BRIGHTBURN (2019) – More, Supermene, ne ori drumove
Helly Cherry
„Brightburn“ uzima za horor vrlo zahvalan i često rabljen kocept „zlog ili na neki način ukletog deteta“ i daje mu jedan stripovsko-popkulturološki obrt tako što radnju „Supermena“ izvitoperuje u nešto bizarno zastrašujuće. A premisa, iako naizgled banalna, zapravo je dosta originalna i poigrava se sa našim očekivanjima od deteta sa supermoćima, dakle pitanje je šta ako Supermen, koji se kao beba obreo u malom kanzaskom gradu, oko pubereteta odluči da ne želi da bude mesija već manijakalni ubica?
Šta ako svoje moći ne stavi na stranu dobra, već supersnagu, brzinu i laserski vid koristi za nanošenje bola? Koncept koji samo menja dobro za zlo zapravo je u svoj srži vrlo zastrašujuć, pogotovo zato što se takav ubica ne može ničim zaustaviti niti povrediti, a da nisu u pitanju neobjašnjive vaskrsničke sposobnosti Majka Majersa (a koliko zli Supermen može da bude strašan, potvrđuje možda i najbolja scena iz „Lige pravednika“ kada ne može da ga zaustavi ni pet drugih superheroja).
Džejms Gan, koji se u karijeri već bavio prevrednovanjem superherojskog filma, ovde kao producent čini nešto slično, dajući žanru „oridžina“ superheroja hororičnu dimenziju i uspevajući da film začini i nekim „gore“ elementima kojih se ne bi odrekli ni punokrvniji horori. Ono što je mana je što film od polovine postaje slešer sa ubicom koji je nezaustavljiv i koji se potpuno bespotrebno šunja i krije s obzirom na to da je neuništiv, pa samim tim postaje malo repetitivan. Druga stvar je što se doima da mali Brajan postaje nekako nemotivisano zao onog momenta kad doseže pubertet i kada mu to nagovesti brod kojim je došao na Zemlju. Bilo bi zanimljivije pratiti genezu „zlog Supermena“ kroz realne, životne nedaće kao što je bulingovanje, određene sukobe sa autoritetom i buđenjem seksualnosti, pa bi film dobio i zanimljivu alegoričnu notu paranoje od dečačkog pubereta koji može da odvede u devijantnost. Ovako je ostao zanimljiv i svakako neobičan pokušaj da se od „Smolvila“ napravi verzija „Keri“.
Slobodan Novokmet
Šta ako svoje moći ne stavi na stranu dobra, već supersnagu, brzinu i laserski vid koristi za nanošenje bola? Koncept koji samo menja dobro za zlo zapravo je u svoj srži vrlo zastrašujuć, pogotovo zato što se takav ubica ne može ničim zaustaviti niti povrediti, a da nisu u pitanju neobjašnjive vaskrsničke sposobnosti Majka Majersa (a koliko zli Supermen može da bude strašan, potvrđuje možda i najbolja scena iz „Lige pravednika“ kada ne može da ga zaustavi ni pet drugih superheroja).
Džejms Gan, koji se u karijeri već bavio prevrednovanjem superherojskog filma, ovde kao producent čini nešto slično, dajući žanru „oridžina“ superheroja hororičnu dimenziju i uspevajući da film začini i nekim „gore“ elementima kojih se ne bi odrekli ni punokrvniji horori. Ono što je mana je što film od polovine postaje slešer sa ubicom koji je nezaustavljiv i koji se potpuno bespotrebno šunja i krije s obzirom na to da je neuništiv, pa samim tim postaje malo repetitivan. Druga stvar je što se doima da mali Brajan postaje nekako nemotivisano zao onog momenta kad doseže pubertet i kada mu to nagovesti brod kojim je došao na Zemlju. Bilo bi zanimljivije pratiti genezu „zlog Supermena“ kroz realne, životne nedaće kao što je bulingovanje, određene sukobe sa autoritetom i buđenjem seksualnosti, pa bi film dobio i zanimljivu alegoričnu notu paranoje od dečačkog pubereta koji može da odvede u devijantnost. Ovako je ostao zanimljiv i svakako neobičan pokušaj da se od „Smolvila“ napravi verzija „Keri“.
Slobodan Novokmet