Dotkom: Četiri godine borbe za reanimaciju kulture [INTERVJU]
Helly Cherry
Dotkom, "nepolitikin zabavnik" ili "portal za reanimaciju kulture" počeo je sa radom krajem 2015. kada je Zoranu i Aleksandru dosadilo da budu samo poštari
pa su svoju naloženost na muziku, filmove, knjige i umetnost pretočili u
sajt. Spoj njihovog zanimanja i hobija postao je za kratko vreme zanimljiv i mejnstrim medijima tako da je nemali broj njih ispratio početak rada ovog sajta. Još veći broj čitalaca ih svakodnevno prati a njihova priča je vremenom rasla te su postali nezaobilazan izvor informacija na regionalnoj andergraund sceni.
Danas, gotovo 1500 dana nakon osnivanja, razgovaramo sa Zoranom Popnovakovim, urednikom sajta i jednim od osnivača povodom četvrtog rođendana koji Dotkom slavi ovih dana. Saznajte kako se Dotkom razvijao, šta podrazumeva rad na jednom ovakvom projektu i kako bliža i dalja okolina i čitaoci reaguju na njih...
Kada kažeš sebi: „Četiri godine Dotkoma“, šta ti prvo prođe kroz glavu? Da li si očekivao da će ova priča trajati ovoliko?
Nisam ni u snu. Mislio sam da će to biti samo još jedna od mojih prolaznih zanimacija. Isprva je to trebalo da bude blog na kojem ću da predstavljam neke albume koji mi se sviđaju i eventualno ostavim linkove za njihovo skidanje. Onda sam počeo da pišem uglavnom o onome što bih voleo i da pročitam, pa su se rubrike počele nizati jedna za drugom. Naravno, da nije Aleksandra Tepića, Dotkoma ne bi ni bilo. On je na moje njakanje kako mi je dosadno, odgovorio sa: ”Evo, napravio sam ti sajt da lakše prebrodiš krizu srednjih godina 😊”.
Kako danas posmatraš Dotkom? Da li si uradio sve što si želeo? Šta misliš da si mogao uraditi drugačije/bolje?
Danas sam ponosan na Dotkom. Možda će zvučati pretenciozno ako kažem da smo postali neka vrsta brenda (bar u lokalnim okvirima), ali ljudi me prepoznaju na ulici, komentarišu kako im se sviđa to što radim(o), daju podršku. Usput sam upoznao mnogo ljudi sa, pre svega, novosadske scene, ali i iz drugih gradova, nagledao se koncerata, faktički se podmladio, jer kad vidim moje vršnjake i neke stare prijatelje kako sede na kauču i zure u TV ili loču u kafanama i gledaju u jednu tačku, moram da primetim da mi je društveni život sigurno na najvišoj tački u životu. Sigurno da sam nešto mogao da uradim bolje ili drugačije, ali ne bih se mnogo osvrtao jer bi našao stotinu mana ili grešaka. S druge strane, ja sam amater pa ni kriterijumi ne bi trebali biti toliko strogi, mada mi se čini da je ta lestvica sasvim pristojno visoka. 'Bem li ga, valjda nisam neskroman…
Koliko si zadovoljan trenutnim stanjem sajta, mislim na posećenost, uticaj i značaj?
Posećenost je već u dužem periodu u priličnoj stagnaciji, ali valjda je to-to. Da pišemo o estradi ili politici, verovatno bismo imali mnogo više pregleda. No, i ovako sam zadovoljan. Nekoliko stotina ljudi uđe dnevno na naš sajt, nije ni to loše. Pričam sa nekim ljudima koji imaju bendove i koji su zadovoljni kad im na koncert dođe više od 100 ljudi. Po tome, pošto je i Dotkom deo undergrounda, trebao bih da budem zadovoljan. I jesam. A što se tiče uticaja i značaja, slična je situacija. Čitaju nas, preuzimaju tekstove, tapšu po ramenima, ponekad padne i neka donacija 😊. Desi se i da nam uzmu neki tekst i ne potpišu ga, ali ne ljutim se zbog toga. I to je znak da smo dobri…
Ono što Dotkom izdvaja od sličnih sajtova (i što predstavlja komparativnu prednost Dotkoma) su rubrike poput „Tajne poštarske torbe”, „Priče iz ravnice”, „Otvoreni prelom duše”, „Slika ili 1000 reči”. Ova prva u nizu je čak među najčitanijim rubirkama na sajtu. Obzirom da ste po tome specifični približi nam malo i taj segment sajta.
