Uradi-sam omoti
Helly Cherry
Pre nekoliko dana je naš urednik Nenad na svom Fejsbuk profilu podelio sliku na kojoj su se našli omoti Metalikinih izdanja iz domaće radinosti. Neverovatno je kakav me je fleš spucao u trenutku - bukvalno sam se vratio malo više od dve decenije u nazad! Jasno kao dan sam mogao da se setim kako je moja stara soba izgledala, stari školski sto, moji umazani prsti i taj savršeni artwork koji je nastajao iz ko zna kojeg pokušaja. Čoveče!
Bila je to 1998. godina, a ja sam bio prva godina srednje škole. Polako sam otkrivao raznolikosti i dan danas meni omiljenog muzičkog žanra koji mi je tada, te teške jeseni, okrepljivao duh kada god bih klonuo. Stara mikro-linija, gomila diskova pozajmljenih sa strane, nekoliko kaseta spremnih za snimanje, gomila papira u kvadratiće, tri rapidografa i lenjir sa izrezanom abecedom. Domaći je bio ne u drugom, već u dve hiljade drugom planu – prvo da se kasete nasnime i omoti naprave, pa tek onda škola dolazi na red.
Nikada nisam bio talentovan za likovno, a ni za tehničko crtanje. No, to me nije sprečavalo da se jednom najprostijem DIY omotu posvetim do maksimuma. Ako bih i pogodio da logoi bendova budu koliko-toliko verni originalima, onda bi lista pesama morala da bude pod konac dobra. Za tu rabotu sam koristio lenjir sa slovima i rapidograf srednje debljine. Polako bih svako slovo, svaku reč ispisao, sačekao da se jedan red prosuši, pa nastavljao dalje. Ogroman broj puta sam umeo da razmrljam sve jer sam bio nestrpljiv da krenem sa sledećom kasetom. Vremenom sam se ispraksovao, brljotina i mrlja nije bilo, ali sam to nadomešćivao greškama u spelovanju. Dobro je da papira nije falilo jer je svezaka bilo i više nego dovoljno, kao i kod svakog školarca.
Na vreme sam shvatio da bi liste pesama mnogo više kul izgledale sa svojeručnim, u trenutku nastalim fontovima, a i dosta manje vremena bi bilo potrebno za tako nešto. Nekako bih uspeo da uglavim i postave bendova, makar one bile nevalidne za određeno izdanje. Meni je bilo bitno da taj homemade cover bude validniji zbog tih nekih dodataka. Na prednjoj strani je postojala jasna distinkcija šta se na kojoj strani kasete nalazi, koji bend, koji album, kao i na bočnoj. Daleko je to sve od nekog savršenstva bilo, ali ja sam voleo da posmatram svoja dela, divim im se i kudim ih. To je dovodlo do toga da posle nekog vremena određene omote redizajniram iz korena.
Kada je rezanje diskova postalo jeftinije, sličnu praksu sam sprovodio i tu, s tim što sam radio „samo“ stranu na kojoj se nalazila lista pesama, mada je i tu bilo posla. Sem naziva benda ili bendova i (eventualno) logoa, tu su se nalazili naslovi albuma, pratećih numera i postave, ako bih je na vreme saznao. Pošto su u prvo vreme bili dostupni diskovi od 750 MB (74 minuta), dešavalo se da neka pesma bude izbačena sa spiska. Teška žrtva, ali podnošljiva.
Bilo da su kasete ili diskovi bili u pitanju, nebitni su bili omoti, već ono što se na nosačima zvuka nalazilo. Naravno da je kul kada u omot ploče ili CD-a blejiš kao hipnotisan i upijaš svaki detalj sa slike. Kul, ali ne i krucijalno – muzika je bila najbitnija.
Pomalo mi je krivo što makar jednu takvu kasetu ili disk nisam sačuvao. Lepo je imati nešto takvo, makar vazda stajalo u fijoci. Mogu se samo delimično setiti izgleda omota za neke kompilacije koje sam pravio… Za one najdraže sam čak pravio i nalepnice koje sam lepio na same kasete, tako da je kranji proizvod delovao baš kul. Tada nisam imao pojma šta je DIY, niti sam to radio da bih bilo koga impresionirao. Ta „specijalna” izdanja su bila samo za moju dušu i ništa više sem toga mi nije trebalo.
Antonio Jovanović
Bila je to 1998. godina, a ja sam bio prva godina srednje škole. Polako sam otkrivao raznolikosti i dan danas meni omiljenog muzičkog žanra koji mi je tada, te teške jeseni, okrepljivao duh kada god bih klonuo. Stara mikro-linija, gomila diskova pozajmljenih sa strane, nekoliko kaseta spremnih za snimanje, gomila papira u kvadratiće, tri rapidografa i lenjir sa izrezanom abecedom. Domaći je bio ne u drugom, već u dve hiljade drugom planu – prvo da se kasete nasnime i omoti naprave, pa tek onda škola dolazi na red.
Na vreme sam shvatio da bi liste pesama mnogo više kul izgledale sa svojeručnim, u trenutku nastalim fontovima, a i dosta manje vremena bi bilo potrebno za tako nešto. Nekako bih uspeo da uglavim i postave bendova, makar one bile nevalidne za određeno izdanje. Meni je bilo bitno da taj homemade cover bude validniji zbog tih nekih dodataka. Na prednjoj strani je postojala jasna distinkcija šta se na kojoj strani kasete nalazi, koji bend, koji album, kao i na bočnoj. Daleko je to sve od nekog savršenstva bilo, ali ja sam voleo da posmatram svoja dela, divim im se i kudim ih. To je dovodlo do toga da posle nekog vremena određene omote redizajniram iz korena.
Kada je rezanje diskova postalo jeftinije, sličnu praksu sam sprovodio i tu, s tim što sam radio „samo“ stranu na kojoj se nalazila lista pesama, mada je i tu bilo posla. Sem naziva benda ili bendova i (eventualno) logoa, tu su se nalazili naslovi albuma, pratećih numera i postave, ako bih je na vreme saznao. Pošto su u prvo vreme bili dostupni diskovi od 750 MB (74 minuta), dešavalo se da neka pesma bude izbačena sa spiska. Teška žrtva, ali podnošljiva.
Bilo da su kasete ili diskovi bili u pitanju, nebitni su bili omoti, već ono što se na nosačima zvuka nalazilo. Naravno da je kul kada u omot ploče ili CD-a blejiš kao hipnotisan i upijaš svaki detalj sa slike. Kul, ali ne i krucijalno – muzika je bila najbitnija.
Pomalo mi je krivo što makar jednu takvu kasetu ili disk nisam sačuvao. Lepo je imati nešto takvo, makar vazda stajalo u fijoci. Mogu se samo delimično setiti izgleda omota za neke kompilacije koje sam pravio… Za one najdraže sam čak pravio i nalepnice koje sam lepio na same kasete, tako da je kranji proizvod delovao baš kul. Tada nisam imao pojma šta je DIY, niti sam to radio da bih bilo koga impresionirao. Ta „specijalna” izdanja su bila samo za moju dušu i ništa više sem toga mi nije trebalo.
Antonio Jovanović