpu. Ako je trebalo da se nakašlje pritiskao je veliki sivi jastuk uz lice da upije zvuk. Prestao je da nosi odeću koja trenjem proizvodi bilo kakav zvuk, uglavnom je bio u donjem vešu i bos, umotan u ćebe. Spavao je obmotavši glavu u peškir da bi ublažio zvuke hrkanja. Sve više mu se činilo da će se gđa Stanković uspeti do njegovog stana na sve četiri noge kao bubašvaba ako samo i šušne.


Ulasci i izlasci iz zgrade bili su podjednako komplikovani. Pored stana gđe Stanković počeo je da prolazi na prstima i to sagnut i pogrbljen tako da bude ispod nivoa njene špijunke. Ponekad bi i puzao na kolenima. Poštansko sanduče više nije ni otvarao, račune je plaćao napamet, ostavljajući i više nego što treba. Zamicao je napolju uvek nalevo čvrsto priljubljen uz grubu fasadu zgrade da bi izbegao vidokrug njenog prozora s desne strane. Tako je i ulazio u zgradu, izuvavši cipele kada se penjao uz stepenice da što više umrtvi zvuk hodanja. Vrata više nije ni zaključavao, verujući da će zvuk guranja ključa u bravu odjeknuti kao manastirsko zvono. Ako bi slučajno, kako prilazi zgradi, zatekao gđu Stanković ili neke od članova kućnog saveta kako se motaju oko ulaza, čekao je u prikrajku, sakriven iza drveta ili nečije garaže dok se ne raziđu. Ponekad je trajalo satima dok se sve prilike oko ulaza u zgradu i komešanja ne bi umirili da bi mogao da uđe. Jednom ih je zatekao usred kućnog saveta. Stajali su kao kakvo veštičije kolo zgrbljeni oko plamena iz koga su vadili žiške obaveza i agendi, kao da glođu koščice nekih ptičuraka i halapljivo sisaju iz njih hrskavicu. Čučao je sklupčan u žbunju dok se nisu razišli.


Pomišljao je da li je lakše da se samo spakuje i ode. Ipak je to samo jedan kofer i nešto knjiga, kako je došao tako je mogao i da ode, nečujno u noći. Ali gde će drugde naći jednosoban stan za tako male pare. A onda je shvatio zašto je cena bila tako niska. Stan je dolazio sa uslovom da se zgrada tretira kao vojnički krevet čije ivice svaki čas treba dotezati i ispravljati. Osim onih koji to nisu radili i koji su pored njega i dalje prolazili sa izrazom tihog sažaljenja. Sve više mu se činilo da i u gluvo doba noći svetlo u hodniku ispred njegovih vrata gori i da senka gđe Stanković pokušava da se provuče kroz procepe vrata koji su ostali nezapušeni.


Zagrcnuo se u peškir jedne noći oko dva ujutru. Zurio je dugo u crnilo sobe pokušavajući da naprezanjem zenica razmakne nanose pomračine i seti se gde je i ko je. Učinilo mu se da napolju u dvorištu nešto pucketa. Približio se pažljivo procepu između dve roletne daščice i žmirkavo provirio napolje. Troje članova kućnog saveta stajalo je u dvorištu tik ispod njegovog prozora. Ili mu se makar tako učinilo.


Jednom prilikom začuo je zvuke gđe Stanković i nekoliko članova kućnog saveta kako se komešaju u prizemlju baš kad je kretao na posao. Obično u to doba dana nije bilo nikakvih aktivnosti te ga je ovaj neočekivani i verovatno spontani skup stanara omeo da sprovede uobičajeni plan sa iskradanjem iz zgrade. Nekoliko minuta nepomično je osluškivao da zvukovi neće zamreti, međutim oni su se i dalje propinjali siktavo do njega. Nije više mogao da čeka. Izašao je na terasu i opkoračio nogama preko ivice. Prvo je bacio torbu na zemlju. Oslonivši se jednom nogom na klizavi oluk pokušao je da nanišani blago uzvišenje na rubu bašte koje se završavalo živom ogradom. Odgurnuvši se što je jače mogao noga mu je proklizala na oluku i on je tresnuo o zemlju bočnom stranom tela. Bio je u pravu. Skok sa prvog sprata ga nije ubio niti mu slomio nogu. Ali je te noći mazao alkoholom ljubičaste modrice po rebrima i ljuštio u tračicama mrtve patrljke kože koji su se zgulili od dodira sa zemljom. Miris alkohola podsetio ga je na lak za parket, i razne druge agense kojima bi mogao da se polira hodnik zgrade.


