Odlično napisan roman i pravo uživanje za čitanje. Iako je reč o neposrednom nastavku prvog romana u "serijalu", ne pogađa čitaoca onoliko kao prvi. U neku ruku je i slabiji od prvog, ali ne mogu da razlučim da li je to zbog toga što je svet i manir pisanja sada već dobro poznat, ili je po sredi nešto drugo. U svakom slučaju, brilijantan niz romana, koji potpuno transformišu predstave o tome šta se može a šta ne može u žanru, a uz to i odbijaju klasifikacije i ne mogu se nimalo komotno smestiti ni u urbanu fantastiku, ni u postapokaliptičnu fantaziju, ni u jednu žanrovsku kutiju koje trenutno imamo na raspolaganju. Izvanredno.
Dodajem nešto nasumično nabacanih misli:
Od devedesetih - a naročito tokom prve decenije ovog veka - urbana fantastika se potpuno odvojila od horora i dobila neke svoje zakonitosti. Jedna od najvećih značajki je svet u kojem se radnja odvija. To je po pravilu ili naš svet, dakle svet u kojem mi živimo, samo što prosečan žitelj sveta nije svestan postojanja natprirodnih elemenata, ili svet istovetan našem, u kojem je natprirodno sastavni deo svakodnevice. Neki od predstavnika ovih pristupa objavljeni su i kod nas. "Olujni talas" Džima Bučera u prvom slučaju i "Mrtva si, veštice" Kim Harison ili "Grešna zadovoljstva" Lorel Hamilton u drugom slučaju.
Gledston od toga odstupa dramatično. Njegov svet je izuzetno sličan našem i reklo bi se da čak jeste naš svet, ali s dramatično drugačijom istorijom i geopolitičkim razvojem, tako da iako ima velike sličnosti s našim društvom dvadeset prvog veka, čita se kao da je reč o nekom sekundarnom svetu. Taj "isto ali drugačije" momenat je prilično redak u urbanoj fantastici, kojoj ovaj serijal ponajviše pripada.
Dalje, ovakve knjige obično nisu društveno angažovane. Gledstonova fantastika se vrlo često bavi Drugim, ali ne u smislu demona ili vanzemaljaca, već u smislu došljaka u neko drugo mesto, sukoba kultura i društvenih slojeva. Njegovi romani su po pravilu polja za istraživanje korena društvenih sukoba, ali i intimnih pobuda koje teraju ljude na određene postupke. To je opet relativno strano urbanoj fantastici, koja je zapravo mešavina horora i krimića, pa ponajviše baštini tradiciju krimi romana, koji su usredsređeni na protagonistu i svet posmatraju isključivo kroz njegove oči (pa su zato često pisani u prvom licu) i kroz interakciju protagoniste sa svetom. Širi društveni kontekst načelno nije bitan. Kod Gledstona je to upravo suprotno, jer širi kontekst usmerava protagoniste i daje okvir njihovom delovanju, koje ne bi postojalo ili bi bilo dramatično drugačije da okolnosti nisu takve.
Sistem magije je izvanredno originalan i u suštini se svodi na pravo. Pratkikanti magije, tzv. Craftsmen, zapravo su advokati i savremena civilizacija počiva na mreži obaveza i sporazuma koji predstavljaju manifestacije voljnih akata (što i jeste suština pravnog poretka i u našem svetu). Većina pisaca ne posvećuje ovoliku pažnju unutrašnjoj logici sistema magije u njihovim romanima, jer suštinski nije ni bitna, pošto su priče character driven i magija (ili tehnologija) nije ništa do gimmick i oblanda za krimi zaplet. Ovde je drugačije, jer je pisac postavio pravila igre koja ne može da naruši deus ex machina momentima.
Ivan Nightflier Jovanović
