Diana Rowland: My Life as a White Trash Zombie



Sviđa ti se? Javi ostalima!

"What did the zombie say to the whore?"
"… Um… what?"
"Keep the tip."

Ovaj sirovi vic koji akteri razmenjuju negde na sredini romana možda najbolje sumira i ton i ugao iz kojeg je autorka odlučila da nam ponudi dobre, stare, klasične oživljene mrtvace. My Life as a White Trash Zombie nudi zombije koji su nam, s jedne strane, dovoljno prepoznatljivi da se oslonimo na tonu istorije koju su ostavili u popularnoj kulturi, dok s druge strane dobijamo unapređenu, evoluiranu varijantu originalnog modela, s tim što su rečena unapređenja samo naizgled kozmetičke prirode. Rowland se prilično slobodno poslužila najprivlačnijim delovima ikonografije drugih podžanrova i tako stvorila Novog Zombija koji je najzad postao sve ono što je Stari Zombi oduvek hteo da bude: urban, šarmantan, duhovit i krajnje privlačan zavodnik.

My Life as a White Trash Zombie je ispričan u prvom licu, iz iskrene perspektive Angel, koja se još kao maloletnica čvrsto zacementirala na samom dnu društvene lestvice. Nakon što joj je psihički nestabilna majka u zatvoru izvršila samoubistvo, Angel je ostala da živi sa ocem, inače nezaposlenim alkoholičarem, i sa isto tako besperspektivnim momkom, na dobrom putu da postane ovisnik o alkoholu i tabletama. U ostataku zavidno obilnih životnih iskustava za tako mladu osobu, Angel je napabirčila i napuštanje školovanja, nekoliko hapšenja zbog sitnih krađa, zatvorsku kaznu preinačenu u uslovno puštanje na slobodu, kao i neznan broj neuspelih pokušaja da sastavi više od desetak dana čak i na onim najjednostavnijim (a time i najmanje plaćenim) poslovima. Vrhunac - ili bolje rečeno dno dna - tog životnog fijaska Angel je dosegla upravo u uvodnom poglavlju romana, probudivši se u bolničkom krevetu, s kristalno jasnim sećanjem na automobilsku nesreću i kasapljenje od strane košmarno moćnih, neljudskih zuba. Nakon što joj je objašnjeno da je nađena pored puta, gola i komatozna, ali i bez ijedne ogrebotine, i da joj je iz stomaka ispumpana trodnevna zaliha omanjeg apotekarskog skladišta, njene tvrdnje o automobilskoj nesreći i kasapljenju su glatko otpisane kao halucinacije overdoziranog narkomana, te je usledilo i hitro otpuštanje iz bolnice, onako kako se već otpuštaju beznadežni slučajevi. I tu počinje serija uistinu neshvatljivih zbivanja: Angel istog dana otkriva ne samo da je stekla tajnog dobrotvora - neznanu osobu koja iz isto tako neznanih razloga pokazuje očiglednu nameru da joj pomogne - nego da joj je isti i obezbedio posao u gradskoj mrtvačnici, i to posao vozača mrtvačkog kombija i asistenta patologu pri autopsijama… Morbidnan posao, da, to svakako, ali… Angel je razumna devojka, svesna daleko veće morbidnosti svog statusa kao društvenog gubitnika i svesna da jedan od uslova njenog ostajanja na slobodi počiva upravo na njenoj sposobnosti da nađe i zadrži izvor legalnog prihoda. Angel zato ozbiljno sagledava ceo taj fijasko koji zove svojim životom i odlučuje da prihvati pruženu ruku neznanog dobročinitelja, to usprkos faktu da se fizički oseća do te mere iscrpljeno, kao da je na rubu smrti. No, njen dobročinitelj kao da zna i za te fizičke patnje kroz koje ona prolazi, pa tako Angel pred kućnim vratima nalazi i… hm, recimo malu zalihu krajnje egzotičnog napitka - gustu i ne odviše aromatičnu smesu nepoznatih ali gotovo magičnih sastojaka - koji joj daje dovoljno energije da suoči zahtevan prvi radni dan u gradskoj mrtvačnici. Angel uskoro shvata da njen opstanak - to sasvim doslovno i u svakom zamislivom aspektu - bezuslovno počiva na obavezi da taj posao zadrži pod svaku cenu, dok postepeno otkriva da više nije ono što je nekad bila... za početak, nije više živa, bar ne u smislu u kom je bila živa pre no što se probudila u bolničkom krevetu.

Iskrenost kojom Rowland nudi Angel i njenu sudbinu daje ovom romanu šarm kakav se retko nalazi u prozi koja koketira sa takozvanim "talogom modernog društva". Humor je često na granici crnog ali nikad potcenjivački; Angel jeste kompletno i detaljno formirana na stereotipu "belog smeća", ali je u isto vreme precizno oživljena kao istinska heroina čije su nesumnjive kvalitete i sposobnosti (bile) nadvladane isključivo nesrećnim, sputavajućim okolnostima u koje je rođena, a rođena je u istinsku neimaštinu, kako materijalnu tako i duhovnu. My Life as a White Trash Zombie sasvim ozbiljno razmatra mogućnost da su mnogi talenti i nesuđeni Nobelovci skončali neprepoznati i obespravljni u getu u koje su rođeni, i da je savremena svakodnevica koja se odavno smatra kao datost zapravo još uvek nedostižan luksuz za ogroman broj ljudi. Umetnost, baš kao i stvarni život, neretko sagledava takve ljude kroz prizmu ili zlurade sprdnje ili patronizirajućeg sažaljenja, a to još više dograđuje nevidljive zidove njihovog geta, zato je izlazak iz takve društvene i ekonomske izolacije maltene nemoguć ukoliko se ne pojavi dobrostiva ruka da pri tome pomogne. I mada svi mi podrazumevamo takvu pomoć bar od strane sopstvenih roditelja, neretko ona nije dovoljna, ili - što je beskrajno gore - u potpunosti izostane. Ljudi koji nisu bili u stanju da pomognu sami sebi retko budu u stanju da pomognu sopstvenoj deci, pa je zato paralela sa zombijima stoga odlično pogođena i majstorski izvedena: niko ne bira da bude zombi, zar ne? Uz sav užas i mržnju koju zombiji izazivaju kod ljudi, lako se zaboravlja da se iza tako dehumanizovanog koncepta krije ipak primarno ljudska žrtva, a taj pristup je upravo temelj ove priče. Naravno, ima tu još mnogo sastojaka, odreda uspešnih i još uspešnije zamešenih, od tipične whodunit detektivske misterije pa do pomalo subverzivnog poigravanja žanrovskim konvencijama, a to čini ovaj roman izuzetno čitljivom i zabavnom odskočnom daskom za gotovo neminovan serijal.

Što se samog lika Zombija tiče, Rowland je odlučila da ga žanrovski unapredi izvesnim karakteristikama koje inače pripadaju liku Vampira: Rowland svojim zombijima daje natprirodnu snagu i brzinu, baš kao i ne-starenje, potencijalnu besmrtnost i tipično vapmirsku žeđ, odnosno, u ovom slučaju - glad. U ovom romanu, zombiji gladuju isključivo za ljudskim mozgom, i to je neka vrsta eliksira koja ne samo da sprečava raspadanje njihovih nemrtvih tela, nego i zaceljuje bilo kakve rane i povrede, održavajući ih tako u bezmalo perfektnom stanju, to ako se zanemari pomalo nezdrava sivkasta nijansa posmrtnog tena.

Rečima same Angel: "I'm finally getting my life together. Too bad I had to die first", ovaj roman je zapravo topla ljudska priča (koliko god to svima nam zvučalo kao najotrcaniji kliše) o propuštenim prilikama, surovim životnim iskušenjima, novim prijateljima i novim počecima.

Lidija Beatović




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva