MARRIAGE STORY (2019) – Sasvim obično-neobična priča
Helly Cherry
Nou Baumbaka smo već "krstili" kao i više nego sposobnog klona Vudija Alena koji u svojim filmovima tematizuje različite socijalno-emotivne krize i klizišta „više“ bele, mahom, njujorške umetnično-intelektualne sredine, radeći to sa finim balansom humora i drame. Ovim filmom, koji iznova uvodi Netfliks u arenu za nagradododeljivanje, Baumbak je snimio možda i svoj najzreliji rad koji je nastao na podlozi što životnog što umetničkog iskustva.
Neosporno je da je „Bračna priča“ možda i najbolji film o razvodu braka posle „Kramer protiv Kramera“, i njena osnovna snaga je što ne zauzima strane, što pokušava ravnomerno i ravnopravno da se ophodni prema oba glavna lika i što, zapravo, ne prebacuje strogo krivicu, već dosta realno sagledava mogući bračni ishod u kome je jednostavno došlo do zamora materijala i do emotivno-poslovnog razmimoilaženja. Tu nema velikih, epskih lomova i suštinski nepomirljivih razlika koliko, zapravo, jednog ljudskog egoizma koji obe jedinke drži u svom mehuru i sprečava ih da naprave iskonsku žrtvu za onog drugog. Brak je ovde filmski lik koliko i njegovi protagonisti, a njegovo seciranje katkada je bolno i surovo, iako je protkano suptilnim humorom.
Film nas ne štedi svih što pravnih, što ekonomskih posledica koje se stušnjavaju na bračne „drugare“ onog momenta kada odluče da svoj raskid reše preko advokata. Deluje da oboje polažu dovoljno prava na nekakvu „pobedu“ u tom razvodu, jer prave pobede zapravo nema. Čarli (Adam Drajver) jeste „elitni“ njujorši pozorišni reditelj koji ne želi da izgubi starateljstvo nad sinom niti da se odrekne Njujorka, dok Nikol (Skarlet Johanson) želi da povrati svoju filmsku i televizijsku karijeru u Holivudu. Iako deluje da su razlike nepomirljive (pogotovo ako se uzme u obzir i Čarlijeva više emotivna nego fizička bračna preljuba) stiče se utisak da bi dve strane i našle neki kompromis dok se u celu priču ne uključe advokati (Odlični Lora Dern i Rej Liota/Alan Alda) koji svako na svoj način celu situaciju preuveličavaju i čine gromoroznijom nego što ona to zaista jeste, izvlačeći na površinu sitnice koje se na prvi pogled ne vide ili se zanemaruju, koristeći ih kao municiju u borbi.
Iako se od Drajvera očekivalo da najzad zablista u nekoj roli koja će mu doneti nominacije i priznanja, više iznenađuje zreli performans Skarlet Johanson, koja se, iako je iskusnija od Drajvera, jer glumi praktično od malih nogu, previše uhodala u Marvelovim papazjanijama, da njena dobra i emotiva uloga ostavlja skoro jači utisak. Međutim, neke priče o tome kako će Drajver na Oskaru zaseniti Hoakinovog Džokera deluju deplasirano, iako mi je uvek drago kada u prvi plan izbije životna uloga koja nije nakićena teretom „psihoze“, u ovoj Drajverovoj ipak nema mnogo mesa za glumačko glodanje.
Takođe, iako neosporno kvalitetan, film ne deluje nezaboravno. Iako je nafilovan nekim scenama koje su snimljene s namarom da obezbede trajanje i prkose vremenu, kao npr. scena sa kapijom koja se zatvara između protagonita, ili crnohumorna scena sa Drajverom koji iseče pola ruke pokušavajući da objasni socijalnoj radnici da je njegov nožić bezopasan (i koja treba da podseti na scenu pravljenja palačinki iz „Kramera“), film ne deluje nezaboravno, i u njemu zaista ništa, čak ni briljantno odglumljena epska svađa u trajanju od 8 minuta ili Drajverovo katarzično pevanje na kraju, ne odskače toliko da bismo pomislili da će ovaj film pretrajati u vremenu koje nadolazi i da ga neće zaseniti neki drugi, možda čak i sledeći Baumakov film.
