VIVARIUM (2020) – Pošto kvadrat u paklu?
Helly Cherry
„Vivarium“ je tip filma koji se sa lakoćom i neobičnom razmahnutošću tumači, ali zato mučno gleda. Film jednog hermetičkog senzibiliteta, naizgled nakrcan simbolikom, referencama, porukama, komentarima na sve, od otuđenosti modernog suburbijskog života do tumačenja problema u vezi, ali zato s gledalačke strane predstavlja katkad monotono, repetitivno i ne baš lako svarljivo iskustvo.
Film nije lako opisati, ali ako bismo rekli da je u pitanju neka vrsta suburbijske „Kocke“ natopljena kafkijanskim apsurdom, bili bismo negde nadomak rešenja, iako bi kao jedna od referenci mogao da se pomene i pomalo zaboravljeni, a odlični SF-noar „Dark city“.
Radnja je jednostavna, i uvlači nas u svoj apsurdni tok vrlo rano – mladi nevenčani par Džema i Tom odluče da, u potrazi za domom, obiđu novoizgrađeno naselje u koje ih vodi naizgled čudnjikavi prodavac nekretnina. Kuća koju im pokazuje u tom naselju deluje isto kao i svaka pored nje, celo naselje je zapravo minigrad pod konac složenih monotonih kuća u zagasitim bojama koje izgledaju kao školski primer nekog suburbijskog košmara, bez identiteta, živosti, karaktera, samo gola funkcija preživljavanja u nečemu što je kao napravljeno za „idealnu porodicu“ (čak i sa oblacima koji izgledaju kao da ih je crtalo dete). Međutim, vrlo brzo naš par shvata da iz tog naselja ne može tako lako da se ode, da je ceo grad jedan paradoksalni lavirint koji ih uvek vraća pred kuću koja im je namenjena. Ubrzo, par misteriozno dobija u kutiji živu bebu – i poruku da će biti pušteni iz tog pakla ako je odgaje.
Vrlo je lako pretpostaviti da „Vivarium“, onako odokativno gledano, predstavlja neku vrstu kritike „atomske porodice“ – fino ukomponovanog porodičnog života koji se imputira i učitava u jedinke kroz odrastanje i obrazovanje kao noseća ćelija kapitalizma i koja satire kreativnost, individualizam, slobodu misli i delanja, pretvarajući čoveka u pukog trošioca dobara. S te strane Tom i Džema nisu ništa drugo nego arhisimboli svojih rodno programiranih uloga – odgajivačice, priređivača, domaćice, majke, oca, koje im pak neka nevidljiva, a zapravo sila satkna od društvenih morala i obaveza nameće. S druge strane, ceo taj svet u koji su programirano učitani pun je zamki, problema i izazova, te stoga nije čudno što izgleda i ponaša se kao neka Kafkina ili kafkijanska zonosumrakovska priča u kojoj ljudi svedeni na svoje društvene funkcije upadaju u apsurdne i košmarne situacije bez mogućnosti da pobegnu, ili pak, kao u „Zamku“, dođu do svog cilja.
S druge strane, nije zanemarljiva ni simbolika ptice kukavice koja se pojavljuje na početku filma i koja nam poručuje da će i ovom paru, kao što to kukavice inače rade, biti „podmetnuto“ tuđe dete da ga pripreme za svet.
„Vivarium“ je pokušaj da se kroz nedefinisani žanr apsurdno-košmarne misterije, koja flertuje pomalo sa Linčom, ispriča jedna ambiciozna priča o klaustofobiji braka, porodice, otuđenja od prirode u artificijelnu suburbiju kaitalističke dogme lišenu humanosti i kolorita, međutim, osim OK glume i nekih finih vizuelnih rešenja za ipak ograničeni budžet, ovaj film nudi mnogo više u svom podtekstu nego u samom tekstu, toliko da je njegovo tumačenje zanimjivije od njegovog gledanja.
Slobodan Novokmet
Film nije lako opisati, ali ako bismo rekli da je u pitanju neka vrsta suburbijske „Kocke“ natopljena kafkijanskim apsurdom, bili bismo negde nadomak rešenja, iako bi kao jedna od referenci mogao da se pomene i pomalo zaboravljeni, a odlični SF-noar „Dark city“.
Radnja je jednostavna, i uvlači nas u svoj apsurdni tok vrlo rano – mladi nevenčani par Džema i Tom odluče da, u potrazi za domom, obiđu novoizgrađeno naselje u koje ih vodi naizgled čudnjikavi prodavac nekretnina. Kuća koju im pokazuje u tom naselju deluje isto kao i svaka pored nje, celo naselje je zapravo minigrad pod konac složenih monotonih kuća u zagasitim bojama koje izgledaju kao školski primer nekog suburbijskog košmara, bez identiteta, živosti, karaktera, samo gola funkcija preživljavanja u nečemu što je kao napravljeno za „idealnu porodicu“ (čak i sa oblacima koji izgledaju kao da ih je crtalo dete). Međutim, vrlo brzo naš par shvata da iz tog naselja ne može tako lako da se ode, da je ceo grad jedan paradoksalni lavirint koji ih uvek vraća pred kuću koja im je namenjena. Ubrzo, par misteriozno dobija u kutiji živu bebu – i poruku da će biti pušteni iz tog pakla ako je odgaje.
Vrlo je lako pretpostaviti da „Vivarium“, onako odokativno gledano, predstavlja neku vrstu kritike „atomske porodice“ – fino ukomponovanog porodičnog života koji se imputira i učitava u jedinke kroz odrastanje i obrazovanje kao noseća ćelija kapitalizma i koja satire kreativnost, individualizam, slobodu misli i delanja, pretvarajući čoveka u pukog trošioca dobara. S te strane Tom i Džema nisu ništa drugo nego arhisimboli svojih rodno programiranih uloga – odgajivačice, priređivača, domaćice, majke, oca, koje im pak neka nevidljiva, a zapravo sila satkna od društvenih morala i obaveza nameće. S druge strane, ceo taj svet u koji su programirano učitani pun je zamki, problema i izazova, te stoga nije čudno što izgleda i ponaša se kao neka Kafkina ili kafkijanska zonosumrakovska priča u kojoj ljudi svedeni na svoje društvene funkcije upadaju u apsurdne i košmarne situacije bez mogućnosti da pobegnu, ili pak, kao u „Zamku“, dođu do svog cilja.
S druge strane, nije zanemarljiva ni simbolika ptice kukavice koja se pojavljuje na početku filma i koja nam poručuje da će i ovom paru, kao što to kukavice inače rade, biti „podmetnuto“ tuđe dete da ga pripreme za svet.
„Vivarium“ je pokušaj da se kroz nedefinisani žanr apsurdno-košmarne misterije, koja flertuje pomalo sa Linčom, ispriča jedna ambiciozna priča o klaustofobiji braka, porodice, otuđenja od prirode u artificijelnu suburbiju kaitalističke dogme lišenu humanosti i kolorita, međutim, osim OK glume i nekih finih vizuelnih rešenja za ipak ograničeni budžet, ovaj film nudi mnogo više u svom podtekstu nego u samom tekstu, toliko da je njegovo tumačenje zanimjivije od njegovog gledanja.
Slobodan Novokmet