“Tajne poštanske torbe” je uz “Priče iz ravnice” ubedljivo najčitanija rubrika na portalu, ma koliko se ja trudio da primat preuzmu muzičke rubrike (nervira me što recenzije nisu čitanije) i postoji ideja da te priče dobiju i svoju štampanu formu, ali se iz nekih razloga stalo na pola puta, najviše zbog nekih olako datih obećanja. Nadam se da će se sledeće godine ta ideja i realizovati. Kolege iz Pošte su uglavnom oduševljene tim pričama, jer se vrlo lako identifikuju. Bilo je malo i surevnjivosti, pa čak i pretnji tužbama jer su se neki prepoznali, ali smo i Tepić i ja mudro odlučili da zamenimo imena junacima tih priča, a nigde se ni ne pominje mesto ili grad tako da nema osnova da nas neko tuži ako mu se ne svidi priča. “Otvoreni prelom duše” je rubrika koja je u poslednjih nekoliko meseci dobila na popularnosti jer nam se priključila Radojka Rea Sartori koja nam šalje svoje kratke priče sa temama iz (stvarnog) života. Žena je mega-car i iza sebe ima izdatih 60! knjiga i svoj ogromni talenat deli sa nama i mnogo nam je drago zbog toga. Naravno, ne piše samo ona za tu rubriku i uopšte za Dotkom, broj saradnika se stalno menja i tu se potvrđuje ona Tepićeva mudra izreka da “Dotkom ti je kao bend”. Ljudi dolaze - odlaze (uglavnom je u pitanju višak ili manjak entuzijazma, vrlo retko nesloga oko koncepcije sajta), ali ima nas na brojnom stanju uvek oko 7-8 koji se trudimo da Dotkom izgleda ovako kako izgleda. Naravno, mora da se zna ko je glavni i ko je tu da preseče.
Svi znamo da je ovakva interesovanja ponekad teško objasniti drugima. Kakvo je mišljenje tvoje okoline, vršnjaka i kolega o onome što radiš? Kako gledaju na tvoje pisanje, odlaske na koncerte? Da li imaju razumevanja za taj ipak pro-aktivni stav u vremenu sveopšte apatije i nezainteresovanisti, i to što nisi dozvolio da ti život bude rutina i „kuća-pos’o, pos’o kuća“?
Ha, ja sam ti uvek bio u manjini, to mi je valjda deo karaktera. Još u školskom dvorištu, kad smo se delili na „zvezdaše“ i „partizanovce“ ja sam ostajao na sredini jer sam navijao za Vojvodinu. Kasnije sam privlačio pažnju zbog duge kose i odbijanja da se svrstam samo uz metalce jer sam u isto vreme bio i panker i bluzer i roker. Još kasnije, moje često insistiranje na ateizmu je mnogima smetalo, ali nisam video razlog da menjam svoja uverenja. Takođe ni moje bežanje od nacionalizma se mnogima nije dopalo. Jebeš ga, sve sam to ja. Možda baš zbog svega toga, svestan da kada bih prečesto iznosio svoje religijske, filozofske i političke stavove odlučio sam da na Dotkomu nikada ne bude mesta za politiku i estradu. Ostalo se može provući jer je sajt postao jako šaren i podnaslov „Nepolitikin Zabavnik“ koji je ustvari opaska jednog našeg poznanika na pitanje kako mu se dopada to što radimo, rekao „Meni to liči na „Politikin zabavnik“. Svega ima“.
Što se tiče podrške, imam je u porodici i to mi je vrlo važno. Od dece ipak nešto manje, jer oni na Dotkom gledaju kao na „ćaletovu igračku“, mada znaju da pohvale poneki tekst i kažu „Nije ti to loše“, ali supruga Snežana mi je baš oslonac, savetodavac, inspirator i kritičar kada zatreba. Svesna je da je muzika uvek bila deo mene i iako nema toliko „underground ukus“ kao ja često idemo zajedno na koncerte pa sam i sam ostao zatečen kada mi je priznala kako su joj se „baš dopali“ bendovi kao, recimo, RAIN DELAY, LEDNIK ili TENTACLE WIZARD. To je privilegija, imati takvu ženu pored sebe, zar ne? I dodao bih, svesno sam odabrao da izađem iz rutine, jer se grozim stereotipa, a i nemam neki hobi tipa pecanja ili kućne radionice, pa mi preostaju muzika, filmovi, knjige. Kad je već tako što ne bih i pisao o tome kad imam neko zrnce talenta...
Koliko ti rad na sajtu može biti stresan i kako se ponašaš/organizuješ u takvim situacijama? Pitam te i iz ličnog iskustva ali i da bismo čitaocima malo približili naš posao za koji često misle da „to sve radi samo od sebe“.
Postoje stresni momenti kad shvatim da nemam spreman članak za sutra, a sam sam sebi nametnuo da svaki dan mora izaći bar jedan tekst (ponekad i dva kada ima nekih aktuelnosti) zbog kontinuiteta jer ljudi brzo odlepršaju tražeći druge stvari, a tako smo ih i navikli pa se desi da kad namerno ne objavimo ništa (najviše zbog dobre čitanosti članka iz prethodnog dana i inercije koja je zalog da će se tako nastaviti i sledećeg) da nas pitaju šta se dešava. Naravno, tu su i saradnici koje u tim trenucima cimam i retko kada baš niko od njih ne pomogne 😊. Moram ih ovde i pomenuti jer je zaista red i ne znam kako drugačije da se zahvalim ljudima kao što su Snežana Rađen Jovanov, Tatjana Smiljanić, Daniel Tikvicki (naravno, on je i tvoj saradnik), Igor Ember, Goran Kuprešak, Mihajlo Janković, Milorad Popović, Dragan Uzelac, Nenad Baraković, a stidljivo u naš tim ulazi i jedan talentovani dječarac pod imenom Milan Kovačević. Svi oni stalno ili povremeno šalju svoje članke ili na drugi način pomažu Dotkom. Naravno, ne zaboravljam ni saradnju sa mojim “rođom” Goranom Stepančevim, koji vodi i uređuje sajt “Liman Crew”. On je jedno vreme bio deo Dotkoma, ali se osamostalio. Što bi rekli, “napravio svoj b®end”😊, ali i dalje više nego uspešno sarađujemo. Kuriozitet je možda da imamo i svog lektora , a ime joj je Danijela Šakota i profesor je srpskog jezika i književnosti. Osim toga što nam puno pomaže u ispravljanju grešaka, puno smo i naučili od nje pa smo sada pismeniji nego pre. Taj lektorski deo ponekad preuzme i Ivana Jojkić Tepić, Aleksina lepša polovina, koja povremeno i prevodi neke članke na engleski jezik (ili sa engleskog) kada je potrebno. Bilo je tu još ljudi, ali su oni odlučili da odu svojim putem i ja lično i dan-danas sa svima njima sam ostao OK. Nijednom od njih nisam “dupetom zatvorio vrata Dotkoma” i svako odnjih može da se vrati kad želi i ako želi.
Voleo bih još jednom da se vratim na rođendan koji ćete obeležiti 13. decembra u SoulPeddleru. Nije prvi put da pravite ovakve akcije. Reci nam nešto više o tome ko će nastupiti i kako ste sve zamislili.
Pravimo pravu rođendansku žurku, hoćemo da se proveselimo uz neke drage ljude, da upoznamo neke naše čitaoce i oni da upoznaju nas, da neke od saradnika upoznamo i uživo, jer sa nekima se poznajemo samo virtuelno. Soulpeddler je bio logičan izbor, jer imamo sjajnu saradnju sa Željkom, Marijom. Draganom i ostalima iz tog kluba, često smo tamo snimali intervjue, mesto je idealno za takve manifestacije, a ne može se zanemariti ni činjenica da se nalazi, bukvalno, na drugom kraju moje ulice 😊. Zamišljeno je da na početku muziku puštamo Aleksa i ja, a na kraju DJ Špira koga u toj ulozi već zna pola grada, a između će svirati tri benda potpuno različitih muzičkih žanrova. Metadron prepliću hip-hop i noise sa alternativnim zvukom, Odvojena Stvarnost je post-punk bend koji traje evo već skoro tri decenije i Inside Out su naši drugari koji praše pravi njujorški hardcore. Line-up je zaista šaren, ali baš to nam je i bila ideja. Osim toga imaćemo prodajni štand koji će takođe biti šaren, pored Dotkomovih majica, mercha od bendova, biće tu i knjiga koje će doneti naša Rea pa svako ko voli ono što ona piše na Dotkomu, može priuštiti i neku od njenih mnogobrojnih izdatih knjiga. Vrlo je moguće da će nam se pridružiti i Nešo Popović, pisac iz Beograda i doneti nekoliko primeraka svog sjajnog romana “Drugo carstvo”, biće tu još nekih iznenađenja, ali ako bih govorio o njima, onda više ne bi bila iznenađenja, zar ne?
Slažem se. A reci mi, na čemu planiraš raditi dalje, u kom smeru bi se Dotkom mogao razvijati?
Dugo sam bio protiv otvaranja Dotkomovog YouTube kanala, jer sam ipak retro tip, ali me je stvarnost demantovala i postojanje takvog nečega je neminovno ako hoćete da idete ukorak sa vremenom, a pogotovo ako hoćete da privučete i mlađu publiku i čini mi se da upravo na tome, Dotkom treba da radi. Čini mi se da je prosek godina Dotkomovih čitalaca popriličan i bilo bi jako lepo ako bi ga smanjili. Naravno, to znači da bismo morali da pišemo o nekim temama koje zanimaju milenijalce ili one malo starije, a zato bi nam pasovali i mlađi saradnici, pa ovim putem upravo pozivam omladinu koja bi da piše, fotka, posećuje koncerte i da bude deo Dotkomovog tima da nam se pridruži.
Na kraju bih želeo da te pitam, jer svakako si prava osoba za tako nešto – kako u današnje vreme održati entuzijazam i cimati se i dalje, gde pronalaziš snagu?
Već sam negde gore delom odgovorio na to pitanje. Bežim od svakodnevice, rutine, mešam se sa ljudima, razgovaram, tako razbijam svoju povučenost i može se reći stidljivost. Iako jesam vrlo komunikativan ipak se lepše snalazim u “drugom planu” i nekad nisam imao ovoliko samopouzdanja koliko imam sada. Dotkom mi je pomogao da povremeno iskočim u prvi red, a da mi ne bude neprijatno…
Sa Zoranom razgovarao Nenad
Danas, gotovo 1500 dana nakon osnivanja, razgovaramo sa Zoranom Popnovakovim, urednikom sajta i jednim od osnivača povodom četvrtog rođendana koji Dotkom slavi ovih dana. Saznajte kako se Dotkom razvijao, šta podrazumeva rad na jednom ovakvom projektu i kako bliža i dalja okolina i čitaoci reaguju na njih...
 |
| Zoran Popnovakov, urednik Dotkoma |
Nisam ni u snu. Mislio sam da će to biti samo još jedna od mojih prolaznih zanimacija. Isprva je to trebalo da bude blog na kojem ću da predstavljam neke albume koji mi se sviđaju i eventualno ostavim linkove za njihovo skidanje. Onda sam počeo da pišem uglavnom o onome što bih voleo i da pročitam, pa su se rubrike počele nizati jedna za drugom. Naravno, da nije Aleksandra Tepića, Dotkoma ne bi ni bilo. On je na moje njakanje kako mi je dosadno, odgovorio sa: ”Evo, napravio sam ti sajt da lakše prebrodiš krizu srednjih godina 😊”.
Kako danas posmatraš Dotkom? Da li si uradio sve što si želeo? Šta misliš da si mogao uraditi drugačije/bolje?
