Joy Division: Bolna iskrenost
Helly Cherry
Kada čujete neku grupu po prvi put u životu, pored onih opštih mesta kao što su vaše lične muzičke sklonosti, po čemu određujete da li vam se ona dopada? Postoji li neka osobina sa kojom se svakodnevno susrećete kod ljudi, a da je tražite u muzici nekog benda?
S obzirom na licemernu prirodu savremenog sveta, biće mi jasno ukoliko prvo niste pomislili na iskrenost, međutim baš je to osobina na koju ciljam. Čini mi se da bi svako od nas pre nego što kaže „kako je dobar ovaj bend“ trebao uzeti u obzir pomenutu osobinu.
Da biste propustili nekog muzičara kroz „lična sita iskrenosti“ nije potrebno da sedite satima i smišljate testove, već isključivo da sledite sopstveni osećaj. Čak i ako bend koji volite objektivno nije iskren a vi ipak procenite da jeste, to je manje važno. Bitno je da imate stav, odnosno lični sistem vrednosti.
Taj rizik da pogrešite u „sudu iskrenosti“ svakako nećete imati kada su u pitanju junaci ovog teksta, jer grupa o kojoj danas pričamo podleže opštem sistemu vrednosti, a nikako ličnom.
Za njih ne možete reći da su neiskreni...u stvari možete, ali time rizikujete da budete ismejani od strane svakog ko se bar jednom u životu udubio u bar jednu njihovu pesmu. Kada pričamo o iskrenosti u muzici, sastav iz Mančestera „Joy Division“ je njena personifikacija.
Dokaz za to imate na oba njihova albuma i gomili singlova. Ako vam pak ni to nije dovoljno, predočiću vam jednu jednostavnu, možda pomalo morbidnu, ali svakako nepobitnu činjenicu. Naime, sve pesme grupe „Joy Division“ napisao je pevač Jan Kertis i gotovo sve one se bave sumornim temama kao što su nerazumevanje, patnja, bol, i smrt. Isti taj Jan koji je napisao i otpevao pesme na pomenute teme, izvršio je samoubistvo 1980. godine. Toliko o dovođenju u pitanje iskrenosti u muzici benda „Joy Division“.
Predgrađe Mančestera koji se naziva Salford, sedamdesetih godina bilo je poprilično depresivno mesto. Većina mladih koja je živela u Salfordu tih dana, mogla je da radi u nekoj od velikih fabrika ili da bude bez posla – drugih opcija skoro da nije bilo. Ukoliko je vaš karakter naginjao ka nekoj umetnosti, bilo je potrebno čudo da na tom mestu imate osmeh na licu. Uostalom, siguran sam da većina mladih nastrojenih ka kulturi ili umetnosti koji danas žive u Boru, Majdanpeku ili Kuršumliji na primer, vrlo dobro zna o čemu pričam.
Imajući to u vidu, ima smisla podatak da su članovi grupe „Joy Division“ i pre nego što su osnovali bend bili buntovnički raspoloženi prema svom okruženju. Već je legendarna ona priča kako su sva četvorica i pre nego što su se poznavali bili na koncertu pank benda „Sex Pistols“ u Mančesteru jula 1976. godine.
Kada rastete u industrijskom predrgađu bez mnogo perspektive za kreativnim poslom, više je nego logično da pohađate koncert benda koji je predvodio buntivnike cele jedne generacije, kao što su to radili „Sex Pistols“. Oni najodlučniji, po nekima najbesniji, odnosno najkreativniji sa tog koncerta, rešili su da osnuju sopstveni bend, pa su tako „Joy Division“ rođeni krajem 1976.
Prvo su se zvali „Warsaw“ po pesmi Dejvida Bouvija „Warszava“, da bi početkom 1978. godine promenili ime u „Joy Division“, što je bio sleng za odaje u kojima su se nalazile prostitutke u koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj.
Nakon nekoliko promena članova, bend se konačno ustalio u sledećem sastavu: basista Piter Huk, gitarista Bernar Samner (njih dvojica su se poznavali još iz detinjstva), bubnjar Stiven Moris i pevač Jan Kertis.
