Šta spaja Beograd, Belorusiju i dim, a nije decembar kada je prestonicu Srbije posetio predsednik ove zemlje Aleksandar Lukašenko, a glavni grad Srbije lagano krenula da okupira smogčina koja je nedavno nestala? Drugi mesec - februar, tačnije njegov 12. dan, kada su u punom beogradskom klubu ,,Drugstore“ nastupili beloruski post-pank/njuvejv/sint-pop doajeni Molchat Doma, dimnim efektima obavijeni.

Red na ulazu, red na jaknama, pa red minimalnog i red sintisajzerskog što bi značilo da je subotički duo YusYus uveliko zauzeo startnu poziciju i krenuo u akciju. Grupa postoji od 2013. godine i čine je Nemanja Stojanović, na elektronskoj aparaturi i po malo vokalu, i Aleksandra Pavlović za mikrofonom.

Foto: Elena Tomaš Takač (SensArture)
Vrlo prijemčivo bi ono što sam čuo i što su nam prikazali. Nisam se do sada sa njima susretao uživo, pa je samim tim doživljaj bio potpuniji. I publika je dobro reagovala. Celo jedno poluvreme im je dato na raspolaganje, a od pesama koje su se našle na repertoaru najbolji utisak je ostavila Proleter i Ticking Clocks. Ova potonja, u maniru Crystal Castles, baš, baš kida. Neka nebeska melanholija u zvuku i diskordantno pevanje Aleksandre Pavlović ko kod Elis Glas.

Pošto su se Subotičanin i Subotičanka povukli sa pozorja, kucnuo je čas da se susretnemo sa beloruskom bratijom. I taj čas je bogami kucao, i kucao, i kucao i na kraju su ljudi krenuli da se smaraju i gledaju u telefone jer je pauza postajala bezobrazno dugačka.

Ipak, povici iz mase ,,Molchat, Molchat“ su napokon uslišeni i eto ih Belorusi. Gitarama, sintom i ritam mašinom - Egor Škutko, Roman Komogorcev i Pavel Kozlov iliti Molchat Doma.

Foto: Elena Tomaš Takač (SensArture)
Bez reči, odmah na dela. Numerom Kommersanty su otključali svirku, te je žurka i zvanično počela. Ono što mi je odmah na početku zapalo za oko jeste količina ljudi koja se našla na koncertu i sav taj, vrlo upadljivi, supkulturni kolaž. Možda je i do samog mesta održavanja svirke, ali lepeza je išla od KST likova koji urlaju ,,sviraj Mejdene“ i ,,Sleeee(j)eeeer“, preko burazera u Prti Bee Gee duksevima i torbicama preko grudi, do onih koji se skidaju goli, hipstera, rok veterana, metalaca, dedokosih i ostalih. Baš jedan nesvakidašnji miks. I podsetiću, sreda je u pitanju, radni dan.

No, dobro, idemo nazad na svirku. Ona je isprva bila poprilično sterilna. Egorov vokal je nadjačao ostatak benda, pa je ona njihova lou-faj prljavština bačena u zapećak. Isto, dimni efekti su ih progutali, te nisi mogao da vidiš ni da li su na bini, a kamoli raspored i ko šta svira. Vremenom je to svedeno na razumljivije mere ili smo se pa jednostavno navikli na situaciju, ko će ga znati. Bitno je da se narod dobro provodio, a i po koju šutku napravio – najveću za pesmu Ya ne kommunist.

Ono što je mene posebno obradovalo jeste izvođenje prošlogodišnjeg singla Zvezdy i pesme Tishina, koja neodoljivo podseća na one uvodne i odjavne špice RTS-ovih emisija o prirodi iz devedesetih. Što se javnog mnjenja tiče, ako je suditi po onoj reakciji koja dolazi sa prvim rifovima pesme, pobedu su odnele Volny, Doma molchat, i za kraj, Na dne. Ta poslednja je čak nagnala auditorijum da horski isprati onu dominantnu ,,keči“ sintisajzersku deonicu što prati celu traku. Možda i najlepši momenat večeri.

Dakle, stigli smo do kraja, ali davaj još, pa se vratismo na ,,Molchat, Molchat“ poklič. Urodilo plodom pa se minski trojac ponovo ovaplotio pred nama i za dosvidanja roknuo Tancevat uz gromki Egorov poziv na tanc. Zaigrasmo, zapevasmo svi i na taj lep način koncert uveli u finiš.

Usledio je desant na jakne, pa lagani marš ka domovima i novim radnim pobedama.

Na početku ’nako, kasnije gradaciono - dobro, pa bolje i naposletku lepo. Divno je bilo videti sav taj narod kako đuska, bez mrkih pogleda i smaračkih poteza, kao i opštu radost i te kako pristunu kod okupljenih. Što se samog benda tiče, videli su koliko su popularni ovde, pa bi bio red i da se vrate. Конец.

Nemanja Mitrović Timočanin