Bio neki Francuz i reko 'Bonđorno' (Poetika šlihtera)
Helly Cherry
Prikaz knjige "Priče iz poštanske torbe" (samizdat, 2020) uredništva portala Dotkom
Sa poštarima nisam nikada ratovao, čak i kada su oni bili krivi, a bilo je svijetlih momenata kad su mi u nekoliko navrata kučići razneli poslate fanzine i knjige, jer su pošiljke bačene u dvorište - uvek su bili korektni, a ja pun razumevanja, šta ću.
S druge strane, dolasku poštara sam počeo da se radujem tek kada sam počeo da se razmenjujem sa izdavačima i umetnicima, u poznim dvadesetim.
Prošle godine sam imao prilike da upoznam i jednu polovinu uredništva web portala Dotkom, poštara i opasnog entuzijastu Zorana, stoga je moje poštovanje prema njima i njihovoj profesiji sada još veće, jer znam da postoje i "poštaši" koji me razumeju. Povrh svega, moje baljezgarije možete čitati i kod njih na sajtu i želeo bih da se zahvalim kako Zoranu (na trpljenju mog materijala, kao i na poklonu u vidu ovog sjajnog štiva, čiji prikaz je pred vama), tako i Aleksandru, kog ću upoznati u skorije vreme, nadam se.
Povod ovim redovima je zbirka tekstova o pažljivo probranim poštarskim dogodovštinama, pre svega iskustvene prirode, iz pera/tastature već pomenutih Zorana Popnovakova i Aleksandra Tepića. Sve prisutne priče su prethodno objavljene na pomenutom portalu u rubrici "Tajne poštarske torbe", počevši od nekoliko godina unazad, a ovde je napravljen presek najupečatljivijih, urnebesno smešnih, ali i onih otrežnjujuće tužnih - takav je i život, ispunjen svetlim i tamnim trenucima. Njih dvojica to i dalje sjajno sumiraju, dajući maksimum od sebe (kao što to čine sa portalom, a odnedavno i sa DIY radio-stanicom), a rezultat je, bez ikakve sumnje fantastičan.
Zvuči otrcano, ali raditi lice u lice sa ljudima je najteže. Uručiti neželjenu pošiljku i izbeći neprijatnu ili nerazumnu stranku još teže. Dokaz tome su građani Novog Sada i okoline koji su se našli među ovim redovima. Da tu nema mesta suvišnoj negativnosti, tu ima i veoma toplih, lepih ljudskih priča, neretko sa krajem koji će izazvati nevericu, možda i suze, ukoliko ste osetljivije prirode. Ako je neko i posumnjao čitajući priče, one su inspirisane stvarnim događajima. Ne postoji razlog da im ne verujem, jer su ljudi ponekad stvarno čudni, nepredvidive naravi i još goreg delovanja, blago rečeno.
Pripovedajući o onome što 'zateknu' na terenu, u svim mogućim i nemogućim situacijama, Dotkomovci uspevaju da provuku reference iz muzike i drugih grana umetnosti, istoriografije, pop-kulture, ali i (geo)politike i primere iz svakodnevice življenja u našoj državi, a oni nisu sjajni, niti šareni. Normalno, tu su i trenuci boravka na njihovom poslu, zapisi o kolegama i koleginicama, pre svega u šaljivom tonu, ali ima tu i kritike, naročito kada se uplete politika, stranačka pripadnost, koja ionako služi samo podsmehu, ali i kao aroma gorkoj piluli stvarnosti.
Uživao sam podjednako u svakoj priči, ima i onih koje me nisu nešto posebno dotakle, ali ipak moram izdvojiti one koje su optočene zdravim humorom, a najviše ona koja je posvećena poštanskom službeniku Miletu (svetovno ime poznato redakciji). Ne bih da citiram išta, iako umirem od smeha od anegdota i "provala" samo pri pomisli na njih, a upravo njegov biser postao i naslov ovog prikaza - ko poznaje i ceni ljude iz tih krajeva odakle je velepoštovani gospodin, zna da su oni šereti i da na sve imaju reakciju, koja često uključuje jezikoslovne vratolomije, ali i da su izrazito srdačni i razgovorljivi.
Ono što i mene oduševljava kao čoveka i ljubitelja dobrog i pametnog "divana" jesu stariji ljudi oštrog uma i mladalačke energije sa kojima ćete se susresti na pojedinim stranicama - imam retku sreću da poznajem par njih u svojoj okolini, a da im i ja od tridesetak godina zavidim ponekad na vedrom duhu i spontanosti.
Valjalo bi pomenuti i sjajne ilustracije Huga Nemeta koje prate knjigu i na duhovit način interpretiraju pojedine segmente poštarskog delanja i onoga što se odvija "iza scene".
