Vremena nikad dovoljno, a novih muzičkih izdanja možda čak i previše. Stoga se ne bih zadržavao opisivanjem ove kolumne pošto sam naziv sve kazuje – u što manje rečenica ću se osvrnuti na izdanja koja su mi prethodnih par nedelja okupirala AIMP plejlistu.


Nikolas Boleslavki i Ljubazni leševi: R‘n‘R za mrtve ljude

Horror punk sa primesama rokenrola i rokabilija, prepun crnog humora, morbidnog čak – ali u prihvatljivim granicama. Ako ste pobornik preterane političke korektnosti i sablažnjavate se od gnusno-vrcave komedije, onda žalim slučaj. Elem, na sam muzičko-tekstualni paket nemam primedbi jerbo je sve taman kako treba, bez praznog hoda. Zamerka ide na račun produkcije koja je nekako nedovršena, pošto se da primetiti da su neke pesme snimane u različitim periodima, a i aranžmani su mogli biti malo nivelisaniji. No, kada Nikolasa i Leševe čujete uživo, onda vam je sasvim nebitno šta sam ja ovde sve ispisao – ljudi su odlični na bini. Zarad toga ide malo viša ocena: 4/5.

Elio Rigonat: Nož (EP)

Umesto trećeg Egregora, Elio je predstavio one-track EP (na srpskom) koji traje malo jače od pola sata. Podržavam. Treba eksperimentisati, kako sa samim zvukom, tako i sa načinom na koji će on biti predstavljen. E, da – ovde ima eksperimentisanja i više nego dovoljno, što za mlađanoga multiinstrumentalistu ič nije neobično. Ono što volim kod ovakvih izdanja (Crimson 1 & 2, kao primeri za komparaciju) je ta kohezija muzičkih segmenata, to stapanje jednog poglavlja sa drugim. Da se osetiti razlika u strukturi svakog poglavlja ponaosob, a opet je i više nego jasno da su to samo delići jedne celine i to kakve, bre! 5/5.

Katatonia: City Burials

Što se bendova kao što je Katatonia tiče, teško je biti ravnodušan. Teško ih je ne voleti, a opet je (osim ako niste hardkor fan) nemoguće ne primetiti da već dobrano rade jedno te isto. Da se razumemo odmah: nemaju oni loših albuma poslednjih godina – apsolutno ne. Ali, to je Katatonia, to je taj njihov zvuk i to je, budimo realni, muzički biznis. Nema tu mesta nekom velikom eksperimentisanju za njih. No, i pored toga se na City Burials da osetiti dosta energije i svežine: samo poslušajte opako dobre numere Behind the Blood i The Winter of Our Passings i sve će vam se kasti. 4/5.

My Dying Bride: The Ghost of Orion

Četrnaesto full-length izdanje doom metal legendi se veoma lepo kotira The Metal Archives, a i kritike po ostalim krajevima svemrežja su pozitivne. To i ne treba da čudi jer bi ekipa iz My Dying Bride morala baš da se potrudi da uprska stvar. Ali, ljudi, dajte malo promene, makar delić onoga što je rađeno na 34.788%... Complete. Ovaj bend je postavljao standarde koji su drugi kopirali i jedino je logično da postave neke nove, a ne da kuliraju u sigurnoj zoni. No, ko zna zašto je to dobro. 3,5/5.

Paradise Lost: Obsidian

Što sam stariji sve više volim ovaj bend, pogotovo faze tokom kojih su mnogi fanovi govorili da su se prodali. Ono što su radili u dark rock/pop/wave danima se sada može čuti u mnogo mračnijem, mnogo žešćem aranžmanu i izvedbi. Ipak, to sve tako podseća na periode između Shades of God i One Second, te između In Requiem i Tragic Idol, na primer. Isto tako nećete pogrešiti ako kažete da da vas mnogi rifovi podsećaju na prva dva albuma jer je to zaista tačno. Paradise Lost su tokom poslednje polovine decenije pokazali da je evolucija njihovog zvuka konstantna, da nikada nisu gubili korak, inspiraciju i ideje, te da je eksperimentalni period bio samo to – eksperiment. Perfekcija! 5/5.

Shadecrown: Riven

Melanholični melodeath (sa doom uplivima) – šta drugo očekivati od jednog finskog benda? Zaista prija čuti ovakav zvuk s vremena na vreme, pogotovo kada je sve lepo upakovano. Niti predugačke numere, niti motona ritam sekcija, a opet sve tako poznato. I tu je kvaka: melodije vas podsećaju na nešto što ste već čuli, samo ne znate šta, te baš zbog toga nastavljate da preslušavate album. Ne lezi Varže, ponovo kreće prva numera. Ruka sama tera kursor ka play dugmetu. Riven je daleko od vanserijskog albuma, ali da je dobar – dobar je. 4/5.

Antonio Jovanović