GET OUT (2017) – Beži koliko te genetski date atletske noge nose

Čudne stvari su se dešavale sa rediteljskim prvencem Džordana Pila, koji čini polovinu komičarskog dueta „Kej i Pil“. S jedne strane „Get out“ je dobio nenormalno dobre kritike, povišen hajp i boks ofis (oko 170 miliona) koji je prevazišao mnoge holivudske blokbastere, a kamoli horore koji su presrećni kada zarade i 30 miliona.

Međutim, kada se film hladne glave stavi na tas realnih promišljanja, istina je da su na taj uspeh uticali mnogi drugi faktori koji nemaju mnogo veze sa stvarnim kvalitetima filma, što ne znači da ih on nema, ali ni da su oni toliko snažni. S jedne strane taj uspeh se može posmatrati u kontekstu gomile filmova koji su nastali kao reakcija na sada već čuveni bojkot „belih Oskara“ koji su pred novu dodelu iznedrili filmove kao što su „Mesečina“, „Fences“, „Hidden figures“ itd. Tobožnji izostanak filmova koji na kvalitetan način tretiraju rasnu problematiku u Americi čini da oni koji se pojave ponekad, bez obzira na kvalitet, dobijaju jači „puš“ u javnosti, a „Get out“ izlazi iz okvira standardne rasno motivisane priče utoliko što se kreće u žanrovskim granicama horora, a ne istorijske drame. 

Međutim, kada kažemo „horor“ to je malo prenaduvana žanrovska odrednica za ovaj film, koga je lakše smestiti u milje socijalno-satiričnog „trilera-komedije“, odnosno „deteta“ dobijenog u braku filmova „Pogodi ko dolazi na večeru“ i „Invazije otimača tela“. Rasna problematika posmatra se ovde na jedan ponešto nov i neuobičajan način, ali opet dovoljno subverzivno i sveže da film dobije epitet noviteta. Pratimo par devojke i momka koji odlaze u posetu njenim roditeljima u neku izolovanu, kako to obično biva, šumetinu. Momak Afroamerikanac izražava bojazan da će njeni roditelji možda reagovati čudno na činjenicu da su oni par mešanih rasa, što nam govori da takvi odnosi u Americi još uvek izazivaju podozrenje bez obizira na dug demokratski put koji je Amerika u poslednje vreme prešla. Ipak, iako se roditelji doimaju opušteno u vezi sa tim, čudne stvari promaljaju se u devojčinoj porodici, počev od majke koja se bavi hipnozom, oca koji pasivno-agresivno govori o svom dedi koji nije otišao na Olimpijadu zbog Džesija Ovensa, do brata koji u najmanju ruku deluje psihotično. Na stranu crna posluga koja deluje kao par programiranih i mozgoispranih robota.

Međutim, manje-više sve ovo nam je otkrio i sam trejler koji je jedna od uradnih boljki ovog filma i mimo koga se u filmu ne dešava još bogzna šta spektakularno. Tek u poslednjoj trećini film malo dobija na intenzitetu i razrešenju misterije, ali do tada nam se serviraju tragovi koji su bizarni, čudni, ali posno hororični. Film provlači kroz svoje tragove izvesnu simboliku (npr. učestalo pojavljivanje jelena i odnosa prema njima) i jasne socijalne komentare u vezi sa tim kako bela aristokratija tretira „crnu“ kulturu i nasleđe, koja se pak kreće određenim steretipima. S te strane, film je osveženje jer kroz neuobičajan žanr zapravo tretira iste teme kao i bilo koja istorijska drama koja se bavi zategnutim rasnim odnosima, ali sa druge strane žanrovski ne ispunjava sve zahteve koji se pred horor film stavljaju, osim zategnute atmosfere koja se postojano zida, ali čija kulminacija ipak vodi skoro predvidljivom završetku (npr. jedan od važnijih detalja u filmu odigrava se sasvim sterotipno, junak otkriva neku istinu tako što principom „duh iz boce“ nabasava na stare fotogrfije). Ovo je film komentar, film provokacija, i film koji treba da zagolica grabuljama „belu“ krivicu, ali po pitanju samog žanra u pitanju je dosta standardna priča koja nam se kroz tragove od samog starta otkriva u razradi i donekle očekivanom završetku. Na taj način, uspeh koji je film požnjeo deluje pomalo nezasluženo, mada bi bilo neskromno reći da je njegova realna ocena oko 4- (3+).

Slobodan Novokmet