KISS: Creatures Of The Night — Album koji je slušan očima



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Jedan od najuspešnijih hard rok bendova na svetu sedamdesetih godina prošlog veka je zbog dugogodišnjih interpersonalnih sukoba i eksperimentisanja sa disko, pop i art rok žanrovima bio na ivici pada u anonimnost i finansijskog kolapsa. U nikada težoj poziciji u karijeri, trebao im je album koji bi ih vratio korenima i rok eliti. I takav su snimili. Međutim, „Kiss armija“, samoprozvani fan klub im nije olako oprostio prethodnih nekoliko izdanja.

Uvod u propast


Disko orijentisani album “Dynasty” iz 1979. godine je bio prvi pokazatelj da grupa počinje kreativno da zastranjuje. Iako je postao platinast, ovaj album je odvratio mnoge obožavatelje. U predstojeću turneju je bilo uloženo pravo bogatstvo, ali ona je postala slabije posećena od prethodne tri da su čak pojedini koncerti po prvi put bili otkazivani. Uz to, usled prevelikog konzumiranja alkohola i droge, bubnjar Piter Kris je u studiju zamenjen Antonom Figom, a na koncertima je neretko ubrzavao pa usporavao pesme i zaboravljao tekst pri pevanju, pa su se ostali članovi benda složili da je vreme da ga otpuste. “Jedno su ispadi iza bine, ali kada je počeo da remeti koncerte, bilo je gotovo za njega.”, izjavio je Pol Stenli.


Ponovo sa Antonom Figom na bubnjevima, Pol Stenli, Džin Simons i Ejs Frili sledeće godine snimaju osmi studijski album pod nazivom “Unmasked”. Iako je ovo pristojan pop-rok album sa sjajnim pesmama Stenlija i Frilija, bio je daleko od klasičnog zvuka grupe “Kiss”. Prodaja albuma je bila slabija, pa su se ovaj put zadovoljili samo zlatnim sertifikatom. Turneja po Sjedinjenim Američkim Državama bila je otkazana nakon samo jednog koncerta, pa su promociju albuma nastavili po Australiji i Evropi. Naravno, za turneju im je trebao novi bubnjar. Erik Kar, nepoznati mladić iz Njujorških predgrađa zauzeo je Krisovu poziciju i postao “The Fox”.

Rešeni da pokažu raskoš svojih talenata ili u jeku kreativne krize, oktobra 1981. godine objavljuju “Music From The Elder”. Album jeste imao dobro poznati hard rok zvuk, ali srednjovekovna priča o dečaku koji je izabran da brani svet od zlih sila je relativno bila interesantna malom broju ljudi. Prodaja albuma je bila toliko loša da turneja nije ni bila organizovana! Gitarista Ejs Frili je toliko bio nezadovoljan novim albumom da su Pol Stenli, Džin Simons i Erik Kar promovisali album svirajući na plejbek po lokalnim televizijskim emisijama kao trio.

Bili ili ne biti


Pre snimanja desetog studijskog albuma, angažovanje Ejsa Frilija se smanjilo do te mere da se više nije pojavljivao ni na probama. Povrh toga je reputacija benda bivala sve slabija pa se tako i interesovanje producenata smanjivalo za njih. Zapravo, jedini producent koji je pristao da radi sa njima je bio Robert Džejms Džekson, koji nije ni imao nikakvog iskustva sa rok bendovima. Sada je sledio daleko teži zadatak. Pronalazak novog solo gitariste.

Uprkos situaciji u kojoj su se nalazili, odziv potencijalnih gitarista bio je impozantan. Tako se na jedan od mnogobrojnih oglasa javio Sol Hadson, koji će kasnije postati poznat pod imenom Sleš. Polu Stenliju je ovaj klinac ostao u sećanju kao lepo vaspitan, veoma talentovan i neiskvaren, ali, pošto je tada imao nepunih 17 godina a članovi “Kiss”-a u proseku 30, nije dobio mesto u bendu. Dag Oldrič, gitarista u bendu Ronija Džejmsa Dija i virtouz Jingvi Malmstin su isto tako odmah odbijeni. Na jednoj audiciji pojavio se i mladi Riči Sambora iz nepoznate grupe “Bon Jovi”, međutim njegovo bluzersko sviranje se nije uklopilo sa zvukom koji je grupa “Kiss” želela na svom novom albumu. Najbliži angažmanu je bio Edi Van Halen čiji je bend prolazio kroz krizu i rastanak sa pevačem Dejvidom Lijem Rotom. Svirao je sa njima na nekoliko proba, ali Stenli i Simons su procenili da ni on ipak nije bio odgovarajuća opcija.

Prvi gitarista koji je zapravo svirao na albumu je bio Adam Mičel sa kojim je Pol Stenli napisao tekstove za naslovnu numeru, “Danger” i “I still love you”. Stiv Feris iz grupe “Mr. Mister” poznate po hitu “Broken Wings” je snimio solo na toj pesmi, ali takođe nije postao stalan član benda.

Eminentni gitarista Robin Ford koji je pratio Majlsa Dejvisa, Džoni Mičel i Džordža Harisona je svirao na pesmama “Rock and roll hell” i “I still love you”, dok je Brajan Adams, da, taj Brajan Adams napisao tekst za pesmu “War machine” i snimio nekoliko gitarskih deonica.

Na preporuku Adama Mičela, bend upoznaje Vinsenta Kusana. Iako, prema rečima Pola Stenlija, Mičel nije imao mnogo toga lepog da kaže o Vinsentu kao osobi, kao gitaristu, tekstopisca i pevača ga je veoma cenio. Njegovo izrazito melodično, agresivno i precizno sviranje se odmah svidelo članovima “Kiss”-a pa je vrlo brzo snimio čak šest pesama na albumu.

Basisti Džimi Porkaro iz grupe “Toto” i legendarni džezer Džimi Haslip su snimili bas deonice na pesmama “Creatures of the night” i “Danger” i do danas je nejasno zašto ih Simons kao basista nije snimio.

Uz sjajne vokalne sposobnosti, Stenlijevo vrhunsko sviranje ritam gitare i uklapanje sa svakim solo gitaristom je na ovom albumu bilo nešto što mu je očigledno veoma nedostajalo kada je zvuk benda bio u pitanju. Džin Simons je svojim grubljim vokalima pružio kontrast Polovim nežnijim i dubokim bas deonicama učinio ovaj album još mističnijim. Ne omalovažavajući ostale, najupečatljivije gitarsko umeće je definitivno Kusanovo koji je po vokaciji jedini hard rok-hevi metal orijentisani muzičar. Ni malo fuzijski i dugački, već kratki i melodični soloi i sjajni otvarajući rifovi su pokazali zbog čega je dobio toliko prostora na albumu.

Ipak, siloviti, “prljavi” i garažni zvuk bubnjeva Erika Kara najsnažnije ostavlja utisak na slušaoca. Ideja producenta Džejmsa Džeksona je bila da bubnjeve snimaju van gluve sobe pa su na taj način i dobili na drugačijem, sirovom zvuku. Neki od snimaka su nastajali i tako što bi stariji mikrofoni nižeg kvaliteta spuštani u prostor za lift i iz dubine emitovali zvuk. Erik je za razliku od Pitera Krisa mogao da svira na dva bas bubnja istovremeno i imao je istančaniji osećaj za ritam, a kako se grupa konačno vraćala svom tradicionalnom zvuku, ove sposobnosti su vrlo dobro iskorišćene.

Tekstovi su ovog puta zreliji i zaprepašćujuće mračni. Dosta toga im se dešavalo na privatnom planu pa je, na primer, vapajuća balada “I still love you” posvećena Stenlijevoj bivšoj devojci, glumici Doni Dikson sa kojom je raskinuo nakon njene afere sa glumcem Denijem Akrojdom, “Saint and sinner” bivšem gitaristi Ejsu Friliju a u pesmi “Rock and roll hell” se oseća agonija kroz koju je bend prolazio u to vreme. Uopšte, album obiluje temama unutrašnjih razaranja, savremenih distopija, anatemiziranja rokenrola i neuzvraćene ljubavi.

Album je zvanično objavljen 10. oktobra 1982. godine, a pesma “I love it loud” tri dana kasnije kao singl. Za istu pesmu je snimljen spot u skladu sa oskudnim budžetom tog vremena pa je najveći deo vremena posvećen studiju u kome je bend svirao uz prateću pirotehniku i veliki čelični tenk na kom su stajali Erikovi bubnjevi kao simbol gromoglasnog zvuka celog albuma. Pošto je u ugovoru izdavačke kuće “Casablanca” pisalo da na albumu moraju da se pojave najmanje tri originalna člana, Ejs Frili se našao na omotu i u spotu.

Odmah po objavljivanju singla, bend je otišao u Evropu gde su ga na plejbek izvodili zajedno sa Ejsom po lokalnim televijskim emisijama. Po povratku Sjedinjene Američke Države, Ejs Frili je zvanično napustio bend. Dugogodišnji loši odnosi sa Simonsom i Stenlijem i veliki lični problemi usled alkoholizma su kulminirali. Pošto se turneja bližila, novo mesto pripalo je Vinsentu Kusanu odnosno tada Viniju Vincentu kome Pol Stenli dizajnira “The Ankh Warrior” izgled.


Iako je ovo bila turneja kojom su obeležavali desetu godišnjicu postojanja, odziv fanova je bio najmanji u celokupnoj karijeri benda. Ukoliko koncerti nisu otkazivani usled slabe prodaje karata, hale koje su do pre nekoliko godina punili bez problema su tada u proseku bile polovično ili manje pune. Pol Stenli je u svojoj autobiografiji pod nazivom “Face the music” napisao da ukoliko bi bacio trzalicu malo snažnije, preletela bi publiku i pala bi iza njih. Finanskijska kriza nije dozvoljavala pirotehniku, veštačku krv i lebdećeg Džina, pa se na novoj bini našla jedino Erikova tenkovska cev na kojoj je svirao. Da situacija bude još gora, hrišćanske grupe su ih stigmatizovale kao sataniste zbog pesama na novom albumu, održavali su javna predavanja na kojima su ih prikazivali kao čisto zlo, protestovali su ispred hala pred koncerte i pokrenuta je inicijativa da se njihove ploče i kasete javno spaljuju.

Bez obzira na fijasko u Severnoj, u Južnoj Americi su dočekani kao božanstva. Nasvetliji trenutak te turneje bio je odličan koncert u Rijo De Žaneiru sa oko 130.000 posetilaca na stadionu “Marakana”.

Prodaja albuma ponovo nije bila dovoljno dobra da se dobije zlatna ploča i tada im je bilo jasno da moraju nešto da učine ne bi li se spasili još većeg debakla. Odlučili su se za najradikalniji korak u celokupnoj karijeri. Skinuli su šminku. Sledeći album pod nazivom “Lick it up” se prodao u milion primeraka u vrlo kratkom periodu i bilo je jasno da su ljudi “Creatures of the night” slušali očima, ali naravno, uspehe kao u deceniji ranije nisu nikada ponovili.

Za osamdesete godine možemo da kažemo da su bile najteži period od osnivanja benda jer su se bez šminke, teatralnog izgleda i sa četiri različite postave uglavnom borili za opstanak na svetskoj metal sceni sa mladim bendovima na koje su oni veoma uticali kao što su “Bon Jovi”, “Motley Crue”, “Europe”, “Quiet Riot”, “W.A.S.P.”, “Poison” itd.

Album je postao zlatan tek 1994. godine i pesme kao što su “I love it loud” i “Creatures of the night” i “I still love you” se od 1982. godine izvode na skoro svakog turneji. Danas ga članovi benda navode kao jedan od najomiljenijih albuma na kojima su radili a svi poznavaoci njihovog stvaralačkog opusa ga visoko kotiraju na mestima najboljih albuma.

Ilija Najdanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva