A gde ima dima, tu (u Beogradu) i Molchat Doma
Helly Cherry
Šta spaja Beograd, Belorusiju i dim, a nije decembar kada je prestonicu
Srbije posetio predsednik ove zemlje Aleksandar Lukašenko, a glavni grad
Srbije lagano krenula da okupira smogčina koja je nedavno nestala?
Drugi mesec - februar, tačnije njegov 12. dan, kada su u punom
beogradskom klubu ,,Drugstore“ nastupili beloruski
post-pank/njuvejv/sint-pop doajeni Molchat Doma, dimnim efektima
obavijeni.
Red na ulazu, red na jaknama, pa red minimalnog i red sintisajzerskog što bi značilo da je subotički duo YusYus uveliko zauzeo startnu poziciju i krenuo u akciju. Grupa postoji od 2013. godine i čine je Nemanja Stojanović, na elektronskoj aparaturi i po malo vokalu, i Aleksandra Pavlović za mikrofonom.
Vrlo prijemčivo bi
ono što sam čuo i što su nam prikazali. Nisam se do sada sa njima
susretao uživo, pa je samim tim doživljaj bio potpuniji. I publika je
dobro reagovala. Celo jedno poluvreme im je dato na raspolaganje, a od
pesama koje su se našle na repertoaru najbolji utisak je ostavila Proleter i Ticking Clocks.
Ova potonja, u maniru Crystal Castles, baš, baš kida. Neka nebeska
melanholija u zvuku i diskordantno pevanje Aleksandre Pavlović ko kod
Elis Glas.
Pošto su se Subotičanin i Subotičanka povukli sa pozorja, kucnuo je čas da se susretnemo sa beloruskom bratijom. I taj čas je bogami kucao, i kucao, i kucao i na kraju su ljudi krenuli da se smaraju i gledaju u telefone jer je pauza postajala bezobrazno dugačka.
Ipak, povici iz mase ,,Molchat, Molchat“ su napokon uslišeni i eto ih Belorusi. Gitarama, sintom i ritam mašinom - Egor Škutko, Roman Komogorcev i Pavel Kozlov iliti Molchat Doma.
Bez reči, odmah na dela. Numerom Kommersanty su
otključali svirku, te je žurka i zvanično počela. Ono što mi je odmah
na početku zapalo za oko jeste količina ljudi koja se našla na koncertu i
sav taj, vrlo upadljivi, supkulturni kolaž. Možda je i do samog mesta
održavanja svirke, ali lepeza je išla od KST likova koji urlaju ,,sviraj
Mejdene“ i ,,Sleeee(j)eeeer“, preko burazera u Prti Bee Gee duksevima i
torbicama preko grudi, do onih koji se skidaju goli, hipstera, rok
veterana, metalaca, dedokosih i ostalih. Baš jedan nesvakidašnji miks. I
podsetiću, sreda je u pitanju, radni dan.
No, dobro, idemo nazad na svirku. Ona je isprva bila poprilično sterilna. Egorov vokal je nadjačao ostatak benda, pa je ona njihova lou-faj prljavština bačena u zapećak. Isto, dimni efekti su ih progutali, te nisi mogao da vidiš ni da li su na bini, a kamoli raspored i ko šta svira. Vremenom je to svedeno na razumljivije mere ili smo se pa jednostavno navikli na situaciju, ko će ga znati. Bitno je da se narod dobro provodio, a i po koju šutku napravio – najveću za pesmu Ya ne kommunist.
Ono što je mene posebno obradovalo jeste izvođenje prošlogodišnjeg singla Zvezdy i pesme Tishina, koja neodoljivo podseća na one uvodne i odjavne špice RTS-ovih emisija o prirodi iz devedesetih. Što se javnog mnjenja tiče, ako je suditi po onoj reakciji koja dolazi sa prvim rifovima pesme, pobedu su odnele Volny, Doma molchat, i za kraj, Na dne. Ta poslednja je čak nagnala auditorijum da horski isprati onu dominantnu ,,keči“ sintisajzersku deonicu što prati celu traku. Možda i najlepši momenat večeri.