Iako „Bračna priča“ predstavlja onu mračnu, neglamuroznu stranu braka i emotivnog sloma koji dolazi nakon njega, on ostavlja svoje likove u nekoj vrsti polulimba, smiraja, blagoj seti za onim što je minulo, ali daškom optimizma da život ipak ide dalje, a da se stare veze među ljudima ipak ne gase.
Slobodan Novokmet
Neosporno je da je „Bračna priča“ možda i najbolji film o razvodu braka posle „Kramer protiv Kramera“, i njena osnovna snaga je što ne zauzima strane, što pokušava ravnomerno i ravnopravno da se ophodni prema oba glavna lika i što, zapravo, ne prebacuje strogo krivicu, već dosta realno sagledava mogući bračni ishod u kome je jednostavno došlo do zamora materijala i do emotivno-poslovnog razmimoilaženja. Tu nema velikih, epskih lomova i suštinski nepomirljivih razlika koliko, zapravo, jednog ljudskog egoizma koji obe jedinke drži u svom mehuru i sprečava ih da naprave iskonsku žrtvu za onog drugog. Brak je ovde filmski lik koliko i njegovi protagonisti, a njegovo seciranje katkada je bolno i surovo, iako je protkano suptilnim humorom.
Film nas ne štedi svih što pravnih, što ekonomskih posledica koje se stušnjavaju na bračne „drugare“ onog momenta kada odluče da svoj raskid reše preko advokata. Deluje da oboje polažu dovoljno prava na nekakvu „pobedu“ u tom razvodu, jer prave pobede zapravo nema. Čarli (Adam Drajver) jeste „elitni“ njujorši pozorišni reditelj koji ne želi da izgubi starateljstvo nad sinom niti da se odrekne Njujorka, dok Nikol (Skarlet Johanson) želi da povrati svoju filmsku i televizijsku karijeru u Holivudu. Iako deluje da su razlike nepomirljive (pogotovo ako se uzme u obzir i Čarlijeva više emotivna nego fizička bračna preljuba) stiče se utisak da bi dve strane i našle neki kompromis dok se u celu priču ne uključe advokati (Odlični Lora Dern i Rej Liota/Alan Alda) koji svako na svoj način celu situaciju preuveličavaju i čine gromoroznijom nego što ona to zaista jeste, izvlačeći na površinu sitnice koje se na prvi pogled ne vide ili se zanemaruju, koristeći ih kao municiju u borbi.
Iako se od Drajvera očekivalo da najzad zablista u nekoj roli koja će mu doneti nominacije i priznanja, više iznenađuje zreli performans Skarlet Johanson, koja se, iako je iskusnija od Drajvera, jer glumi praktično od malih nogu, previše uhodala u Marvelovim papazjanijama, da njena dobra i emotiva uloga ostavlja skoro jači utisak. Međutim, neke priče o tome kako će Drajver na Oskaru zaseniti Hoakinovog Džokera deluju deplasirano, iako mi je uvek drago kada u prvi plan izbije životna uloga koja nije nakićena teretom „psihoze“, u ovoj Drajverovoj ipak nema mnogo mesa za glumačko glodanje.
Takođe, iako neosporno kvalitetan, film ne deluje nezaboravno. Iako je nafilovan nekim scenama koje su snimljene s namarom da obezbede trajanje i prkose vremenu, kao npr. scena sa kapijom koja se zatvara između protagonita, ili crnohumorna scena sa Drajverom koji iseče pola ruke pokušavajući da objasni socijalnoj radnici da je njegov nožić bezopasan (i koja treba da podseti na scenu pravljenja palačinki iz „Kramera“), film ne deluje nezaboravno, i u njemu zaista ništa, čak ni briljantno odglumljena epska svađa u trajanju od 8 minuta ili Drajverovo katarzično pevanje na kraju, ne odskače toliko da bismo pomislili da će ovaj film pretrajati u vremenu koje nadolazi i da ga neće zaseniti neki drugi, možda čak i sledeći Baumakov film.
Iako „Bračna priča“ predstavlja onu mračnu, neglamuroznu stranu braka i emotivnog sloma koji dolazi nakon njega, on ostavlja svoje likove u nekoj vrsti polulimba, smiraja, blagoj seti za onim što je minulo, ali daškom optimizma da život ipak ide dalje, a da se stare veze među ljudima ipak ne gase.
Slobodan Novokmet