Dragged across concrete (2019) – Razvlači nihilizam preko betona



Sviđa ti se? Javi ostalima!

„Dragged across concrete“ je treći film S. Krega Zalera, reditelja koji polako dobija čvrstu reputaciju kao neka vrsta manje komercijalnog art-house Tarantina, dakle čoveka koji nekom novom vrstom estetizacije i scenarističke dovitljivosti, kao i naturalne brutalnosti, preosmišlajva stare eksploatatorske žanrove. Od „Brawl in the cell block 99“ napravio je jednu modernu šlok/treš krimi-zatvorsku filmsku brutalnost, a od „Dragged across concrete“ jedan nemilosrdan policijski krimić kakav se više ne može sresti nigde.

U očiglednoj ljubavi prema nimalo nežnim urbanim policijsko-detektivskim filmovima 70-ih i 80-ih, koji su u sebi obavezno sadržali jedan nivo podilaženja mačoističkoj kulturi, Zaler ovim filmom sklapa jednu dostojnu odu tom zamirućem žanru, ali i kleše jedan samosvojan moderni urbani krimić koji vrca od „tarantinosvkih“ dijaloga, ali i ne preza od jednog nihilističkog pogleda na svet i svoje aktere.

Pratimo Mela Gibsona i Vinsa Vona, dva poštena iako malo pregruba detektiva, koji bivaju suspendovani zbog upotrebe prekomernog nasilja tokom hapšenja, te u osvit što ekonomskih problema što potrage za nekom moralnom zadovoljštinom u sistemu koji ih je obespravio i njihovu autentičnu potragu za pravdom srozao na besmisao, odlučuju da opljačkaju pljačkaše, odnosno uhode i stokinguju grupu nasilnih internacionalnih pljačkaša koji su se okomili na zlato iz neke banke. Naravno, ništa od ovoga nije servirano gledaocu na tanjiru, već se postepeno razotrikiva kroz dijaloge i interakcije.

Prosečan nestrpljiv gledalac možda će pomisliti da se film oteže (nema veze sa izborom naslova „dragged“) i predugo traje, ali Zaler se upravo oslanja na sporo i studiozno građenje svojih likova i situacija čiji postupci i sudbine tako verodostojnije kulminiraju i vrhune u orgiji besmislenog nasilja i unesrećenih ljudskih sudbina. Gibson i Von su savršen par detektiva koji razmenjuju vrcave i studiozno napisane replike, na razmeđi duhovitog i ozbiljnog, a posebno je lepo videti Gibsona u dobroj staroj formi u ulozi koja deluje kao zreli nastavak nečega što uspešno glumi celoga života.

Izbor muzike daje nam trag da reditelj dobrano razmišlja o 70-im godinama 20. veka kada su ovakvi filmovi, koje su režirali što Don Sigel, što Volter Hil ili Majkl Men suvereno vladali filmskom ponudom, i daje nam jedan autentičan filmski dragulj koji će se reprizirati u godinama koje dolaze i koji dokazuje da je iskonsko autorstvo dobrano oslonjeno na naseđe koje mu prethodi, ali koje nastoji da osavremeni i impregnira novim detaljima i jednom nesvakidašnjom filozofijom. „Dragged acrose conrete“ surovo i oštro udara u stomak pesnicom i izbija vazduh iz pluća, ali nije li to ponekad ono što od filma tražimo?

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva