Dragged across concrete (2019) – Razvlači nihilizam preko betona
Helly Cherry
„Dragged across concrete“ je treći film S. Krega Zalera, reditelja koji polako dobija čvrstu reputaciju kao neka vrsta manje komercijalnog art-house Tarantina, dakle čoveka koji nekom novom vrstom estetizacije i scenarističke dovitljivosti, kao i naturalne brutalnosti, preosmišlajva stare eksploatatorske žanrove. Od „Brawl in the cell block 99“ napravio je jednu modernu šlok/treš krimi-zatvorsku filmsku brutalnost, a od „Dragged across concrete“ jedan nemilosrdan policijski krimić kakav se više ne može sresti nigde.
U očiglednoj ljubavi prema nimalo nežnim urbanim policijsko-detektivskim filmovima 70-ih i 80-ih, koji su u sebi obavezno sadržali jedan nivo podilaženja mačoističkoj kulturi, Zaler ovim filmom sklapa jednu dostojnu odu tom zamirućem žanru, ali i kleše jedan samosvojan moderni urbani krimić koji vrca od „tarantinosvkih“ dijaloga, ali i ne preza od jednog nihilističkog pogleda na svet i svoje aktere.
Pratimo Mela Gibsona i Vinsa Vona, dva poštena iako malo pregruba detektiva, koji bivaju suspendovani zbog upotrebe prekomernog nasilja tokom hapšenja, te u osvit što ekonomskih problema što potrage za nekom moralnom zadovoljštinom u sistemu koji ih je obespravio i njihovu autentičnu potragu za pravdom srozao na besmisao, odlučuju da opljačkaju pljačkaše, odnosno uhode i stokinguju grupu nasilnih internacionalnih pljačkaša koji su se okomili na zlato iz neke banke. Naravno, ništa od ovoga nije servirano gledaocu na tanjiru, već se postepeno razotrikiva kroz dijaloge i interakcije.
Prosečan nestrpljiv gledalac možda će pomisliti da se film oteže (nema veze sa izborom naslova „dragged“) i predugo traje, ali Zaler se upravo oslanja na sporo i studiozno građenje svojih likova i situacija čiji postupci i sudbine tako verodostojnije kulminiraju i vrhune u orgiji besmislenog nasilja i unesrećenih ljudskih sudbina. Gibson i Von su savršen par detektiva koji razmenjuju vrcave i studiozno napisane replike, na razmeđi duhovitog i ozbiljnog, a posebno je lepo videti Gibsona u dobroj staroj formi u ulozi koja deluje kao zreli nastavak nečega što uspešno glumi celoga života.
Izbor muzike daje nam trag da reditelj dobrano razmišlja o 70-im godinama 20. veka kada su ovakvi filmovi, koje su režirali što Don Sigel, što Volter Hil ili Majkl Men suvereno vladali filmskom ponudom, i daje nam jedan autentičan filmski dragulj koji će se reprizirati u godinama koje dolaze i koji dokazuje da je iskonsko autorstvo dobrano oslonjeno na naseđe koje mu prethodi, ali koje nastoji da osavremeni i impregnira novim detaljima i jednom nesvakidašnjom filozofijom. „Dragged acrose conrete“ surovo i oštro udara u stomak pesnicom i izbija vazduh iz pluća, ali nije li to ponekad ono što od filma tražimo?
Slobodan Novokmet
Pratimo Mela Gibsona i Vinsa Vona, dva poštena iako malo pregruba detektiva, koji bivaju suspendovani zbog upotrebe prekomernog nasilja tokom hapšenja, te u osvit što ekonomskih problema što potrage za nekom moralnom zadovoljštinom u sistemu koji ih je obespravio i njihovu autentičnu potragu za pravdom srozao na besmisao, odlučuju da opljačkaju pljačkaše, odnosno uhode i stokinguju grupu nasilnih internacionalnih pljačkaša koji su se okomili na zlato iz neke banke. Naravno, ništa od ovoga nije servirano gledaocu na tanjiru, već se postepeno razotrikiva kroz dijaloge i interakcije.
Prosečan nestrpljiv gledalac možda će pomisliti da se film oteže (nema veze sa izborom naslova „dragged“) i predugo traje, ali Zaler se upravo oslanja na sporo i studiozno građenje svojih likova i situacija čiji postupci i sudbine tako verodostojnije kulminiraju i vrhune u orgiji besmislenog nasilja i unesrećenih ljudskih sudbina. Gibson i Von su savršen par detektiva koji razmenjuju vrcave i studiozno napisane replike, na razmeđi duhovitog i ozbiljnog, a posebno je lepo videti Gibsona u dobroj staroj formi u ulozi koja deluje kao zreli nastavak nečega što uspešno glumi celoga života.
Izbor muzike daje nam trag da reditelj dobrano razmišlja o 70-im godinama 20. veka kada su ovakvi filmovi, koje su režirali što Don Sigel, što Volter Hil ili Majkl Men suvereno vladali filmskom ponudom, i daje nam jedan autentičan filmski dragulj koji će se reprizirati u godinama koje dolaze i koji dokazuje da je iskonsko autorstvo dobrano oslonjeno na naseđe koje mu prethodi, ali koje nastoji da osavremeni i impregnira novim detaljima i jednom nesvakidašnjom filozofijom. „Dragged acrose conrete“ surovo i oštro udara u stomak pesnicom i izbija vazduh iz pluća, ali nije li to ponekad ono što od filma tražimo?
Slobodan Novokmet