Šta drugo da vam kažem, sem da toplo preporučujem nabavku knjige, jer je vredi imati u polici, naročito ako cenite i volite poštare kao i ja, čime ćete najbolju dvojicu ikada podržati u njihovoj nameri da lepim rečima spasu ovo malo sveta što nam promiče. Takođe preporučujem, ako cenite jednostavno napisane priče iz života, sa po kojim začinom neverovatnog (ali istinitog), a po repete možete u arhivu.
Pomenuću samo kratko da je odabir naslovne stranice, tojest tipografija mogla biti malčice bolja, ali ću zažmuriti na to, i to bi bio 2% kritike koju ću im uputiti, jer ne valja suditi knjigu po koricama.
Daniel Tikvicki
Sa poštarima nisam nikada ratovao, čak i kada su oni bili krivi, a bilo je svijetlih momenata kad su mi u nekoliko navrata kučići razneli poslate fanzine i knjige, jer su pošiljke bačene u dvorište - uvek su bili korektni, a ja pun razumevanja, šta ću.
S druge strane, dolasku poštara sam počeo da se radujem tek kada sam počeo da se razmenjujem sa izdavačima i umetnicima, u poznim dvadesetim.
Prošle godine sam imao prilike da upoznam i jednu polovinu uredništva web portala Dotkom, poštara i opasnog entuzijastu Zorana, stoga je moje poštovanje prema njima i njihovoj profesiji sada još veće, jer znam da postoje i "poštaši" koji me razumeju. Povrh svega, moje baljezgarije možete čitati i kod njih na sajtu i želeo bih da se zahvalim kako Zoranu (na trpljenju mog materijala, kao i na poklonu u vidu ovog sjajnog štiva, čiji prikaz je pred vama), tako i Aleksandru, kog ću upoznati u skorije vreme, nadam se.
Zvuči otrcano, ali raditi lice u lice sa ljudima je najteže. Uručiti neželjenu pošiljku i izbeći neprijatnu ili nerazumnu stranku još teže. Dokaz tome su građani Novog Sada i okoline koji su se našli među ovim redovima. Da tu nema mesta suvišnoj negativnosti, tu ima i veoma toplih, lepih ljudskih priča, neretko sa krajem koji će izazvati nevericu, možda i suze, ukoliko ste osetljivije prirode. Ako je neko i posumnjao čitajući priče, one su inspirisane stvarnim događajima. Ne postoji razlog da im ne verujem, jer su ljudi ponekad stvarno čudni, nepredvidive naravi i još goreg delovanja, blago rečeno.
Pripovedajući o onome što 'zateknu' na terenu, u svim mogućim i nemogućim situacijama, Dotkomovci uspevaju da provuku reference iz muzike i drugih grana umetnosti, istoriografije, pop-kulture, ali i (geo)politike i primere iz svakodnevice življenja u našoj državi, a oni nisu sjajni, niti šareni. Normalno, tu su i trenuci boravka na njihovom poslu, zapisi o kolegama i koleginicama, pre svega u šaljivom tonu, ali ima tu i kritike, naročito kada se uplete politika, stranačka pripadnost, koja ionako služi samo podsmehu, ali i kao aroma gorkoj piluli stvarnosti.
Uživao sam podjednako u svakoj priči, ima i onih koje me nisu nešto posebno dotakle, ali ipak moram izdvojiti one koje su optočene zdravim humorom, a najviše ona koja je posvećena poštanskom službeniku Miletu (svetovno ime poznato redakciji). Ne bih da citiram išta, iako umirem od smeha od anegdota i "provala" samo pri pomisli na njih, a upravo njegov biser postao i naslov ovog prikaza - ko poznaje i ceni ljude iz tih krajeva odakle je velepoštovani gospodin, zna da su oni šereti i da na sve imaju reakciju, koja često uključuje jezikoslovne vratolomije, ali i da su izrazito srdačni i razgovorljivi.
Ono što i mene oduševljava kao čoveka i ljubitelja dobrog i pametnog "divana" jesu stariji ljudi oštrog uma i mladalačke energije sa kojima ćete se susresti na pojedinim stranicama - imam retku sreću da poznajem par njih u svojoj okolini, a da im i ja od tridesetak godina zavidim ponekad na vedrom duhu i spontanosti.
Šta drugo da vam kažem, sem da toplo preporučujem nabavku knjige, jer je vredi imati u polici, naročito ako cenite i volite poštare kao i ja, čime ćete najbolju dvojicu ikada podržati u njihovoj nameri da lepim rečima spasu ovo malo sveta što nam promiče. Takođe preporučujem, ako cenite jednostavno napisane priče iz života, sa po kojim začinom neverovatnog (ali istinitog), a po repete možete u arhivu.
Pomenuću samo kratko da je odabir naslovne stranice, tojest tipografija mogla biti malčice bolja, ali ću zažmuriti na to, i to bi bio 2% kritike koju ću im uputiti, jer ne valja suditi knjigu po koricama.
Daniel Tikvicki