Drugi dan MENT-a: Iznenađenja i razočarenja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Drugi dan festivala počinje sa blagim mamurlukom i ehom Pantalunsa u glavi. Mamurluk je od svega, a najmanje od pića, a eho ostaje u glavi sve dok ga druga muzika ne izbaci napolje i popuni mesto pod šeširom mojim.

Prepuštam jutarnji “spid dejting” sa izdvačkim kućama onima koji ne pišu tekstove, pa odlazim na konferenciju da čujem priču o platformi Gigmit. Iz te priče uviđam da je budućnost predodređena bazama podataka, pa tako i muzička industrija već koristi data analize za organizovanje koncerata koji se rasprodaju onlajn u roku od petnaest minuta, kao što je bio slučaj sa prvim koncertima koje je platforma Spotify testirala.

foto: Ales Rosa
Ja ne spadam u tu grupu koja mari za algoritam, za mene je i daje živi nastup svetinja, a lična preporuka blagoslov, zbog čega odlazim na jedan od najzanimljivijih panela na kojima sam bio u dosadašnjoj karijeri rokenrol novinara. Radi se o “Listening Session” okupljanju u Komuni gde su četiri bukera zajedno sa publikom preslušavali šest pesama, nakon čega su davali svoje utiske i komentarisali da li bi angažovali pušteni bend, sve vreme bez informacije o kom bendu se radi. Dakle, onaj pravi susret jedan na jedan sa muzikom, prilagođen događaju kakav je ovaj. Među šest pesama koje su se preslušavale, našla se i pesma od Šajzerbiterlemona, koja je dobila jako pohvalne komentare, posebno na ime benda, dok je Vladica Mladenovski iz MKC Skopje, ponavljao kako ih je slušao “in d tojlet” na Pin konferenciji.

Veliko otkriće mi je bio i panel o platformi Bandcamp, koju koristim već godinama, a tek nakon ovog predavanja sam shvatio koliko je ona zapravo bogata i uređena za ljubitelje muzike koji su, što je posebno naglašeno, spremni da kupe muziku. Statistika govori da dnevno prodaju preko 40.000 muzičkih izdanja (četrdeset faking hiljada!) od čega je više od polovine fizičkih izdanja. Uz to Bendkemp ima uređivačku strukturu od urednika sa preko sto slobodnih pisaca koji svakog dana objavljuju preporuke i pronalaze zanimljive priče o bendovima, izvođačima i pojedinim izdanjima koja promovišu na svojoj glavnoj strani.

Konferencije se održavaju u prostorijama M Hotela, gde sam i smešten, pa se nakon tri predavanja osećam kao da već nedeljama živim ovde, jer se neprestano premeštam iz jednog dela hotela u drugi, srećući zaposlene i ostale učesnike panela, čime svi postajemo jedna mini familija u velikoj kući MENT-a.

Pokušavam da uhvatim što više od konferencija koje se poklapaju sa satnicama, pa tako na pola sata slušam Krisa Ekmana (Chris Eckman) i priču o Gliterbeat Records, izdavačkoj kući koja je Evropi i svetu prodala afričke bendove kakav je Tamikrest, a sada zastupaju Altin Gun. Odatle pretrčavam na predavanje o mreži klubova na prostoru bivše Jugoslavije, sa koje ćemo najverovatnije dobiti slajdove sa detaljnim podacima o klubovima i menadžerima, koju bismo podelili sa vama. Zanimljiv momenat mi je što je hrvatska bukerka Lucija Ivšić, inače glavna članica benda Punčke, pomenula Gornji Milanovac i Ljubitelj klub kao mesto koje je za svirke popularnije od Novog Sada, dok se Jovana Coka Stanković držala uglavnom glavnih centara u Srbiji: Nišu, Novom Sadu i Beogradu, prelazeći preko ostatka zemlje uz objašnjenje da manjih klubova za svirke ima u svakom mestu, što je za mene vrlo upitna izjava.

foto: Ales Rosa
Naravno da me je najviše zanimao panel o muzičkom novinarstvu u Centralnoj i Istočnoj Evropi, u kojem su učestvovali predstavnici češkog Fool Moon časopisa, ruskog portala Storona, najstarijeg studentskog radija u Evropi - slovenačkog Radio Študenta i sajta Muzika.hr. Nažalost, ta priča se, kao i na svim panelima posvećenim muzičkom novinarstvu koje sam slušao do sada, otegla u kuknjavu o tome kako se nema love i kako je čitanost problematična, zbog čega mi je najsvetliji trenutak bila izjava Eda Plovanića sa portala Muzika.hr koji je rekao kako je stvaranje sadržaja budućnost, a da je muzičko novinarstvo u opadanju i da treba pronaći nove načine da se ispričaju priče o muzici, kao i bilo čemu što želimo da učinimo važnim novim generacijama.

Ove večeri sam mogao da osetim prave čari MENT-a, kao i Ljubljane, jer su svirke bile raširene po centru i najvažnijim klubovima do kojih smo išli Mentobusom, organizovanim besplatnim prevozom koji vozi na liniji Kino Šiška - Metelkova.

