„Nasilje u Darkvudu“, četvrt veka kasnije



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovo mi je drugi put da čitam "Nasilje u Darkvudu". Prvi put sam ga čitao u polupiratskom (ili čak potpuno piratskom, ne znam) izdanju Strip razonode, objavljenom 1994. godine, nimalo svestan da je reč o nekakvom legendarnom stripu, niti zašto je taj strip legendaran.

U to vreme sam uveliko ostavljao za sobom Duha Sa Sekirom i druge pustolovne stripove, posvećujući se sve više Dogu i Misteriji, iako sam znao da se vraćam fantazmagoričnijim epizodama Zagora s kraja "Zlatne serije", pre svega "Svetom bregu", "Demonu ludila" ali i "Potopu u Darkvudu" i "Jetiju".

Utoliko mi je ova tada dvodelna Zagorova dogodovština čudnovato prijala i bila mi je zanimljiva kao malo koja njegova pustolovina koja ne sadrži makar neki element fantastike. Tada sam je pročitao nekoliko puta, u istom skraćenom obliku u kojem ju je i Dnevnik svojevremeno objavio, ali ubrzo je na kioske došla "Geracija Tesla" i meni draži "Borci sumraka", došla je gimnazija a s njom i pristup većoj biblioteci, pa su italijanski stripovi ostali u dalekom zapećku mog interesovanja (sve i da sam imao gde da ih nabavljam).

Zagor se obično navodi kao primer šunda, jeftine neumetničke neknjiževnosti, koja nema drugu ulogu do da kvari omladinu, a u svetu stripa ovaj stav ponajviše zagovaraju poklonici američkog i naročito francuskog stripa.

Naravno, ovo je čista glupost i Zagor ili ma koji strip jednako je vredan ili bezvredan koliko i ma koji drugi, jer je u očima prave visoke kulture sve to isto smeće. No, moram priznati da je čitanje Zagora mene u političkom i svetonazorskom smislu oblikovalo u popriličnoj meri, kao valjda i većinu ondašnjih Jugoslovena (jer to sam bio kada sam se rodio i do tamo nekog raspada te države, kad god se on zvanično dogodio). I danas dobro pamtim čuđenje mog dede i njegovih ortaka zašto se nikada nisam pretvarao da sam kauboj (bila je to generacija stasala na vesternima šezdesetih i sedamdesetih) već večito Indijanac, ali u meni je još kao predškolskom klincu ta večita patnja raznoraznih Indijanaca rezonovala i pre nego što sam pročitao "Vinetua" i ostale Majeve romane. Zagor je tome doprineo u najvećoj meri, utiskujući u moju podsvest duboku odbojnost prema kolonijalizmu i američkoj državi, istovremeno zalivajući seme ljubavi prema američkom narodu, duhu i kulturi (takvoj kakva je). Bio je to čudan hibrid socijalizma i libertarijanstva u meni, koji verujem nije bio mnogo drugačiji nego kod velikog broja ondašnjih konzumenata jugoslovenske popularne kulture van velikih gradskih centara.

izvor: Stripovi.com
Nešto malo preko četvrt veka otkad sam prvi put čitao "Nasilje u Darkvudu" čitam ga očima srednjovečnog Srbina, s malim detetom, koji živi od proizvodnje popkulturnih proizvoda koji su ga nekada oblikovali i uveliko učestvuje u kapitalističkom ringišpilu savremenog sveta, pa još i uslovima globalne pandemije. Prethodne ratove koje sam, skupa sa svima ostalima, preturio preko glave i da ne spominjem.

Danas je čitanje "Nasilja" vrlo mučno.

Ne mogu a da ne čitam ovaj strip kao politička životinja i da sada, čitajući "Nasilje u Darkvudu" kao odrastao čovek (odrastao? čovek?) u darkvudskim indijanskim plemenima ne vidim nekadašnje "narode i narodnosti", u Crnim vukovima raznorazne paravojne jedinice i dobo/dragovoljce koji su preko noći nikli kao pečurke, a u američkoj vojsci nezainteresovanu "međunarodnu zajednicu", koja je išla na ruku lokalnim traperima i kriminalcima željnim eksploatacije indijanskog zlata i prirodnih bogatstava u vidu dabrovine i skalpova.

"Nasilje" i počinje upravo jednom takvom comic relief epizodom sa skalpovima, tokom koje Čiko koristi lakovernost "civilizovanih" regruta tek pristiglih u divlje balka... ovaj, darkvudske krajeve i željnih da se nakupe skalpova čuvenih poglavica i vračeva, ali tako što će ih kupiti od lokalca, umesto da se sami lomataju po šumama i gorama. Naravno, završava se tako što Zagoru polazi za rukom da privuče na svoju stranu "vrhovne vlasti" i da tako spase Indijance od genocida.

Nažalost, ova ovde indijanska plemena nisu imala svog Zagora, a i dalje im razni traperi gule kolektivnu kožu s kolektivnih leđa, tretirajući te Indijance kao dabrove.

Svestan sam gorčine ovih redova, kao i da verovatno drugi ljudi imaju drugačije viđenje i "Nasilja" a i onoga o čemu govorim ne dotičući se stripa, ali tako je kako je. Subjektivno mišljenje and all that jazz.

Na kraju ću reći da je crtački ovo osrednja epizoda. Feri još nije našao svog Zagora, ali mu je na tragu - mada je ostavio naslovnicu koja neće biti prevaziđena ni koliko već decenija kasnije. Nolitin scenario je solidan, ni manje ni više od toga. Za vreme kada je ta epizoda objavljena, tek petnaestak godina nakon Drugog svetskog rata, više nego svež i zapravo sjajan komentar prošlih vremena, ali i nove američke hegemonije. Nažalost, taj Nolitin komentar je i lokalno i globalno aktuelan i dan-danas.

4*

Ivan Jovanović Nightflier



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva