WONDER WOMAN 1984 (2020) – Čudesno nepamtljivo
Helly Cherry
Možda prema ovom filmu i ne treba biti preterano strog - ipak je u pitanju tek treći blokbaster koji nam stiže od holivudskog studija u poslednjih deset meseci, pored "Teneta" i "Mulan". I jeste malo nedostajalo te lakomislene, šarene, bezsadržinske i mehurasto lagane holivudske vašarske razbirbige pravljene mahom za decu od 10, 11 godina.
Za razliku od enigmatičnog, sterilnog i otuđujućeg "Teneta", WW 1984 je možda baš film kakav je trebao pandemijskom svetu - do mučnine želuca šaren, optimističan, nostalgično-romantičarski zagledan u 80-e, pun ispraznih moralističkih verbalnih tirada. Dizajniran kao lizalica za oči, kao žele bombona za mozak. Film u kome su svi karikaturalno postavljeni, steretipno izgrađeni, kao da nisu ljudi već čikice iz lego kocki. Cela priča više zadire u domen bajke nego superherojštine, sve međuljudske interakcije su šablonizovane, sve šale već viđene, akcija pomalo neupečatljiva iako na momente zabavna. Zlikovci nedopečeni i pomalo "over the top", i premalo zapravo "zli", više zbunjeni i ustali na levu nogu. Hemija između Gal Gadot i Krisa Pajna je lepa i to je jedna od boljih stvari u filmu. Dizajn veselih osamdesetih napadno i preterano simpatičan.
Sve u svemu, i ovamo i onamo, sa manama, kao izboflučeni božićni džemper sa buvljaka koji će vas ipak zagrejati, film koji neće ući ni u kakve anale ili pop-kulturne tokove, ali koji će ispuniti svoju funkciju da u ova posna vremena pruži određeni fiks Holivudom i njegovom lažom i paralažom. Daleko je ovo od Snajerovih filmova, daleko je čak i od prvog dela, ali, kao što rekoh, možda ne treba biti toliko strog.
Slobodan Novokmet
Za razliku od enigmatičnog, sterilnog i otuđujućeg "Teneta", WW 1984 je možda baš film kakav je trebao pandemijskom svetu - do mučnine želuca šaren, optimističan, nostalgično-romantičarski zagledan u 80-e, pun ispraznih moralističkih verbalnih tirada. Dizajniran kao lizalica za oči, kao žele bombona za mozak. Film u kome su svi karikaturalno postavljeni, steretipno izgrađeni, kao da nisu ljudi već čikice iz lego kocki. Cela priča više zadire u domen bajke nego superherojštine, sve međuljudske interakcije su šablonizovane, sve šale već viđene, akcija pomalo neupečatljiva iako na momente zabavna. Zlikovci nedopečeni i pomalo "over the top", i premalo zapravo "zli", više zbunjeni i ustali na levu nogu. Hemija između Gal Gadot i Krisa Pajna je lepa i to je jedna od boljih stvari u filmu. Dizajn veselih osamdesetih napadno i preterano simpatičan.
Sve u svemu, i ovamo i onamo, sa manama, kao izboflučeni božićni džemper sa buvljaka koji će vas ipak zagrejati, film koji neće ući ni u kakve anale ili pop-kulturne tokove, ali koji će ispuniti svoju funkciju da u ova posna vremena pruži određeni fiks Holivudom i njegovom lažom i paralažom. Daleko je ovo od Snajerovih filmova, daleko je čak i od prvog dela, ali, kao što rekoh, možda ne treba biti toliko strog.
Slobodan Novokmet