Počeo sam sa Alisom Eldevis (Alicia Edelweiss) u Dijaškom domu Tabor, koji ima divnu kamernu salu u kojoj, pred više od sto ljudi, njen glas i muzika pripovedao najotkačenije i najemotivnije priče. Iako muzički sveden, njen nastup je bio toliko bogat sadržajem da me je oporavio celodnevnog jurcanja po panelima i vratio me u ono glavno zbog čega sam ovde, a to su priče u muzici i muzika u pričama, čega Alisa ima na pretek. Jedna od takvih pesama je ona o “to do” listama koje voli da pravi, u kojima je navela gomilu stvari koje želi da uradi u životu, svirajući ukulele, dok su je dvoje pratili dopunjavajući zvučnu sliku perkusijama, zvečkama, udarcima i pevušenjem. Fazon se menja iz pesme u pesmu, Alisia svira gitaru, ukulele i harmoniku, dok je dvojac prati na violončelu, perkusijama i violini. Do kraja koncerta već su se svi zbližili preko njenih pesama, odobravaju njene priče i lucidne ispade, da bi sam kraj ostao kao najupečatljivija scena sa MENT-a: Alisia najavljuje cirkusko čudo, uzima hulahop koji zabačene glave zavrti na nosu, dok svira harmoniku, na opšte oduševljenje publike.

foto: Kaja Brezocnik
Odatle je desetak minuta do Orto bara, za koji ne znam baš tačno gde je, ali pratim grupice koje se premeštaju na sledeću svirku. Jurim nastup Jakob Kobal & His Imaginary Friends na čiju svirku upadamo kroz ulaz pored bine, tako da obilazimo oko benda da bismo stali pred publiku koja ga sluša sa pažnjom. Svirka je prijatna, pitka, sadržajna, vuče na Ben Hauarda, zbog čega bih voleo da je čitav nastup u tom fazonu, jer između pesama, u trenucima kada nam se Jakob obrati na maternjem jeziku, gubim poverenje u ono što govori, jer su mi muzika i njegovi tekstovi, u kojima se ne čuje akcenat, toliko ubedljivi da želim da verujem da je on ta pop rok zvezda, a da su članovi benda samo izmaštani prijatelji koji sviraju bubanj, saks, akustični bas bez pragova, gitaru.

Na prvom spratu Orto bara, verovatno najbolje organizovanom klubu u kojem sam ikada bio, počinju Buč Kesidi. Prošlo je više od godinu dana i album godine kako sam ih slušao poslednji put, pa sam se posebno radovao ovoj svirci, ali mi je ona potvrdila ono što sam osetio i poslednji put kada sam ih čuo - Buč Kesidi je moj omiljeni bend dok ga slušam u studijskoj verziji. Onog trenutka kada se nađem na živoj svirci, uviđam sve slabosti i propuste.

Na ovoj svirci nam je predstavljen ceo album Euforija. Počeli su sa Tiho, probijajući kroz prigušena svetla i dim sa bine (pušenje je zabranjeno, kao i u svakom klubu u Ljubljani). Nastavljaju sa laganijim stvarima, a tek na pesmi Subota dobijaju prve ovacije, jer Zoran Zarubica ustaje dok svira, što otkriva njegov gepard-stajling. Iz pesme u pesmu otkrivaju mi se slabosti njihovog nastupa i sve sam dalji od one euforije koju osećam dok slušam album. Problem je što ne podnosim bek vokale nasnimljene na matricu, praznu svirku u kojoj sve liči na karaoke-duo u kojem Zarubica s vremena na vreme udari doboš, a Racić svira istovetne linije. Ne mislim da je sve laž, uprkos njihovoj pesmi i mučenjem sa kojim pevaju većinu vokalnih deonica, ali im ne verujem uživo i doživljavam pravo razočarenje kada u pesmi Idemo do hodnika u prvom planu čujem nasnimljenu klavirsku liniju, preko koje Racićeva gitara zvuči raštimovano kao i njegov glas. Jedini momenat u kojem sam im poverovao je kad su zaista zasvirali, kao u pesmi Đuskanje ne pomaže, u kojoj se oseti gruv i snaga, taj pravi ljudski faktor u njihvoj muzici. Ipak, Bučevi nisu samo bend, već čitav proizvod koji je savršeno izdizajniran oko njihove ideje kako da prodaju priču, i mislim da je to njihova najveća prednost, jer na bini imaju šarm i prisan odnos sa publikom, tako da, za najširu publiku, nije ni važno kako zvuče, već kako ih teraju da se osete.

Rekao bih da mi je druge noći najveće otkriće bend Pijammis, slovenački omladinski sastav na koji je lako zalepiti džez etiketu, ali bi uz nju morala da ide i fusnota u kojoj se opisuje koliko su tvrdi, uzbudljivi, zanimljivi i nenormalni u živom nastupu. U klubu Channel Zero u Metelkovoj sam jer želim da slušam nemanju, ali potpuno neočekivano me guta gruv koji Pidžamis prave, mešajući u svom zvuku uticaje od rokenrola do arabija i istočnjačkih melodija, neprestano valjajući najbolji gruv koji sam osetio do sada. Publika je odustala od očekivanja gde pesma može da ode i svi su se prepustili energiji sa bine, vrišteći u oduševljenju na kraju svake pesme. Ako možemo da biramo koga da dovedemo u Srbiju, neka to bude ovaj bend.

foto: Matjaz Rust
nemanja je projekat bend Luke Šipetića koji je začet sa albumom Tarot, višestruko hvaljenim debi izdanjem koje sam sada po prvi put slušao uživo. Sa obzirom na to da bend krajem februara dolazi u Srbiju (KC Grad), rekao svima bih sugerisao da ne propuste ovu svirku. Ekipa koja čini nemanju, koncept albuma, a pogotovo svirka koju donose pred publiku je neverovatan spoj mistike, fanki linija, muzičkih uticaja sa istoka i Afrike, a sve to spojeno u jedan balkanski vajb koji iz pesme u pesmu otvara nova tumačenja albuma, a sa njima i nova tumačenja muzike i šta zapravo znači biti na dobroj svirci. Sabijen sam u ćošak kluba i vidim samo trećinu benda, klavijaturistu koji se uvija nad svojim instrumentom kao da svaki ton čupa iz mašine, po koji udarac po čineli bubnjara kojeg znam još od Porto Mortoa, i glavnog čoveka benda koji se obraća publici tek povremeno, puštajući da muzika govori sve što je potrebno. Perkusije nazirem iz pesme u pesmu, a basistkinju, koju znam iz Seven Mouldy Figs, ne vidim, ali je sve vreme osećam, sve vreme me kupe njene linije i bacaju u trans kojem prepuštam svoju sudbinu, bez obzira koja će karta biti sledeća. Ako bih birao najbolji koncert u prethodnoj večeri, to bi sigurno bio ovaj nastup, jer na trenutke je sve zvučalo kao da je snimljeno i pušteno sa matrice, a nije, jer je bend bio pred nama i iz kruga u krug je pravio varijacije na isti, neprekidni gruv koji nas je vozio. Nadam se da je Ekman bio na ovoj svirici, jer verujem da bi nemanja bio savršen dragulj u njihovom podizdavaštvu za instrumentalne albume.

Nisam se pomakao s mesta pre ponoći i poslednjeg tona sa kojim se nemanja pozdravio, zbog čega sam propustio da uđen u Gala Halu. Pokušao sam da se uguram, koristeći se novinarskom propusnicom, ali nije bilo šanse prići dalje od stepeništa, jer se tolika masa skupila da čuje bend Molchat Doma. Vraćam se u Čenel Ziro da čujem rumunski duo Balkan Taksim, taman na vreme da vidim uvodni deo programa u kojem tip sa maskom i gajdama, koje zbog crnog krzna izgledaju kao da su napravljene od nedavno zaklane životinje, svira vlašku magiju preko tvrdog elektro bita koji nas zakucava u zidove. Na bini je razvučen vez sa šarama koje podsećaju na onaj projektovani video-milje sa nastupa Dakh Daughters, a čitav osećaj je da prisustvujemo nekog plemenskom običaju koji nas vraća kroz vreme, prebirajući po istoriji za onim vezama koje imamo sa istokom koji se čuje u zvucima saza. Iznenađen sam njihovom verzijom pesme Žali, Zare, koju frontmen peva sa puno duše, dok ispod njegovih vokalnih linija i saza idu bitovi koje njegov saborac pravi u živoj svirci. Ipak, posle nemanje i njegovog tarot otvaranja, bio sam sit ovakvog zvuka, pa sam dao još jedan pokušaj Belorusima u Gala Hali.

Po onome što sam čuo, rekao bih da su razgrabljene karte na njihovom budućem koncertu u Beogradu čisto bacanje para, ali kapiram da ima ljudi koji se lože na nerazumljivo pevanje koje se nazire kroz elektro bit koji zakiva basom u glavu. Možda se i varam, vodeći se osećajem koji sam imao u dve pesme koje sam čuo, ali mi je drago što sam ih doživeo uživo, jer znam da neću žaliti za njihovim predstojećim nastupom.

Nakon celog događaja, Mentobus nas vraća pred Kino Šišku, samo su lica i osećaj drugačiji; putnici su vidno istrošeni, neki nose ploče, drugi nose načeta piva i svi se stresamo u zagrejanom autobusu, srećni što je globalno zagrevanje odvrnuto na najjače, jer kako bismo inače, u sred februara, ovako lagano išli iz kluba u klub, bacajući se u muziku bez straha da će nas zima, tako znojave, pokositi na licu mesta.

Večeras je poslednji dan festivala, na još novih lokacija, pa biram najbolji šešir koji imam i krećem iz ovih stopa sa namerom da uhvatim što više i sve vam dojavim ovde.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva