Veterani hard roka Deep Purple ponovo u Beogradu
Helly Cherry
Engleski sastav Deep Purple je u okviru svoje ,,The Long Goodbye“
turneje sinoć, 6. decembra, ponovo posetio Beograd. Veterani hard roka
su se vratili u prestonicu Srbije nakon pet godina i, kao i onda, napunili
Štark Arenu. Podršku su im pružile mlađe kanadske kolege iz benda
Monster Truck slične muzičke provenijencije.
Koncert je startovao, kako je najavljeno, već u 19.50. Na binu se popela hard rok/stoner/progresiv četvorka iz Kanade – Monster Truck. Arena je već bila dupke puna, pa je ovaj sastav imao značajnu podršku. Na osnovni instumentalni set – gitara, bas i bubanj, dodali su i klavijature, te pesme zvuče interesantno. Svirku su završili nakon nekih 40 minuta.
U međuvremenu su se svetla popalila i tehničari krenuli da sređuju binu za zvezde večeri. Skoro pola sata je trajala pauza i u trenutku kada je tonac krenuo da preskače ogradu koja ga je delila od naroda, a slika na santi leda isklesanih glava članova hedlajnera osvanula na video bimu, znali smo da se bliži trenutak.
I dogodio se tačno u 21 čas. Pola veka star Deep Purple ovaplotio se pred okupljene fanove koji su u Arenu pristigli sa svih strana Srbije. Vremešni Ijan Gilan na vokalu, jedini iz prve postave preostali Ijan Pejs za bubnjevima, Rodžer Glaver na basu, klavijaturisa Don Eri i najmlađi a opet na sredini sedme decenije, Stiv Mors sa gitarom. Bila je to ekipa koja se pred nas tog prvog decembarskog petka 2019. godine pojavila uz zvuke kompozicije Mars, the Bringer of War engleskog kompozitora Gustava Holsta. Kako je ona utihnula, tako je krenula gruvačina uz Highway Star.
Repertoar
je bio šarenolik i prošaran velikim brojem intermeco sekvenci gde su u
solo tačkama pale svakojake instrumentalne bravure. Tako smo recimo
imali deo koji je gitara Stiva Morsa ukrala za sebe, potom šetnja
prstiju Don Erija po dirkama nekoliko njegovih klavijatura, a i Rodžer
Glaver je na basu pokazao šta zna. Dovitljiv način da se publika zabavi,
a pojedini članovi sastava za to vreme odmore.
I Ijan Gilan je imao svoje epizode. Prvo nam se svih srdačno zahvalio što smo tu i izrazio oduševljenje što je ponovo u Beogradu i, kako reče, ponovo među ,,normalnim ljudima“. Zatim je imao i momente stendap komendije, ispraćene štosevima i ponekim onomatopejskim uzvicima, a bogami je pokazao i svoje instrumentalno znanje lativši se usne harmonike kod pesme Lazy.
Polako smo se bližili kraju, gde su nas dočekale Space Truckin’ i Smoke on the Water. Ova potonja, kao najveći hit grupe sa nezaobilaznim rifom koji je većinski prvi naučeni svih onih koji su ikada uhvatili gitaru u ruke, izazvala je najveće oduševljenje. Refren su prisutni horski otpevali, pa je i taj segment pokriven.
Okupljeni su zahtevali još i još su i dobili. Za bis su pripremljene Hush i Black Night. Ijan Gilan iako za svoje godine izuzetno gibak i poletan, nije vokalno bio na visini zadatka što se kod ove dve numere i te kako dalo primetiti. Godine provedene na stejdžu i bezbroj koncerata te odsustvo štednje glasnih žica i grla, ali i biološki sat, počele su da daju rezultate. Iz tih razloga je svojevremeno pevač naveo da ne sviraju više Child In Time, ali su mogli recimo Burn za moju dušu, hehe.
I tako se nakon devedeset minuta oprostismo od veterana. Ovu turneju su najavili kao oproštajnu i verovatno je ovo poslednji put da se susretnemo. Generalno je bilo dobro, a puna Arena dovoljno govori o tome koliko ovaj bend znači ovdašnjoj publici. Uz uvodni rif pesme Smoke on the Water, odjavljujem se.
Nemanja Mitrović Timočanin
Koncert je startovao, kako je najavljeno, već u 19.50. Na binu se popela hard rok/stoner/progresiv četvorka iz Kanade – Monster Truck. Arena je već bila dupke puna, pa je ovaj sastav imao značajnu podršku. Na osnovni instumentalni set – gitara, bas i bubanj, dodali su i klavijature, te pesme zvuče interesantno. Svirku su završili nakon nekih 40 minuta.
U međuvremenu su se svetla popalila i tehničari krenuli da sređuju binu za zvezde večeri. Skoro pola sata je trajala pauza i u trenutku kada je tonac krenuo da preskače ogradu koja ga je delila od naroda, a slika na santi leda isklesanih glava članova hedlajnera osvanula na video bimu, znali smo da se bliži trenutak.
I dogodio se tačno u 21 čas. Pola veka star Deep Purple ovaplotio se pred okupljene fanove koji su u Arenu pristigli sa svih strana Srbije. Vremešni Ijan Gilan na vokalu, jedini iz prve postave preostali Ijan Pejs za bubnjevima, Rodžer Glaver na basu, klavijaturisa Don Eri i najmlađi a opet na sredini sedme decenije, Stiv Mors sa gitarom. Bila je to ekipa koja se pred nas tog prvog decembarskog petka 2019. godine pojavila uz zvuke kompozicije Mars, the Bringer of War engleskog kompozitora Gustava Holsta. Kako je ona utihnula, tako je krenula gruvačina uz Highway Star.
 |
| foto: Štark arena |
I Ijan Gilan je imao svoje epizode. Prvo nam se svih srdačno zahvalio što smo tu i izrazio oduševljenje što je ponovo u Beogradu i, kako reče, ponovo među ,,normalnim ljudima“. Zatim je imao i momente stendap komendije, ispraćene štosevima i ponekim onomatopejskim uzvicima, a bogami je pokazao i svoje instrumentalno znanje lativši se usne harmonike kod pesme Lazy.
Polako smo se bližili kraju, gde su nas dočekale Space Truckin’ i Smoke on the Water. Ova potonja, kao najveći hit grupe sa nezaobilaznim rifom koji je većinski prvi naučeni svih onih koji su ikada uhvatili gitaru u ruke, izazvala je najveće oduševljenje. Refren su prisutni horski otpevali, pa je i taj segment pokriven.
Okupljeni su zahtevali još i još su i dobili. Za bis su pripremljene Hush i Black Night. Ijan Gilan iako za svoje godine izuzetno gibak i poletan, nije vokalno bio na visini zadatka što se kod ove dve numere i te kako dalo primetiti. Godine provedene na stejdžu i bezbroj koncerata te odsustvo štednje glasnih žica i grla, ali i biološki sat, počele su da daju rezultate. Iz tih razloga je svojevremeno pevač naveo da ne sviraju više Child In Time, ali su mogli recimo Burn za moju dušu, hehe.
I tako se nakon devedeset minuta oprostismo od veterana. Ovu turneju su najavili kao oproštajnu i verovatno je ovo poslednji put da se susretnemo. Generalno je bilo dobro, a puna Arena dovoljno govori o tome koliko ovaj bend znači ovdašnjoj publici. Uz uvodni rif pesme Smoke on the Water, odjavljujem se.
Nemanja Mitrović Timočanin