Neizostavna figura u biografiji ovog benda bio je Toni Vilson, kultna pojava na mančesterskoj muzičkoj sceni krajem sedamdesetih. Imao je TV emisije na televizijama „Granada“ i „Bi Bi Si“, bio je vlasnik kluba „Hacienda“, a verovatno je najpoznatiji po radu sa „Joy Division“ čiji je bio menadžer. Ako vas baš zanimaju detalji njegovog odnosa sa bendom, kao i karijera ove grupe, preporučujem da pogledate filmove „24 Hour Party People“ Majkla Vinterbotoma, odnosno „Control“ Antona Korbina.
Zahvaljujući Vilsonovim vezama, „Joy Division“ prvi put nastupaju na televiziji i kreću na prvu britansku turneju, a ubrzo snimaju i nekoliko singlova. Njihovoj popuranosti je svakako doprineo i disk džokej Džon Pil koji je vrlo često puštao njihovu muziku u svojoj radijskoj emisiji.
Umesto da seciramo „Joy Division“ biografiju (što bio bio Sizofov posao, s obzirom da je teško smestiti priču o karijeri ovako velikog benda samo na dve strane), malo ćemo se podrobnije baviti muzikom koja se nalazi na njihova jedina dva studijska albuma.
Iako je Jan Kertis bolovao od epilepsije i svako malo imao napade, iako je većina njegovih tekstova zvučala vrlo mračno, kolege iz benda su za njega uvek govorili da je van bine bio vedar i uvek spreman za šalu.
Kako je Piter Huk nedavno rekao u jednom intervjuu, svi koji pominju „Joy Division“ u prvi plan stavljaju depresivnu atmosferu, dok je u njegovom sećanju tih nekoliko godina provedenih sa Janom u bendu ostalo u divnoj i srećnoj uspomeni. Sva četvorica su se jako „ložili“ na ono što rade i davali su sve od sebe da ubede druge u smisao toga. Da li su uspeli u tome, jasno je svakom ko je više od jednog puta preslušao albume „Unknown Pleasures“ (1979) i „Closer“ (1980).
Teme Kertisovih pesama sa ovih ploča bile su njegova svakodnevna borba sa ličnim demonima – bez obzira da lije u pitanju potreba za izolacijom, bes prouzrokovan sve učestalijim epileptičnim napadima ili raznorazna nerazumevanja sa svetom koji ga je okruživao, Janovi stihovi su toliko snažni, da su u stanju da zaledile krv u žilama samo kada ih pročitate, i to bez muzike u pozadini.
Međutim, oni ne samo da su ili ozvučeni, već je to bila zvučna pozadina kakva se samo može poželeti. Hukov bas i Morisov bubanj su zvučali kao da imaju hipnotičke moći, često na tragu ritmova iz kraut rok pravca, dok je Samnerova gitara bila na granici nju vejva i nekog potpuno nedefinisanog stila. „Joy Division“ su nazivali post pank bendom, ali mislim da je to pre odrednica zbog toga što su se pojavili nakon panka, nego zbog bilo čega drugog. Njihova muzika jednostavno nije poznavala granice.
„Unknown Pleasures“ je za nijansu više melodičan i (uslovno rečeno) brži nego „Closer“, koji je kao stvoren za momente kada mislite da ne postoji živo biće na planeti koje vas razume.
Pored ova dva albuma, „Joy Division“ su objavili na desetine singlova, a svakako najpoznatiji jeste „Love Will Tear Us Apart“. Koliko je ova pesma prerasla i sam bend, govori podatak da je danas često na repertoaru bendova po raznim svetskim rijaliti emisijima, a izvode je čak i neke beogradske grupe čiji je stil mnogo bliži onom „splav-bend-ispoštovao-snimljeni-materijal“ izrazu, nego nečemu što možemo nazvati umetnost.
„Closer“ je zapravo posthumno objavljen 18. jula 1980, tačno dva meseca nakon samoubistva Jana Kertisa. Problemi sa bolešću, nerazumevanje sa suprugom i sve veći broj demona koji mu je sve češće pohodio misli, naterao je Kertisa da se sredinom maja te godine obesi u stanu svojih roditelja. Imao je samo 23 godine. Tog dana je okončana i prekratka karijera grupe „Joy Division“, dok je ostatak benda nastavio da radi pod imenom „New Order“.
Iako su postojali samo nepune 4 godine za koje su objavili samo 2 ploče, „Joy Division“ su ostavili neizbrisiv trag u popularnoj muzici 20. veka. Poezija Jana Kertisa kao i muzička rešenja Huka, Samnera i Morisa, ostaće neprevaziđeni verovatno i u vekovima ispred nas.
