Muzička terapija severnog polarnika - Ólafur Arnalds prvi put u Beogradu
Helly Cherry
Islandski kompozitor i producent, ali pre svega jedan veliki umetnik,
Ólafur Arnalds je sinoć, 20. novembra, prvi put nastupio u Srbiji,
odnosno njenom prestonom gradu. Pred delimično popunjenim beogradskim
Sava centrom u nešto više od 90 minuta i uz pomoć petoro svojih muzičkih
saboraca, izneo je jednu izvanrednu predstavu, pre nego koncert.
Organizacije su se latili ljudi iz Charm Music Serbia.
Vrata Sava centra se otvoriše već u 19.30, dok se sala lagano krenula puniti tek kako se bližio najavljeni početak koncerta u 20.30. Pošto se narod nekako smestio u fotelje, a fotoreporteri, pozicionirani malo dalje od bine, sa njene desne strane, stavili objektive i zum na gotovs, prvi čin je mogao da započne.
Pred auditorijum je prvo išetao glavni i odgovorni - Ólafur Arnalds, a odmah za njim i ostatak sonične eskadrile koja se sastojala od dvojice violinista, jedne violinistkinje te njene koleginice za violončelom, a tu je bio i bubnjar, katkad zadužen i za kontroler. Vođa trupe je svoje mesto pronašao na klaviru, tačnije dva klavira. Posebnu pažnu su privukla još dva istovetna instrumenta što su, gle čuda, sama od sebe svirala.
Vrpca je presečena jednim lekovitim uvodom u priču, na koju se nadovezala snena Þú Ert Jörðin.
Ova potonja je i nas iz publike uključila u nastup. Naime, horski smo
pre početka iste zaorili prvi samoglasnik tako da je Arnalds to mogao
snimiti. Nakon što smo uspešno izvršili zadato, sempl je još uspešnije
ulepšao gorepomenutu stvar. Prelep i nadasve original start. Potom je
naišla Only the Winds - meni izuzetno draga, a na sceni
fenomenalno izvedena. Dodatno su je začinili svetlosni efekti. Iza benda
se nadvila nekakva maglina, prošarana polarnom belinom, koja je
upotpunila kompoziciju, a mene, iskren da budem, ostavila bez daha.
Repertoar će se nadalje mahom sastojati od pesama sa prošlogodišnjeg izdanja ,,Re:member“ o čemu nas je Ólafur Arnalds i obavestio u jednom od nekoliko obraćanja okupljenima. S tim u vezi na set listi su se našle naslovna numera Re:member, zatim Unfold, Momentary, Brot, Ypsilon i tako dalje. Ukoliko ima onih koji nisu upoznati sa radom ovo 33-godišnjeg Islanđanina, iskoristio bih ovde priliku da opišem njegov zvuk. U pitanju je savremena klasika oplemenjena različitim eksperimentalnim i ambijentalnim formama kroz koje se prožima i elektronski zvuk. Ni sam tvorac ovih melodija, kako reče, nije sasvim siguran šta je po sredi, ali ja jesam u tome da njegova muzika govori više od pukih nota, definicija i zvukova. Prisutan je i onaj momenat kada vam se nakostreše dlake po telu kao kada gledate neke od najpopularnijih serija čije su sekvence mahom snimane po vrletima polarnih i subpolarnih oblasti. A pojedinima njegovim kompozicijama se upravo to i desilo – postale su saundtrekovi nekolicine serija i filmova.
Polako, ali sigurno smo se bližili kraju. Izvrsna svetlosna podloga je lagano zamirala. Strobovi, ringišpil boja, plavila poplava i ostali efekti su se gubili, a primat je ponovo preuzimala žuta jarka rasveta. Numere sa najnovijeg albuma su takođe napustile set, ne bi li prostor dale, za sam kraj ostavljenoj, jednoj od najpoznatijih stvari Ólafura Arnaldsa – Near Light.
Gromoglasni aplauz prisutnih mu nije dozvolio da se tek tako povuče sa bine pa ga je naposletku i vratio na scenu. Poslednja kompozicija večeri bila je - Lag fyrir ömmu. Posvetio ju je svojoj preminuloj baki koja je, kako je naznačio, imala veliki uticaj na njegovu karijeru i samo kreiranje muzičkog ukusa. Ólafur Arnalds je inače svoje prve muzičke korake napravio u jednom islandskom hardkor/pank bendu kao bubnjar, što je naišlo na negodovanje njegove bake. Na taj način ona preuzima ulogu edukatora i mladog Ólafura zatrpava Šopenom i ostalim klasicima, jelte, klasike. Krajnji proizvod je ovo što imamo danas. Ipak, da nije bilo tog panka...
I tako nakon sat i trideset minuta stigosmo do rastanka. Ólafur Arnalds se još jednom poklonio publici i iz dubine srca joj uputio zahvalnicu te poručio da će se idući put potruditi da malo više vremena provede u Beogradu. Ja bih ovo tumačio tako da će se ovaj artista rođen na usamljenom ostrvu na severu Atlantskog okeana, a nadomak paralele na 66˚ 33ˈ severne geografske širine, vratiti. A zašto i ne bi kada je više nego očigledno da smo se u ovoj katarzičnoj predstavi i pre svega soničnoj terapiji, mi koji joj prisustvovasmo, nauživali. Neupitno.
Nemanja Mitrović Timočanin
Vrata Sava centra se otvoriše već u 19.30, dok se sala lagano krenula puniti tek kako se bližio najavljeni početak koncerta u 20.30. Pošto se narod nekako smestio u fotelje, a fotoreporteri, pozicionirani malo dalje od bine, sa njene desne strane, stavili objektive i zum na gotovs, prvi čin je mogao da započne.
Pred auditorijum je prvo išetao glavni i odgovorni - Ólafur Arnalds, a odmah za njim i ostatak sonične eskadrile koja se sastojala od dvojice violinista, jedne violinistkinje te njene koleginice za violončelom, a tu je bio i bubnjar, katkad zadužen i za kontroler. Vođa trupe je svoje mesto pronašao na klaviru, tačnije dva klavira. Posebnu pažnu su privukla još dva istovetna instrumenta što su, gle čuda, sama od sebe svirala.
 |
| foto: Nemanja Đorđević |
Repertoar će se nadalje mahom sastojati od pesama sa prošlogodišnjeg izdanja ,,Re:member“ o čemu nas je Ólafur Arnalds i obavestio u jednom od nekoliko obraćanja okupljenima. S tim u vezi na set listi su se našle naslovna numera Re:member, zatim Unfold, Momentary, Brot, Ypsilon i tako dalje. Ukoliko ima onih koji nisu upoznati sa radom ovo 33-godišnjeg Islanđanina, iskoristio bih ovde priliku da opišem njegov zvuk. U pitanju je savremena klasika oplemenjena različitim eksperimentalnim i ambijentalnim formama kroz koje se prožima i elektronski zvuk. Ni sam tvorac ovih melodija, kako reče, nije sasvim siguran šta je po sredi, ali ja jesam u tome da njegova muzika govori više od pukih nota, definicija i zvukova. Prisutan je i onaj momenat kada vam se nakostreše dlake po telu kao kada gledate neke od najpopularnijih serija čije su sekvence mahom snimane po vrletima polarnih i subpolarnih oblasti. A pojedinima njegovim kompozicijama se upravo to i desilo – postale su saundtrekovi nekolicine serija i filmova.
Polako, ali sigurno smo se bližili kraju. Izvrsna svetlosna podloga je lagano zamirala. Strobovi, ringišpil boja, plavila poplava i ostali efekti su se gubili, a primat je ponovo preuzimala žuta jarka rasveta. Numere sa najnovijeg albuma su takođe napustile set, ne bi li prostor dale, za sam kraj ostavljenoj, jednoj od najpoznatijih stvari Ólafura Arnaldsa – Near Light.
Gromoglasni aplauz prisutnih mu nije dozvolio da se tek tako povuče sa bine pa ga je naposletku i vratio na scenu. Poslednja kompozicija večeri bila je - Lag fyrir ömmu. Posvetio ju je svojoj preminuloj baki koja je, kako je naznačio, imala veliki uticaj na njegovu karijeru i samo kreiranje muzičkog ukusa. Ólafur Arnalds je inače svoje prve muzičke korake napravio u jednom islandskom hardkor/pank bendu kao bubnjar, što je naišlo na negodovanje njegove bake. Na taj način ona preuzima ulogu edukatora i mladog Ólafura zatrpava Šopenom i ostalim klasicima, jelte, klasike. Krajnji proizvod je ovo što imamo danas. Ipak, da nije bilo tog panka...
I tako nakon sat i trideset minuta stigosmo do rastanka. Ólafur Arnalds se još jednom poklonio publici i iz dubine srca joj uputio zahvalnicu te poručio da će se idući put potruditi da malo više vremena provede u Beogradu. Ja bih ovo tumačio tako da će se ovaj artista rođen na usamljenom ostrvu na severu Atlantskog okeana, a nadomak paralele na 66˚ 33ˈ severne geografske širine, vratiti. A zašto i ne bi kada je više nego očigledno da smo se u ovoj katarzičnoj predstavi i pre svega soničnoj terapiji, mi koji joj prisustvovasmo, nauživali. Neupitno.
Nemanja Mitrović Timočanin