Danas sam ponosan na Dotkom. Možda će zvučati pretenciozno ako kažem da smo postali neka vrsta brenda (bar u lokalnim okvirima), ali ljudi me prepoznaju na ulici, komentarišu kako im se sviđa to što radim(o), daju podršku. Usput sam upoznao mnogo ljudi sa, pre svega, novosadske scene, ali i iz drugih gradova, nagledao se koncerata, faktički se podmladio, jer kad vidim moje vršnjake i neke stare prijatelje kako sede na kauču i zure u TV ili loču u kafanama i gledaju u jednu tačku, moram da primetim da mi je društveni život sigurno na najvišoj tački u životu. Sigurno da sam nešto mogao da uradim bolje ili drugačije, ali ne bih se mnogo osvrtao jer bi našao stotinu mana ili grešaka. S druge strane, ja sam amater pa ni kriterijumi ne bi trebali biti toliko strogi, mada mi se čini da je ta lestvica sasvim pristojno visoka. 'Bem li ga, valjda nisam neskroman…
Koliko si zadovoljan trenutnim stanjem sajta, mislim na posećenost, uticaj i značaj?
Posećenost je već u dužem periodu u priličnoj stagnaciji, ali valjda je to-to. Da pišemo o estradi ili politici, verovatno bismo imali mnogo više pregleda. No, i ovako sam zadovoljan. Nekoliko stotina ljudi uđe dnevno na naš sajt, nije ni to loše. Pričam sa nekim ljudima koji imaju bendove i koji su zadovoljni kad im na koncert dođe više od 100 ljudi. Po tome, pošto je i Dotkom deo undergrounda, trebao bih da budem zadovoljan. I jesam. A što se tiče uticaja i značaja, slična je situacija. Čitaju nas, preuzimaju tekstove, tapšu po ramenima, ponekad padne i neka donacija 😊. Desi se i da nam uzmu neki tekst i ne potpišu ga, ali ne ljutim se zbog toga. I to je znak da smo dobri…
Ono što Dotkom izdvaja od sličnih sajtova (i što predstavlja komparativnu prednost Dotkoma) su rubrike poput „Tajne poštarske torbe”, „Priče iz ravnice”, „Otvoreni prelom duše”, „Slika ili 1000 reči”. Ova prva u nizu je čak među najčitanijim rubirkama na sajtu. Obzirom da ste po tome specifični približi nam malo i taj segment sajta.
“Tajne poštanske torbe” je uz “Priče iz ravnice” ubedljivo najčitanija rubrika na portalu, ma koliko se ja trudio da primat preuzmu muzičke rubrike (nervira me što recenzije nisu čitanije) i postoji ideja da te priče dobiju i svoju štampanu formu, ali se iz nekih razloga stalo na pola puta, najviše zbog nekih olako datih obećanja. Nadam se da će se sledeće godine ta ideja i realizovati. Kolege iz Pošte su uglavnom oduševljene tim pričama, jer se vrlo lako identifikuju. Bilo je malo i surevnjivosti, pa čak i pretnji tužbama jer su se neki prepoznali, ali smo i Tepić i ja mudro odlučili da zamenimo imena junacima tih priča, a nigde se ni ne pominje mesto ili grad tako da nema osnova da nas neko tuži ako mu se ne svidi priča. “Otvoreni prelom duše” je rubrika koja je u poslednjih nekoliko meseci dobila na popularnosti jer nam se priključila Radojka Rea Sartori koja nam šalje svoje kratke priče sa temama iz (stvarnog) života. Žena je mega-car i iza sebe ima izdatih 60! knjiga i svoj ogromni talenat deli sa nama i mnogo nam je drago zbog toga. Naravno, ne piše samo ona za tu rubriku i uopšte za Dotkom, broj saradnika se stalno menja i tu se potvrđuje ona Tepićeva mudra izreka da “Dotkom ti je kao bend”. Ljudi dolaze - odlaze (uglavnom je u pitanju višak ili manjak entuzijazma, vrlo retko nesloga oko koncepcije sajta), ali ima nas na brojnom stanju uvek oko 7-8 koji se trudimo da Dotkom izgleda ovako kako izgleda. Naravno, mora da se zna ko je glavni i ko je tu da preseče.
Svi znamo da je ovakva interesovanja ponekad teško objasniti drugima. Kakvo je mišljenje tvoje okoline, vršnjaka i kolega o onome što radiš? Kako gledaju na tvoje pisanje, odlaske na koncerte? Da li imaju razumevanja za taj ipak pro-aktivni stav u vremenu sveopšte apatije i nezainteresovanisti, i to što nisi dozvolio da ti život bude rutina i „kuća-pos’o, pos’o kuća“?
Ha, ja sam ti uvek bio u manjini, to mi je valjda deo karaktera. Još u školskom dvorištu, kad smo se delili na „zvezdaše“ i „partizanovce“ ja sam ostajao na sredini jer sam navijao za Vojvodinu. Kasnije sam privlačio pažnju zbog duge kose i odbijanja da se svrstam samo uz metalce jer sam u isto vreme bio i panker i bluzer i roker. Još kasnije, moje često insistiranje na ateizmu je mnogima smetalo, ali nisam video razlog da menjam svoja uverenja. Takođe ni moje bežanje od nacionalizma se mnogima nije dopalo. Jebeš ga, sve sam to ja. Možda baš zbog svega toga, svestan da kada bih prečesto iznosio svoje religijske, filozofske i političke stavove odlučio sam da na Dotkomu nikada ne bude mesta za politiku i estradu. Ostalo se može provući jer je sajt postao jako šaren i podnaslov „Nepolitikin Zabavnik“ koji je ustvari opaska jednog našeg poznanika na pitanje kako mu se dopada to što radimo, rekao „Meni to liči na „Politikin zabavnik“. Svega ima“.
Što se tiče podrške, imam je u porodici i to mi je vrlo važno. Od dece ipak nešto manje, jer oni na Dotkom gledaju kao na „ćaletovu igračku“, mada znaju da pohvale poneki tekst i kažu „Nije ti to loše“, ali supruga Snežana mi je baš oslonac, savetodavac, inspirator i kritičar kada zatreba. Svesna je da je muzika uvek bila deo mene i iako nema toliko „underground ukus“ kao ja često idemo zajedno na koncerte pa sam i sam ostao zatečen kada mi je priznala kako su joj se „baš dopali“ bendovi kao, recimo, RAIN DELAY, LEDNIK ili TENTACLE WIZARD. To je privilegija, imati takvu ženu pored sebe, zar ne? I dodao bih, svesno sam odabrao da izađem iz rutine, jer se grozim stereotipa, a i nemam neki hobi tipa pecanja ili kućne radionice, pa mi preostaju muzika, filmovi, knjige. Kad je već tako što ne bih i pisao o tome kad imam neko zrnce talenta...
Koliko ti rad na sajtu može biti stresan i kako se ponašaš/organizuješ u takvim situacijama? Pitam te i iz ličnog iskustva ali i da bismo čitaocima malo približili naš posao za koji često misle da „to sve radi samo od sebe“.
Postoje stresni momenti kad shvatim da nemam spreman članak za sutra, a sam sam sebi nametnuo da svaki dan mora izaći bar jedan tekst (ponekad i dva kada ima nekih aktuelnosti) zbog kontinuiteta jer ljudi brzo odlepršaju tražeći druge stvari, a tako smo ih i navikli pa se desi da kad namerno ne objavimo ništa (najviše zbog dobre čitanosti članka iz prethodnog dana i inercije koja je zalog da će se tako nastaviti i sledećeg) da nas pitaju šta se dešava. Naravno, tu su i saradnici koje u tim trenucima cimam i retko kada baš niko od njih ne pomogne 😊. Moram ih ovde i pomenuti jer je zaista red i ne znam kako drugačije da se zahvalim ljudima kao što su Snežana Rađen Jovanov, Tatjana Smiljanić, Daniel Tikvicki (naravno, on je i tvoj saradnik), Igor Ember, Goran Kuprešak, Mihajlo Janković, Milorad Popović, Dragan Uzelac, Nenad Baraković, a stidljivo u naš tim ulazi i jedan talentovani dječarac pod imenom Milan Kovačević. Svi oni stalno ili povremeno šalju svoje članke ili na drugi način pomažu Dotkom. Naravno, ne zaboravljam ni saradnju sa mojim “rođom” Goranom Stepančevim, koji vodi i uređuje sajt “Liman Crew”. On je jedno vreme bio deo Dotkoma, ali se osamostalio. Što bi rekli, “napravio svoj b®end”😊, ali i dalje više nego uspešno sarađujemo. Kuriozitet je možda da imamo i svog lektora , a ime joj je Danijela Šakota i profesor je srpskog jezika i književnosti. Osim toga što nam puno pomaže u ispravljanju grešaka, puno smo i naučili od nje pa smo sada pismeniji nego pre. Taj lektorski deo ponekad preuzme i Ivana Jojkić Tepić, Aleksina lepša polovina, koja povremeno i prevodi neke članke na engleski jezik (ili sa engleskog) kada je potrebno. Bilo je tu još ljudi, ali su oni odlučili da odu svojim putem i ja lično i dan-danas sa svima njima sam ostao OK. Nijednom od njih nisam “dupetom zatvorio vrata Dotkoma” i svako odnjih može da se vrati kad želi i ako želi.
 |
| Zoran Popnovakov i Aleksandar Tepić, osnivači Dotkoma |
Pravimo pravu rođendansku žurku, hoćemo da se proveselimo uz neke drage ljude, da upoznamo neke naše čitaoce i oni da upoznaju nas, da neke od saradnika upoznamo i uživo, jer sa nekima se poznajemo samo virtuelno. Soulpeddler je bio logičan izbor, jer imamo sjajnu saradnju sa Željkom, Marijom. Draganom i ostalima iz tog kluba, često smo tamo snimali intervjue, mesto je idealno za takve manifestacije, a ne može se zanemariti ni činjenica da se nalazi, bukvalno, na drugom kraju moje ulice 😊. Zamišljeno je da na početku muziku puštamo Aleksa i ja, a na kraju DJ Špira koga u toj ulozi već zna pola grada, a između će svirati tri benda potpuno različitih muzičkih žanrova. Metadron prepliću hip-hop i noise sa alternativnim zvukom, Odvojena Stvarnost je post-punk bend koji traje evo već skoro tri decenije i Inside Out su naši drugari koji praše pravi njujorški hardcore. Line-up je zaista šaren, ali baš to nam je i bila ideja. Osim toga imaćemo prodajni štand koji će takođe biti šaren, pored Dotkomovih majica, mercha od bendova, biće tu i knjiga koje će doneti naša Rea pa svako ko voli ono što ona piše na Dotkomu, može priuštiti i neku od njenih mnogobrojnih izdatih knjiga. Vrlo je moguće da će nam se pridružiti i Nešo Popović, pisac iz Beograda i doneti nekoliko primeraka svog sjajnog romana “Drugo carstvo”, biće tu još nekih iznenađenja, ali ako bih govorio o njima, onda više ne bi bila iznenađenja, zar ne?
Slažem se. A reci mi, na čemu planiraš raditi dalje, u kom smeru bi se Dotkom mogao razvijati?
Dugo sam bio protiv otvaranja Dotkomovog YouTube kanala, jer sam ipak retro tip, ali me je stvarnost demantovala i postojanje takvog nečega je neminovno ako hoćete da idete ukorak sa vremenom, a pogotovo ako hoćete da privučete i mlađu publiku i čini mi se da upravo na tome, Dotkom treba da radi. Čini mi se da je prosek godina Dotkomovih čitalaca popriličan i bilo bi jako lepo ako bi ga smanjili. Naravno, to znači da bismo morali da pišemo o nekim temama koje zanimaju milenijalce ili one malo starije, a zato bi nam pasovali i mlađi saradnici, pa ovim putem upravo pozivam omladinu koja bi da piše, fotka, posećuje koncerte i da bude deo Dotkomovog tima da nam se pridruži.
Na kraju bih želeo da te pitam, jer svakako si prava osoba za tako nešto – kako u današnje vreme održati entuzijazam i cimati se i dalje, gde pronalaziš snagu?
Već sam negde gore delom odgovorio na to pitanje. Bežim od svakodnevice, rutine, mešam se sa ljudima, razgovaram, tako razbijam svoju povučenost i može se reći stidljivost. Iako jesam vrlo komunikativan ipak se lepše snalazim u “drugom planu” i nekad nisam imao ovoliko samopouzdanja koliko imam sada. Dotkom mi je pomogao da povremeno iskočim u prvi red, a da mi ne bude neprijatno…
Sa Zoranom razgovarao Nenad