Obojeni program i posle 40 godina tvrdoglavo odbija da smekša
Nakon koncerta Obojenog programa održanog 7. maja u SKCNS Fabrici, mnogobrojna novosadska publika ostala je delom zbunjena, delom razočarana. Od tako dugo i željno iščekivanog koncerta, izgleda da se najmanje očekivalo da traje "svega" sat i petnaest minuta.
"Umeš li da upravljaš sa vremenom?" kao uvodna pesma (sa najnovijeg albuma) nametnula se na kraju kao problemsko pitanje pogotovu fanovima koji su se, zatečeni, pitali šta da rade sa sobom u subotu uveče, posle, po njihovom mišljenju, bezobrazno kratkog performansa omiljenog im benda.
Špekulacije poput: "sigurno da novi basista nije uvežban za više repertoara", "zamor materijala" i "za te pare makar bi trebalo da ispoštuju ljude sa dva sata svirke" bili su neki od pokušaja da se objasni (ili opravda) data situacija.
"Vranjković svira i po tri sata svoje samostalne koncerte" - jedan je od najjačih komentara koje sam u prolazu čula. Htedoh da prokomentarišem, ali sam se ugrizla za jezik dok mi je na umu bilo jedno slikovito kafansko poređenje. Sa muzikom je kao i sa ispijanjem pića - neko je, jednostavno, navikao na pivo, pa zasedne na jedno, ispija ga polagano, pa još jedno, pa još jedno, da ga pijanstvo hvata polako, pa jedno deset puta ode da piša, pa u međuvremenu da jede, pa (se) povrati, pa nastavi dalje do rana jutra polemišući naširoko o suštini života i tajnama univerzuma. A ima i onih koji krajnje "lakonski" piju, brzinski i efektno, šot za šotom najjače žestine, bez zadržavanja i, bez propratne "čašice razgovora" koja bi se na kraju pretvorila u bure bez dna, odu dalje svojim putem.
Navedeni paralelizam ne treba objašnjavati, prosto, za mešanje pića (kao i muzike) treba biti majstor sa dugogodišnjim iskustvom, a najveći majstori ponajviše znaju baš to - kada da stanu šta god rokali. Ako ste od onih kojima je atak na sujetu kada na vaše "Aajde još po jedno, nemoj da si sisa", dobijete NE (ili ostanete bez odgovora), definitivno ste oni isti koji su zviždali i vikali "buuuu" i "uaaa" jer Obojeni nisu hteli da se vrate na binu posle jednog bisa.
foto: Vovka Chudinov |
Trenutno aktuelni album pod nazivom "2021=41" traje "svega" 21 minut i dokazuje da ovaj bend (koja god da mu je postava) tvrdoglavo odbija da smekša. Novotalasni prizvuk reži svom snagom, kao da je izmišljen maltene juče, a postpankerska vrtoglava repetitivnost je, i dalje sasvim prepoznatljivo na svom mestu. Obojeni program definitivno i dan danas ostaju u paradigmi čiji su utemeljivači i reprezenti u jednom, takoreći, uskom muzičko-estetskom okviru od koga su mnogi pioniri odavno odustali ili se fiksirali i kompletno ukorenili u istoriji bez želje za "apdejtom" u neke stvaralački savremenije forme. Krajnje mi je bilo simpatično kada su mi na koncertu neke nove stvari sa aktuelnog albuma neodoljivo zaličile na ritmiku Discipline Kičme. I bilo je još dosta sličnih reminiscencija na "ono" vreme, ali koje u ovome ovde i sada odzvanjaju sasvim sveže i originalno. Povrh svega, lebdi Kebrina lirika, sebi svojstvena anti- i auto- poetika koja se, možda više nego ikad bavi pitanjem stvaralaštva po sebi, u svojoj biti, svojoj funkciji (pa i angažovanosti).
"Pustićemo zmaja, on će da nas vodi
To su novo pametni visoki nivoi
Ispravno je nositi poklopac na glavi
Uvek ćemo biti mi na tvojoj strani
Umeš li da upravljaš sa vremenom
Posvećenost nečemu, ništa to ne boli
Mehanizam u tvom telu ne može da stoji."
I, kada smo već kod vremena, slobodno možemo reći - 40 godina je malo za bend koji je bio, jeste i biće stvar budućnosti ovdašnje muzičke alternativne scene.
Ana Bjes Nikolić