Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (2020) – Vatreno, dok ne postane mlako



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Nikad nisam uspeo da razvijem neku ljubav prema Vilu Farelu iako ne sporim njegov komičarski talenat, naime u manjim dozama, na nivou skeča ili epizode, u Vilu Farelu ima tragova čiste komičarske briljantnosti, ali valjda nijednu njegovu komediju nisam uspeo „celu“ da zavolim, možda zato što su mi neke teme, kao što je parodija na NASCAR („Talladega Nights: The Ballad of Ricky Bobby") bile nezanimljive i strane.

Čini se da se i američka publika pomalo umara od njega, te u poslednje vreme Farel beleži sve same promašaje, čak i u duetu sa Džonom Si Rajlijem sa kojim inače sjajno funkcioniše (poslednji u nizu flopova je parodija na Šerloka Holmsa koja je bila toliko loša da čak ni Netfliks nije hteo da je kupi).

U jeku smanjene popularnosti, Farel beži sa platna na Netfliks i sa ortakom Dejvidom Dobkinom snima nešto što američkoj publici može delovati kao čudan ekces – film o Eurosongu.

Farelu nije strano da parodira u svojim filmovima određene pop-kulturne fenomene kao što je umetničko klizanje („Blades of glory") ili gorepomenute automobilske trke, ali sada se našao na terenu koji je američkoj publici potpuno nepoznat – evropsko takmičenje lakih nota za pesmu godine koje više niko normalan, čak ni u Evropi, ne uzima zaozbiljno, osim kao razbibrigu i povod za preračunavanje geopolitičkih odnosa (ko će kom susedu da da više bodova).

Otuda, makar za mene, leži problem u ovom filmu. Farel, zapravo, ovde i ne parodira Eurosong, on ga donekle slika i prikazuje onakvim kakav on jeste, s obzirom na to da zna da američka publika o njemu ne zna mnogo. S te strane, nama kojima je taj kempi festival lakih nota nešto kao godišnja doza neobaveznog kiča i trenutak kada se svi pretvorimo u muzičke kritičare i kompozitore većajući da li je na izbor trebalo ići sa etno ili rok zvukom, Eurosong u Farelovom filmu i ne izgleda ništa specijalno osim onakav kakav on inače jeste. Možda je to za američku publiku dovoljno, ali evropskoj, koja je i izrodila taj koncept, treba nešto više da bi se nasmejala. Mada je pitanje koliko parodičan može da bude film o festivalu koji je ponekad i sam parodija muzike, stila, glamura i opsesivne potrebe za pažnjom medija i publike. Bilo je ovde potencijala za nešto mnogo više.

Farel i Rejčel Mekadams (koji inače sjajno funkcionišu zajedno) islandski su duo koji spletom čudnih okolnosti završi na Evroviziji (da kažemo samo da su svi ostali „bolji“ islandski kandidati sprečeni u tome) čime ispunjavaju svoj dugogodišnji san. Farel čak ima i kakvu morbidnu želju da pobedi, čime bi dokazao svom ocu (sjajni Pirs Brosnan) da nije protraćio život na muziku, dok Rejčel, reklo bi se, samo želi da peva iz srca i izjavi Farelu dugouskraćivanu ljubav (još jedan glupi stereotip po kome je žena ta koju vuku emocije, dok je muškarac usresređen na cilj). Na samom Eurosongu sreći će mnogo tipičnih predstavnika (očekujte i kameo Končite Vurst) od kojih se izdvaja ruski miljenik koga sa puno energije i glumačke igre tumači Den Stivens, kao amalgam nekoliko tipičnih bonvivanskih predstavnika evropske pop scene koji je celim svojim bićem šoumen.

Ono što je problem sa filmom, koji je inače vrlo simpatičan i koji sadrži sjajne muzičke teme, jeste što nije preterano duhovit, i što, kao i mnogo puta ranije, stavlja romansu sa preprekama dvoje junaka u centar pažnje. Manjak duhovitosti proizilazi iz toga što prosečnom evropskom gledalocu, za razliku od američkog, bizarna ekstravagantnost Evrovizije nije mnogo duhovita, jer je na nju navikao.

S druge strane, glavni likovi Lars i Sigrid zapravo su vrlo kompetentni muzičari koji samo nemaju dovoljno sreće da izvedu svoju numeru bez tehničkih problema, pa se njihovo pojavljivanje na Eurosongu ne tretira kao „riba izvan vode“ situacija. Pretpostavljam da bi film bio smešniji da su Lars i Sigrid upadali u razne čudne situacije tipa Borat, umesto što su se pola filma tražili u svojoj izgubljenoj romansi koju su mogli da razreše još dok su bili na Islandu, dok su sami Islanđani prikazani kao tvrd i okoreo narod koji od muzike voli samo jednu pesmu, ali zna da otopli oko srca ako prepozna u svojim sunarodnicima vikinšku borbenost i čast.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva