U sveopštem haosu i ludilu (samo)destruktivnih muzičkih žanrova koji svakodnevno izviru u neslućenim razmerama, kako uopšte pronaći nit koja postaje čvrst vezivni element stvaralačkog koncepta jednog benda koji je nepobitno deklarisan kao „sebi svojstven“ i „prepoznatljiv“? To je glavno pitanje koje sam preksinoć (2.11.2019) prevrtala po glavi slušajući nastupe bendova Northern Revival i Dopethrone u beogradskom klubu Elektropionir.

Možda ipak, vezujući se za date primere, ne možemo dati pravi odgovor, primenljiv i opštevažeći za neke šire okvire jer pomenuti bendovi (svaki na svoj način) privlače jednu, takoreći, usko orijentisanu publiku. Jednom rečju, treba imati poseban sluh, senzibilitet i poriv za prihvatanje i vrednovanje ovakve muzike. Možda (ali samo možda) bi odgovor na pitanje bio kudikamo lakši da se u oba slučaja ne radi o muzičkom ekstremu kao takvom koji ima sopstvene, jasno definisane i tvrdokorne paradigme. I u svemu tome leži svojevsrtan paradoks jer mi sami (kao slušaoci i kao publika) percipiramo datu muziku u strogom ključu istovremeno iščekujući da je u svakoj prilici iskusimo, doživimo i čujemo kao inovativnu.

Stoga, pitamo se, da li smo sinoć u tome uspeli?

Bez ikakvog premišljanja, odgovor je: DA, jer smo bili u prilici da živo i opipljivo pojmimo kako to sve jedna tvrdokorna forma može samu sebe da, koliko potvrđuje, toliko i da iskušava.

Zato, kada kažem „northern“ (aludirajući na naziv sinoćne predgrupe) ja čujem i osećam apsolutni southern zato što ničeg hladnog ni severnjačkog nema u izvedbi ovog novosadskog benda koji se deklariše kao stoner/sludge sastav. Uistinu, senzibilitet benda Northern Revival podrazumeva besno, brutalno i nadasve sirovo i silovito ispoljavanje ali njegova suština nisu mrak i jezovitost, već ona, naprosto, najsvetlije zrači. Ona nas ne zarobljava u unutrašnjost svesti već nas otvara i oslobađa na jedan vrlo energičan način. U svemu tome odrednica „sludge“ se reinkarnira i regeneriše na više nivoa u celokupnoj izvođačkoj „mašineriji“ pridodajući celokupnom konceptu dubinu i masivnost. Uz to, stoner ovde ne označava psihodeliju već nešto potpuno suprotno – momente lagane vožnje, smirivanja u mimohodu novih naleta prezasićenog zvuka koji uspeva da, uprkos svemu, ostane čist i jasan. Dalje, stoner zvuk je ovde autentičan iz još jednog razloga – u njemu nema intenzivnih, vrtoglavih repeticija već samo pojedinačnih meditativnih momenata koji ne služe za popunjavanje praznine misli već, naprotiv, sasvim očvršćuju zvuk Nortehrn Revival-a čineći ga jakom, moćnom i koherentnom celinom. I svo to valjanje gomile rifova jednog na drugi na razvejava pažnju slušaoca već je koncentriše u jedno jezgro koje intenzivno elektrirzira.

Da sam prethodno upotrebila pridev „prljav“ (a htela sam) zaista ne bih znala kako da onda okarakterišem senzibilitet, pojavnost i, uopšte, celokupni dojam kanadskog benda Dopethrone (koji su sinoć preuzeli ulogu glavne atrakcije). Zanemarujući sve zvanične muzičke odrednice kojima se Dopethrone opisuje, slobodno mogu reći da je u pitanju jedan opskurni putujući cirkus. Naprosto, njihovo muziciranje je prava pravcata avantura (u bukvalnom a i prenesenom značenju). Kada se popnu na binu svi članovi benda odaju utisak klasičnih urbanih otpadnika ispalih iz sablasnog budžaka u kome vladaju po sopstvenim zakonima kao u nekom mračnom carstvu zlokobe. I takvi su, jednostavno, sasvim sebi dovoljni za brutalan šou u potpunosti nabijen energijom, bez ikakve scenografije, ikonografije i prepoznatljivih rekvizita. Iako u izvedbi ispoljavaju napatvorenu žestinu i sirovost koja ne popušta od početka do kraja, kod njih nema ni trunke dramatičnosti. Sve se nekako nonšalantno i prirodno odvija. Što se konkretno muzičkog izraza tiče, karakteriše ih jednostavnost u tehnici a šarenolikost u stvaralačkom konceptu koja se orijentiše na apsolutnu dekonstrukciju ortodoksne black metal poetike. Nismo baš sasvim sigurni da li je sve to odista veoma slobodna travestija kultnog Darkthrone-a ili je apsolutna sprdnja na isti (ili oba). Ta neodlučnost nas zapravo intrigira i uvlači u njihovu igru. S druge strane, tu nema krvi, rogova, jarećih glava, prizivanja Satane i sl, već na sceni vidimo jedno potpuno antispiritualno, do srži ovozemaljsko uživanje u izvođenju muzike pomešano sa kozerijom svih članova benda. Primetna je i velika razlika između nastupa uživo i studijskih ostvarenja. U oba slušalačka iskustva ta prljavština i masivnost su prisutne podjednako ali na, može se reći, dijametralno različite načine, prosto, „rade“ nas u potpuno drugačijim smerovima koji se kreću od doom-a preko sludge-a do crust-a.

Ono što je nakon oba nastupa ostalo da vibrira u vazduhu među publikom koja se polako razilazi (i posle takvog opskurnog šoua) jeste neuobičajena razdraganost (chill). Verovatno je razlog tome što su i Northern Revival i Dopethrone učinili da stvari i van bine idu glatko i bez tenzije, a publika je to preksinoć istinski prepoznala i osetila. Zanimljivo je i to što nije postojao intenzivan jaz između „grupe“ i „predgrupe“ kako to često biva, što govori u prilog tome da oba benda odlikuje srdačnost i neukalupljenost, bez maske samovažnosti iza koje se kriju mnoge muzičke veličine (a i oni koji samo misle da to jesu).

Ana Bjes, Dopethrone i Northern Revival, foto: NR fb stranica benda



Ana Bjes