Više nije mogao tako da živi. Sledeći put neće imati toliko sreće i naći će ga nabodenog na živu ogradu ako opet pokuša nešto slično. Mora da postoji neki način da ulazi u zgradu i izlazi iz nje tako da ga niko ne vidi. Mora da postoji neki način da svoje postojanje u toj zgradi svede na nekakvu nevidljivu mikroskopsku supstancu koja postoji samo kao ideja, kao apstrakcija, kao udaljeni zvuk saobraćaja u noći ili alarm kola tri ulice dalje koji se jedva i naslućuje, promukli lavež poluusnulog psa u nekom sledećem gradu … Svi ti ljudi koji su želeli da njihovi životi ostave kakav sluzavi trag u ovom svetu sada su mu delovali potpuno sumanuto u svojoj uobrazilji. Jednog dana primetio je da je drvena daska na unutrašnjem zidu špajza neobično labava. Uspeo je dosta jednostavno da je skine otkrivši iza nje rastresiti zid i ventilacioni otvor koji je kroz oko pola metra šupljine delio njegov stan od spoljnjeg zida zgrade. Strujanje hladnog vazduha prijalo je na dlanu kada ga je gurnuo u otvor da opipa dubinu ventilacije u svim pravcima. Zaključio je da vodi do prizemlja. Dimenzije, činilo mu se, taman tolike da se njegovo mršavo telo nekako provuče. Počeo je kašikom polako da rasitnjava i drobi zid oko otvora i da ga širi.


Sledećeg petka gđa Stanković je odlučila da malo pre 19 časova pozvoni na njegova vrata. Ubeđena da čuje potmule zvuke kakvog kopanja drznula se da čak i diskretno zakuca na vrata uverena da je podstanar zapravo tu i da njegovo sumnjivo neprisustvo aktivnostima u poslednje vreme ovaj put neće biti opravdano. Činilo mu se da je tih nekoliko dana i uz pomoć svih kašika i noževa koje je imao uspeo da izdubi otvor oko ventilacije taman toliko da može da se provuče.

Kuc, kuc, kuc…

Upuzao je u otvor kao krtica.


Pružao je ruku u mrak dokle god je mogao. Osećao je kako se probija kroz paučinu kao kroz neku rastresitu čipkastu zavesu od pene. Rošavi zidovi su ga već toliko pritiskali da su mu slepili želudac uz kičmu. Polako je ostajao bez vazduha. Mrak se zasekao u svaki procep tela. Posezao je rukom što dalje, verujući da će nešto biti nadohvat, neko svetlo, neka rupa. Ali umesto slobode osetio je kako mu se zarđali ekser koji je virio iz zida zabada ispod nokta i rascepa rožnatu pločicu od gnjecavog tkiva. Hteo je da vrisne, ali mrak je upio u sebe sav zvuk. Možda je to zaista jedini način. Da ostane uzidan u samu zgradu. Pa kad mu se koža zguli sa skeleta i tetive raspletu poput dečjeg lastiša od prvog sprata do prizemlja, možda jedino tada može nastaviti da živi u toj zgradi kao stanar. Možda će njegovo raspadnuto meso moći svojim sokovima da popuni prestale rupe, useke i procepe u zidovima, možda će smrad njegovog truljenja oterati gamadi i štetočine i možda će najzad zgrada živeti u harmoniji koju su sve to vreme tako uporno zidali.


19 je časova. Gđa Stanković je sišla s prvog sprata jednim nehajnih sleganjem ramena saopštavajući ostatku kućnog saveta da novi podstanar izgleda nije tu jer ne otvara vrata. Moraće i ovaj put da počnu bez njega. A delovao je da se tako lepo uklopio, da sasvim odgovorno razume ono što pokušavaju da urade. Čim je zinula da otvori prvu tačku dnevnog reda za taj petak čula je škripu vrata sa prvog sprata i korake koji su se polako vukli.

Podstanar se pojavio na vrhu stepeništa. Odeća mu je bila izbrazdana i u fronclama, lice izgrebano i sivo od prašine i paučine, levu šaku obujmio je oko desne ruke pritiskajući je da umrtvi bol. Sa desnog kažiprsta visio je otkinuti nokat koji se jednom žilicom držao za meso.

– Šta vam se to dogodilo?

– Molim vas, ne brinite … sve je u redu … šta je prva tačka?
__________________
Zaposlen na Institutu za srpski jezik SANU na projektu izrade Rečnika SANU. Bio lektor srpskog jezika u Pekingu školske 2009-2010. godine, gde je učestvovao i u projektu uređivanja udžbenika za učenje kineskog jezika. Redovan predavač na seminaru za strane studente Međunarodnog slavističkog centra na Filološkom fakultetu. Osnivač i urednik sajta Jezikofil (www.jezikofil.rs), koautor knjige „Jezikofil“, kourednik knjige „Jezik oko nas“ i autor monografije „Nazivi životinja u srpskom jeziku – semantička i lingvokulturološka analiza“. Osnivač i urednik strane "Filmski šaptač" od 2013. godine. Objavio nekoliko pripoivedaka u časopisima kao što su "Rukopisi 28", "Treći trg", "Nova zora". "KaOs" i dr.