„Don Džon“ je prvi rediteljski pokušaj mladog Džozepa Gordona Levita, simpatičnog i sve popularnijeg glumca koga šira publika poznaje kao Tomija iz serije „Treći kamen od Sunca“, a koji je od te serije kontinuirano gradio svoje glumačko ime što u nezavisnim što u budžetnijim projektima („Brick“, „500 days of Summer“, „Dark knight risers“, „Looper“ itd.). Nismo sigurni zašto se Levit tako rano u karijeri odlučio da posegne za rediteljskom palicom, ali možda to ima neke veze sa činjenicom da mu je bilo izuzetno stalo da ova priča ugleda svetlost bioskopskog platna.

Film prati mladog Džona koji vodi veoma jednostavan život. On je, rekli bismo, površni kvazidizelaš iz Džersija koji živi momačkim životom i na svet gleda izuzetno površno i uprošćeno. Posvećuje enormnu količinu vremena fizičkom izgledu, i materijanim vrednostima koje poseduje, kao što su stan i kola, a noćni provod podrazumeva jedan ležeran klupski život u kom se devojke tretiraju ocenama od jedan do deset i misli se samo na kratkoročne „one night stand“ odnose. Povrh svega toga, Džon izuzetno mnogo vremena posvećuje i pornografiji, i u tome ne vidi ništa loše niti neobično. Međutim, potres u njegov svet doneće devojka koju slučajno sreće u noćnom klubu i u koju će se zaljubiti, međutim da bi mogao da je osvoji i ostane sa njom, moraće da promeni izvesne navike u svom savršeno programiranom životu.

Film „Don Džon“ na jedan lagodan, lepršav način tretira naizgled vrlo ozbilje teme: probleme pornografske zavisnosti, probleme savremenih veza u svetu ispunjenom sebičnošću, ličnim interesima, licemerjem i raznim otuđenjima, probleme verske krize, probleme pritiska i uplitanja porodice u ličan život pojedinca itd., itd. Film deluje dosta dinamično, šareno, likovi su dobro postavljeni i gotovo arhetipski, ali opet dovoljno slojeviti. Poenta se naslućuje i ona je očigledno usmerena ka tome da se uputi ozbiljna kritika nonšalantnom, ali i jednostrano licemernom pristupu vezama, ali i jednoj sveopštoj zavisnosti od interneta i krizi međuljudske integracije, kao i poremećenem vrednostima koje u životu gajimo. Međutim, Levit ne uspeva do kraja da poentira ovim porukama, iako je, ipak, snimio vrlo gledljiv i film koji prijemčljivim stilom pokušava da pokrene ozbiljne društvene teme.

Gluma je vrlo zadovoljavajuća, Džozep Gordon Levit, iako fizički ne izgleda kao samozaljubljeni dizelaš čini sve što je u njegovoj moći da to i postane, iako je utisak da bi neko kao što je Čaning Tejtum (koji je isprva i bio planiran za ovu ulogu) bolje svojom fizionomijom popunio lik Džona. Skarlet Johanson odrađuje svoj posao sasvim korektno kao „klaberka“/mamina i tatina princeza/ udavača koja ima patološku potrebu da kontroliše i menja život svog partnera.

Na kraju možemo reći da je „Don Džon“ sasvim prostojan temelj jedne buduće rediteljske karijere, film koji jasno postavlja neka pitanja i navodi na razmišljanje, a pritom ima sasvim oživotvorene likove i solidnu priču oko koje se mogu izvesti jasni zaključci. Međutim, ne bismo ga preporučili nikome ko nije spreman na nekoliko „žestokih“ scena i ko očekuje čistokrvnu romantičnu komediju. Iako ima komične elemente, film „Don Džon“ je zapravo samo umivenija i šarenija verzija filma „Sram“ Stiva Mekvina.

Slobodan Novokmet