Dakle, stigli smo do kraja, ali davaj još, pa se vratismo na ,,Molchat, Molchat“ poklič. Urodilo plodom pa se minski trojac ponovo ovaplotio pred nama i za dosvidanja roknuo Tancevat uz gromki Egorov poziv na tanc. Zaigrasmo, zapevasmo svi i na taj lep način koncert uveli u finiš.
Usledio je desant na jakne, pa lagani marš ka domovima i novim radnim pobedama.
Na početku ’nako, kasnije gradaciono - dobro, pa bolje i naposletku lepo. Divno je bilo videti sav taj narod kako đuska, bez mrkih pogleda i smaračkih poteza, kao i opštu radost i te kako pristunu kod okupljenih. Što se samog benda tiče, videli su koliko su popularni ovde, pa bi bio red i da se vrate. Конец.
Nemanja Mitrović Timočanin
Red na ulazu, red na jaknama, pa red minimalnog i red sintisajzerskog što bi značilo da je subotički duo YusYus uveliko zauzeo startnu poziciju i krenuo u akciju. Grupa postoji od 2013. godine i čine je Nemanja Stojanović, na elektronskoj aparaturi i po malo vokalu, i Aleksandra Pavlović za mikrofonom.
 |
| Foto: Elena Tomaš Takač (SensArture) |
Pošto su se Subotičanin i Subotičanka povukli sa pozorja, kucnuo je čas da se susretnemo sa beloruskom bratijom. I taj čas je bogami kucao, i kucao, i kucao i na kraju su ljudi krenuli da se smaraju i gledaju u telefone jer je pauza postajala bezobrazno dugačka.
Ipak, povici iz mase ,,Molchat, Molchat“ su napokon uslišeni i eto ih Belorusi. Gitarama, sintom i ritam mašinom - Egor Škutko, Roman Komogorcev i Pavel Kozlov iliti Molchat Doma.
 |
| Foto: Elena Tomaš Takač (SensArture) |
No, dobro, idemo nazad na svirku. Ona je isprva bila poprilično sterilna. Egorov vokal je nadjačao ostatak benda, pa je ona njihova lou-faj prljavština bačena u zapećak. Isto, dimni efekti su ih progutali, te nisi mogao da vidiš ni da li su na bini, a kamoli raspored i ko šta svira. Vremenom je to svedeno na razumljivije mere ili smo se pa jednostavno navikli na situaciju, ko će ga znati. Bitno je da se narod dobro provodio, a i po koju šutku napravio – najveću za pesmu Ya ne kommunist.
Ono što je mene posebno obradovalo jeste izvođenje prošlogodišnjeg singla Zvezdy i pesme Tishina, koja neodoljivo podseća na one uvodne i odjavne špice RTS-ovih emisija o prirodi iz devedesetih. Što se javnog mnjenja tiče, ako je suditi po onoj reakciji koja dolazi sa prvim rifovima pesme, pobedu su odnele Volny, Doma molchat, i za kraj, Na dne. Ta poslednja je čak nagnala auditorijum da horski isprati onu dominantnu ,,keči“ sintisajzersku deonicu što prati celu traku. Možda i najlepši momenat večeri.
Dakle, stigli smo do kraja, ali davaj još, pa se vratismo na ,,Molchat, Molchat“ poklič. Urodilo plodom pa se minski trojac ponovo ovaplotio pred nama i za dosvidanja roknuo Tancevat uz gromki Egorov poziv na tanc. Zaigrasmo, zapevasmo svi i na taj lep način koncert uveli u finiš.
Usledio je desant na jakne, pa lagani marš ka domovima i novim radnim pobedama.
Na početku ’nako, kasnije gradaciono - dobro, pa bolje i naposletku lepo. Divno je bilo videti sav taj narod kako đuska, bez mrkih pogleda i smaračkih poteza, kao i opštu radost i te kako pristunu kod okupljenih. Što se samog benda tiče, videli su koliko su popularni ovde, pa bi bio red i da se vrate. Конец.
Nemanja Mitrović Timočanin