CAFE SOCIETY (2016)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Svaki novi film Vudija Alena u poslednje vreme skoro da više nije praznik, već neminovnost, kvota koja se mora ispuniti, kao da Alen vitalnost održava upravo prilažući novi film svake godine na oltar nekom paganskom božanstvu umesto kokošjih glava, koje mu zauzvrat daje još pokoju godinu života. Ovo je već treći Alenov film zaredom gde je zamor materijala, ili možda puka nezainteresovanost, uzela maha i gde osim lepih slika, pitkih dijaloga i malo scenarističke zafrkanicije i nema neke poente, suštine ili rediteljskog komentara.

Pratimo mladog i naivnog Bobija koji dolazi u Los Anđeles 30-ih godina 20. veka ne bi li započeo novi život u Holivudu. U tome ima da mu pomogne njegov teča, moćni holivudski agent Fil Stern koji žari i pali filmskim svetom.

Bobi uskoro upoznaje Sternovu sekretaricu Voni i između njih se razvija prisno prijateljstvo, a zapravo jedan kompilikovani ljubavni trougao koji treba da odredi ostatak njihovih života. Alen se, kao i lajmotivski inače, kroz postupke i usta mladog Bobija obračunava sa mrskim mu Los Anđeleson, nasuprot koga postvalja Njujork kao okosnicu svog identiteta, ali u isto vreme posvećuje izuzetno dosta pažnje i detalja periodu u koji je očito bespovratno i romantično zaljubljen, a to je stari Holivud i 30-e godine. Film, čiji je kamerman bio čuveni Vitorio Storaro, a koji je imao među najvećim Alenovim budžetima dosad u karijeri, zaista izgleda impresivno na planu izgleda i rekonstrukcije epohe, pre svega živopisnih enterijera. Međutim, pored nekih standardnih alenovskih diljaloga kojima se promaljaju kroz obrise teme religije, porodičnih odnosa i ljubavne patetike, osim blago romansirane ljubavne zavrzlame i polukomičnog koketiranja sa gangsterskim filmom na tragu „Bilo jednom u Americi“ ili „Coton club“, Alen ne nudi ništa novo i neviđeno. Nemogućnost da sigurnom rukom vodi priču od početka do kraja pokazuje i neveštom naracijom filma za šta je angažovao samoga sebe. Zanimljiva je i upotreba vrcavih džez numera koje ilustruju čitav film i koje su posebno duhovite u momentima kada na platnu vidimo surova mafijaška ubistva koje čini rođak mladog Bobija.

Iako su teme prevare, ljubavi, izdaje i sl. plodonosne, ipak u ovom filmu sve nekako ostaje na površini, bez jakih emotivnih ulaganja, ili čak specijalnih glumačkih bravura u stilu Kejt Blanšet iz „Blue Jasmine“. Sve je to lepo slikano, prohodno za pogledati, na krajičke vickasto i duhovito, ali u suštini prazno i nesadržajno, ništa kompleksnije od obične dnevne sapunice. Iako je lik Bobija, koji tokom filma doživljava metamorfozu od naivnog potrčka do samouverenog menadžera noćnog kluba „Cafe society“, bio plodno tle za preispitivanje Alenovih frustracija Holivudskom mašinerijom i ženama, čini se da potencijal ostaje neiskorišćen, a film na planu razglednice.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva