PLEJLISTA: Pesma broj 2
Helly Cherry
Uvodna pesma na albumu je neverovatno bitna, zar ne? Početni zvukovi nekih kultnih izdanja su veoma često bili presudni za dalje preslušavanje istih. Ne može se bilo koja numera uzeti kao uvodna: to je ili najbolja ili jedna od najboljih, prvi singl koji se pojavio u etru. Uzmimo, na primer Nirvanin Nevermind: sigurno je da je Smells Like Teen Spirit bolji domaćin od Polly. SMLT je kao domaćin koji ti ne daje čašicu rakije kada mu ulaziš u dom, već celo čokanjče.
No, kada prijem prođe, gost (slušalac) mora biti animiran, mora mu se zadržati pažnja. Zato je, barem po mom mišljenju, druga pesma krucijalna. Ona ne mora nužno biti bolja od prve (nije da nije poželjno), ali mora imati snagu, neki svoj šmek.
Što se izbora pesama u ovom tekstu tiče, osvrnuću se na samo deset onih koje su mi zbog različitih razloga drage. Izuzimam izdanja koja imaju introe kao uvodne numere, pošto su oni specifična kategorija. Pa, da počnemo…
Enter Sandman je hit, himna, kult sam po sebi i odličan izbor za otvaranje albuma. Sad But True je kao prva pratilja na izboru za mis – nije najbolja za taj posao, ali je draža većem broju ljudi.
Prvi singl finskog Amorphisa sa novim pevačem. Drugačiji pristup komponovanju, svežiji i nekako opušteniji. Sam album je zacementirao dalji smer rada benda.
Više Soundgarden, mnogo manje RATM – taman kako treba. Članovi benda su prekaljeni igrači koji su znali kako da tempiraju svako od svoja tri izdanja. Cochise je samo zagrevanje za pravu stvar - zvučni petting.
Upravo sa kasetnim izdanjem ovog albuma sam otkrio Ritam nereda. Sećam se kako sam jedva čekao da se naslovna Zvuci bola završi kako bih imao razloga da pojačam zvuk što je više moguće i da komšijama vratim milo za drago za torturu koja je trajala tokom trajanja Dnevnika 2 devedesetih.
Ovaj američki bend je, makar na prva tri albuma, imao savršenu formulu za miks melodeath, metalcore i groove metala. Svaki od njih je imao odličnu otvarajuću i prateću numeru. Ali, Clouds Over California je prava stvar na pravom mestu.
Da je posle neopravdano loše kritikovanog Catch 22, Peter Tagtgren objavio samo Eraser i ništa više od toga, to bi bilo dovoljno da zapuši mnoga usta.
Posle napuštanja benda Engel, Magnus Klavborn se odlično uklopio na (i dalje) poslednjem albumu šveđana The Duskfall kojima je bilo potrebno malo više otklona od, do tada, generičnog melodeatha.
Iako sporijeg tempa od otvarajuće Six Feet Deep, Sense the Fire je odličan pokazatelj neverovatnog talenta ekipe koja je potpisala album. Pesma prepuna emotivnog naboja, melanholična i opijajuća.
Jes‘ da nisam preveliki fan ovog benda, ali Diabolis Interium mi je jedno od najdražih black metal izdanja. Sam početak istog (sa The Arrival of Satan‘s Empire) je perfektan. Ali, nadovezivanje Hail Murder je (pardon my French) jebeno ekstatično.
Cut the Cord je jedna od najboljih pesama ovog benda ikada. Iako je bila prvi singl koji se našao u etru, nije otvorila Threat the Survival, što se pokazalo kao pravi pogodak.
Antonio Jovanović
No, kada prijem prođe, gost (slušalac) mora biti animiran, mora mu se zadržati pažnja. Zato je, barem po mom mišljenju, druga pesma krucijalna. Ona ne mora nužno biti bolja od prve (nije da nije poželjno), ali mora imati snagu, neki svoj šmek.
Što se izbora pesama u ovom tekstu tiče, osvrnuću se na samo deset onih koje su mi zbog različitih razloga drage. Izuzimam izdanja koja imaju introe kao uvodne numere, pošto su oni specifična kategorija. Pa, da počnemo…
Enter Sandman je hit, himna, kult sam po sebi i odličan izbor za otvaranje albuma. Sad But True je kao prva pratilja na izboru za mis – nije najbolja za taj posao, ali je draža većem broju ljudi.
Prvi singl finskog Amorphisa sa novim pevačem. Drugačiji pristup komponovanju, svežiji i nekako opušteniji. Sam album je zacementirao dalji smer rada benda.
Više Soundgarden, mnogo manje RATM – taman kako treba. Članovi benda su prekaljeni igrači koji su znali kako da tempiraju svako od svoja tri izdanja. Cochise je samo zagrevanje za pravu stvar - zvučni petting.
Upravo sa kasetnim izdanjem ovog albuma sam otkrio Ritam nereda. Sećam se kako sam jedva čekao da se naslovna Zvuci bola završi kako bih imao razloga da pojačam zvuk što je više moguće i da komšijama vratim milo za drago za torturu koja je trajala tokom trajanja Dnevnika 2 devedesetih.
Ovaj američki bend je, makar na prva tri albuma, imao savršenu formulu za miks melodeath, metalcore i groove metala. Svaki od njih je imao odličnu otvarajuću i prateću numeru. Ali, Clouds Over California je prava stvar na pravom mestu.
Da je posle neopravdano loše kritikovanog Catch 22, Peter Tagtgren objavio samo Eraser i ništa više od toga, to bi bilo dovoljno da zapuši mnoga usta.
Posle napuštanja benda Engel, Magnus Klavborn se odlično uklopio na (i dalje) poslednjem albumu šveđana The Duskfall kojima je bilo potrebno malo više otklona od, do tada, generičnog melodeatha.
Iako sporijeg tempa od otvarajuće Six Feet Deep, Sense the Fire je odličan pokazatelj neverovatnog talenta ekipe koja je potpisala album. Pesma prepuna emotivnog naboja, melanholična i opijajuća.
Jes‘ da nisam preveliki fan ovog benda, ali Diabolis Interium mi je jedno od najdražih black metal izdanja. Sam početak istog (sa The Arrival of Satan‘s Empire) je perfektan. Ali, nadovezivanje Hail Murder je (pardon my French) jebeno ekstatično.
Cut the Cord je jedna od najboljih pesama ovog benda ikada. Iako je bila prvi singl koji se našao u etru, nije otvorila Threat the Survival, što se pokazalo kao pravi pogodak.
Antonio Jovanović