U zavisnosti da li čašu ispunjenu do pola posmatrate kao polupunu ili polupraznu, bićete srećni zbog ova dva albuma i par desetina singlova, odnosno tužni što „Joy Division“ nisu potrajali duže. Kako god bilo, imajte uvek na umu ovu grupu kada se u društvu povede razgovor o muzici i iskrenosti.
Vladimir Skočajić (FatHipster)
S obzirom na licemernu prirodu savremenog sveta, biće mi jasno ukoliko prvo niste pomislili na iskrenost, međutim baš je to osobina na koju ciljam. Čini mi se da bi svako od nas pre nego što kaže „kako je dobar ovaj bend“ trebao uzeti u obzir pomenutu osobinu.
Da biste propustili nekog muzičara kroz „lična sita iskrenosti“ nije potrebno da sedite satima i smišljate testove, već isključivo da sledite sopstveni osećaj. Čak i ako bend koji volite objektivno nije iskren a vi ipak procenite da jeste, to je manje važno. Bitno je da imate stav, odnosno lični sistem vrednosti.
Taj rizik da pogrešite u „sudu iskrenosti“ svakako nećete imati kada su u pitanju junaci ovog teksta, jer grupa o kojoj danas pričamo podleže opštem sistemu vrednosti, a nikako ličnom.
Za njih ne možete reći da su neiskreni...u stvari možete, ali time rizikujete da budete ismejani od strane svakog ko se bar jednom u životu udubio u bar jednu njihovu pesmu. Kada pričamo o iskrenosti u muzici, sastav iz Mančestera „Joy Division“ je njena personifikacija.
Dokaz za to imate na oba njihova albuma i gomili singlova. Ako vam pak ni to nije dovoljno, predočiću vam jednu jednostavnu, možda pomalo morbidnu, ali svakako nepobitnu činjenicu. Naime, sve pesme grupe „Joy Division“ napisao je pevač Jan Kertis i gotovo sve one se bave sumornim temama kao što su nerazumevanje, patnja, bol, i smrt. Isti taj Jan koji je napisao i otpevao pesme na pomenute teme, izvršio je samoubistvo 1980. godine. Toliko o dovođenju u pitanje iskrenosti u muzici benda „Joy Division“.
Buntovnici iz predgrađa
Predgrađe Mančestera koji se naziva Salford, sedamdesetih godina bilo je poprilično depresivno mesto. Većina mladih koja je živela u Salfordu tih dana, mogla je da radi u nekoj od velikih fabrika ili da bude bez posla – drugih opcija skoro da nije bilo. Ukoliko je vaš karakter naginjao ka nekoj umetnosti, bilo je potrebno čudo da na tom mestu imate osmeh na licu. Uostalom, siguran sam da većina mladih nastrojenih ka kulturi ili umetnosti koji danas žive u Boru, Majdanpeku ili Kuršumliji na primer, vrlo dobro zna o čemu pričam.
Imajući to u vidu, ima smisla podatak da su članovi grupe „Joy Division“ i pre nego što su osnovali bend bili buntovnički raspoloženi prema svom okruženju. Već je legendarna ona priča kako su sva četvorica i pre nego što su se poznavali bili na koncertu pank benda „Sex Pistols“ u Mančesteru jula 1976. godine.
Kada rastete u industrijskom predrgađu bez mnogo perspektive za kreativnim poslom, više je nego logično da pohađate koncert benda koji je predvodio buntivnike cele jedne generacije, kao što su to radili „Sex Pistols“. Oni najodlučniji, po nekima najbesniji, odnosno najkreativniji sa tog koncerta, rešili su da osnuju sopstveni bend, pa su tako „Joy Division“ rođeni krajem 1976.
Prvo su se zvali „Warsaw“ po pesmi Dejvida Bouvija „Warszava“, da bi početkom 1978. godine promenili ime u „Joy Division“, što je bio sleng za odaje u kojima su se nalazile prostitutke u koncentracionim logorima u nacističkoj Nemačkoj.
Nakon nekoliko promena članova, bend se konačno ustalio u sledećem sastavu: basista Piter Huk, gitarista Bernar Samner (njih dvojica su se poznavali još iz detinjstva), bubnjar Stiven Moris i pevač Jan Kertis.
Uz malu pomoć prijatelja
Neizostavna figura u biografiji ovog benda bio je Toni Vilson, kultna pojava na mančesterskoj muzičkoj sceni krajem sedamdesetih. Imao je TV emisije na televizijama „Granada“ i „Bi Bi Si“, bio je vlasnik kluba „Hacienda“, a verovatno je najpoznatiji po radu sa „Joy Division“ čiji je bio menadžer. Ako vas baš zanimaju detalji njegovog odnosa sa bendom, kao i karijera ove grupe, preporučujem da pogledate filmove „24 Hour Party People“ Majkla Vinterbotoma, odnosno „Control“ Antona Korbina.
Zahvaljujući Vilsonovim vezama, „Joy Division“ prvi put nastupaju na televiziji i kreću na prvu britansku turneju, a ubrzo snimaju i nekoliko singlova. Njihovoj popuranosti je svakako doprineo i disk džokej Džon Pil koji je vrlo često puštao njihovu muziku u svojoj radijskoj emisiji.
Umesto da seciramo „Joy Division“ biografiju (što bio bio Sizofov posao, s obzirom da je teško smestiti priču o karijeri ovako velikog benda samo na dve strane), malo ćemo se podrobnije baviti muzikom koja se nalazi na njihova jedina dva studijska albuma.
Dve ploče za istoriju
Iako je Jan Kertis bolovao od epilepsije i svako malo imao napade, iako je većina njegovih tekstova zvučala vrlo mračno, kolege iz benda su za njega uvek govorili da je van bine bio vedar i uvek spreman za šalu.
Kako je Piter Huk nedavno rekao u jednom intervjuu, svi koji pominju „Joy Division“ u prvi plan stavljaju depresivnu atmosferu, dok je u njegovom sećanju tih nekoliko godina provedenih sa Janom u bendu ostalo u divnoj i srećnoj uspomeni. Sva četvorica su se jako „ložili“ na ono što rade i davali su sve od sebe da ubede druge u smisao toga. Da li su uspeli u tome, jasno je svakom ko je više od jednog puta preslušao albume „Unknown Pleasures“ (1979) i „Closer“ (1980).
Teme Kertisovih pesama sa ovih ploča bile su njegova svakodnevna borba sa ličnim demonima – bez obzira da lije u pitanju potreba za izolacijom, bes prouzrokovan sve učestalijim epileptičnim napadima ili raznorazna nerazumevanja sa svetom koji ga je okruživao, Janovi stihovi su toliko snažni, da su u stanju da zaledile krv u žilama samo kada ih pročitate, i to bez muzike u pozadini.
Međutim, oni ne samo da su ili ozvučeni, već je to bila zvučna pozadina kakva se samo može poželeti. Hukov bas i Morisov bubanj su zvučali kao da imaju hipnotičke moći, često na tragu ritmova iz kraut rok pravca, dok je Samnerova gitara bila na granici nju vejva i nekog potpuno nedefinisanog stila. „Joy Division“ su nazivali post pank bendom, ali mislim da je to pre odrednica zbog toga što su se pojavili nakon panka, nego zbog bilo čega drugog. Njihova muzika jednostavno nije poznavala granice.
„Unknown Pleasures“ je za nijansu više melodičan i (uslovno rečeno) brži nego „Closer“, koji je kao stvoren za momente kada mislite da ne postoji živo biće na planeti koje vas razume.
Pored ova dva albuma, „Joy Division“ su objavili na desetine singlova, a svakako najpoznatiji jeste „Love Will Tear Us Apart“. Koliko je ova pesma prerasla i sam bend, govori podatak da je danas često na repertoaru bendova po raznim svetskim rijaliti emisijima, a izvode je čak i neke beogradske grupe čiji je stil mnogo bliži onom „splav-bend-ispoštovao-snimljeni-materijal“ izrazu, nego nečemu što možemo nazvati umetnost.
Odlazak u legendu
Iako su postojali samo nepune 4 godine za koje su objavili samo 2 ploče, „Joy Division“ su ostavili neizbrisiv trag u popularnoj muzici 20. veka. Poezija Jana Kertisa kao i muzička rešenja Huka, Samnera i Morisa, ostaće neprevaziđeni verovatno i u vekovima ispred nas.
U zavisnosti da li čašu ispunjenu do pola posmatrate kao polupunu ili polupraznu, bićete srećni zbog ova dva albuma i par desetina singlova, odnosno tužni što „Joy Division“ nisu potrajali duže. Kako god bilo, imajte uvek na umu ovu grupu kada se u društvu povede razgovor o muzici i iskrenosti.
Vladimir Skočajić (FatHipster)