„BLUE JASMINE“ (2013) – Tramvaj zvani želja na Alenov način
Helly Cherry
Film Vudija Alena „Blue Jasmine“ predstavlja njegov povratak američkom rodnom tlu (radnja je razapeta između Njujorka i San Franciska) nakon nekoliko filmova sa radnjom raštrkanom širom Evrope, koju su snimljeni po sistemu „kad smo već na odmoru, vadi kameru“ („To Rome with love“, „Midnight in Paris“, „Vicky Christina Barcelona“) i jednim od retkih gde se okosnica vrti oko glavnog ženskog lika, pre nego oko ansambla nekoliko ravnopravnih likova.
Jasmin Frenš (Kejt Blanšet) je žena iz viskog njujorškog društva, elitna „besposlena“ supruga bogatog bankarskog investitora (Alek Boldvin) koja provodi dane u raskoši i blagostanju, namerno okrećući glavu na muževljeve finansijske mahinacije i očigledno neverstvo. Ona pokušava da nametne smisao svom životu učestvujući u humantiranim akcijama, ali ispod pozadine takvog raskalašnog života leži jedno duboko nezadovoljstvo i neispunjenost. Međutim, njen život menja se iz korena kada joj muža hapse zbog finansijskih pronevera, a ona biva prisiljena da se preseli kod sestre u San Francisko usled gubitka celokupnog bogatstva. Jasminina sestra (Sali Hokins) je potpuno drugačija osoba, prizmeno i radno stvorenje kome ništa nije palo s neba i koje je večito u životu išlo težim i neprivilegovanim putem. Kulturološki, socijalni i emotivni šok koji će doživeti Jasmin, svrgnuta sa zlatnog Olimpa, u sudaru sa sestrinim proleterskim životnim prostorom i priprostim momkom, dovešće do niza tragikomičnih konfikata sa okruženjem, psihičke nestabilnosti i navesti je na surovo preispitivanje sopstvenih životnih prioriteta, navika, ali i teškog i sumornog sučeljavanja sa gorkom životnom istinom.
Odavno Vudi Alen u svom filmu nije imao tako bogat, raznovrstan, kompleksan i bolje odglumljen lik od Jasmin Frenš. Kejt Blanšet pruža jedno zadivljujuće kompleksno i kompletno glumačko iskustvo, koristeći ceo arsenal svog pozorišnog talenta da vrlo ekspresivno dočara lik ove posrnule žene sa ozbiljnim što društvenim što materijalnim što psihičkim problemima. Takođe, odavno Vudi Alen nije imao film vođen isključivo snagom, energijom i harizmom glavnog lika, više nego samom radnjom, sa vrlo dijaloški i psihološki bogatim scenarijem koji nijednu rupu u filmu dramaturški ne ostavlja nepopunjenom. Jasmin Frenš, u skladu sa sveopštom globalnom krizom, u sebi sublimiše krah jedne lažne materijane i socijane elite koja u životu nikad nije sticala radom i odricanjem, ali i jednu zbunjenu i dezorijentisanu ženu koja je u večitom konfliktu sa životom oko sebe i u neprestanoj potrazi za smislom i emotivno/društvenom punoćom. Na taj način film Vudija Alena funkcioniše i kao ozbiljna društvena satira koja cilja laž, licemerje i snobovštinu njujorške kvazielite, ali i kao ozbiljna psihološka studija koja pod lupu stavlja karakter ambiciozne, ali za život nespremne i neopremljene iluzijama sklone osobe koja će uvek biti u iskušenju da kroz život izabere lakši put, udajom.
Na taj način mogu se povući neke paralele između drame Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“ i „Blue Jasmin“. Obe glavne junakinje, Blanš Duboa i Jesmin Franš (sa dovoljno apsurno pomodnim imenima), bivaju primorane da utehu nakon životne krize potraže u naručju otuđene sestre dolazeći iz kulturološki potpuno drugačijeg miljea.
I pored blage neoriginalnosti tako postavljene priče, Vudi Alen ipak dokazuje da ima u sebi još dovoljno goriva za, pre svega, živopisan i stabilan scenario kao i nepogrešiv osećaj za odabir glumaca. Film „Blue Jasmine“ predstavlja jedno zaokruženo delo, solidnu kombinaciju drame, komedije i drušvene satire, preciznu studiju karaktera i film sa jednom od najboljih ženskih uloga koje ćete u poslednje vreme videti.
Slobodan Novokmet
Odavno Vudi Alen u svom filmu nije imao tako bogat, raznovrstan, kompleksan i bolje odglumljen lik od Jasmin Frenš. Kejt Blanšet pruža jedno zadivljujuće kompleksno i kompletno glumačko iskustvo, koristeći ceo arsenal svog pozorišnog talenta da vrlo ekspresivno dočara lik ove posrnule žene sa ozbiljnim što društvenim što materijalnim što psihičkim problemima. Takođe, odavno Vudi Alen nije imao film vođen isključivo snagom, energijom i harizmom glavnog lika, više nego samom radnjom, sa vrlo dijaloški i psihološki bogatim scenarijem koji nijednu rupu u filmu dramaturški ne ostavlja nepopunjenom. Jasmin Frenš, u skladu sa sveopštom globalnom krizom, u sebi sublimiše krah jedne lažne materijane i socijane elite koja u životu nikad nije sticala radom i odricanjem, ali i jednu zbunjenu i dezorijentisanu ženu koja je u večitom konfliktu sa životom oko sebe i u neprestanoj potrazi za smislom i emotivno/društvenom punoćom. Na taj način film Vudija Alena funkcioniše i kao ozbiljna društvena satira koja cilja laž, licemerje i snobovštinu njujorške kvazielite, ali i kao ozbiljna psihološka studija koja pod lupu stavlja karakter ambiciozne, ali za život nespremne i neopremljene iluzijama sklone osobe koja će uvek biti u iskušenju da kroz život izabere lakši put, udajom.
Na taj način mogu se povući neke paralele između drame Tenesija Vilijamsa „Tramvaj zvani želja“ i „Blue Jasmin“. Obe glavne junakinje, Blanš Duboa i Jesmin Franš (sa dovoljno apsurno pomodnim imenima), bivaju primorane da utehu nakon životne krize potraže u naručju otuđene sestre dolazeći iz kulturološki potpuno drugačijeg miljea.
I pored blage neoriginalnosti tako postavljene priče, Vudi Alen ipak dokazuje da ima u sebi još dovoljno goriva za, pre svega, živopisan i stabilan scenario kao i nepogrešiv osećaj za odabir glumaca. Film „Blue Jasmine“ predstavlja jedno zaokruženo delo, solidnu kombinaciju drame, komedije i drušvene satire, preciznu studiju karaktera i film sa jednom od najboljih ženskih uloga koje ćete u poslednje vreme videti.
Slobodan Novokmet