Nije sve što je novo i najbolje! - prikaz zbirke "Tvoj novi dečko" Siniše Matasovića



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U moru pesništva, gde se prosto takmiče ko će izazvati koju akademsku krokodilsku suzu sažaljenja i izvaliti još koju, već milion puta prežvakanu frazemu, nekoliko svetionika PRAVE muške poezije, bez nepotrebnog mačo-šovinizma ili, ne daj bože, plačipičkovanja (u nedostatku tačnijeg i eufemiziranog izraza) i dalje odolevaju uraganima ispraznosti. Nova zbirka “Tvoj novi dečko” pesnika Siniše Matasovića iz Siska mi je vratila veru u poetiku (a i vama će) koja je lišena banalnosti, vrca zdravim humorom, uz poneki bizarni ispad, ali, pošto se tu radi i o osećanjima i vrlo veštim rečeničnim konstruktima, sve mu je unapred, pesničkom indulgencijom, oprošteno. 

Imao sam retku sreću da ga upoznam i čujem zapravo iz njegovih usta ono što ima da ponudi i prosto umirao od smeha. Verovatno je on trista puta promišljao šta će napisati i kako, a verujem da 99% njih koji čuju i pročitaju pesme ne mogu ništa drugo uzvratiti sem smeha i zadovoljstva pročitanim - barem za sebe odgovorno tvrdim da sam uživao čitajući od korice do korice, podražavajući njegov mali klupski recital koji je ostavio potpuno pozitivni utisak na mene.

Iako je gotovo cela zbirka usmerena ka entitetu "novog dečka", kao poligonu za ostvarivanju najmračnijih zamisli i preispitivanju borbe nad povređenom muškošću, Matasović ipak ostavlja odškrinuta vrata pevanju o previranjima nakon raskida i razmišljanju o „prošlim danima”, ali i novim avanturama, kao kontrast izrečenom, pomešano sa (samo)prezirom - siguran sam da je to poznata slika svih koji su afektivno bili vezani za neku osobu. Ovde je to fino artikulisano, bez izrazito prekih reči (možda tu i tamo sevne neka pretnja), nema banalnih prostota, već onako kako muškarcu sa normalnim rezonom i dolikuje, sa daškom ironije i nepristajanjem u kalup.

Kada već pričamo o osećanjima i sadržajnim činiocima za koje se obično vezuju, tipologija žena u Matasovićevoj zbirci se vorholovskom serigrafijom preslikava u psihodeličnom šarenilu boja - bez obzira da li su inače pametne i vredne pažnje (u to nema sumnje), u svakoj čuči otvoreni kritičar muškarčevih poteza, bilo opravdano ili neopravdano, sa smislom ili bez, i te kritike kod muškaraca izazivaju pomešana osećanja. Tu dolazi do izvesnog "prelamanja", otvoreno i iskreno - ne može svako da istrpi kritiku upućenu od strane žena, i u "dobrom, starom" patrijarhalnom duhu, balkanski muškarac će odabrati dva puta: ili će stoički istrpeti takvu kritiku (dok nekome ne dosadi, ili njoj da rondza, ili njemu da sluša) ili će se stvari pogoršati u smeru kog se nećemo sada doticati, iako bi to društveno odgovorno bilo. S druge strane, tu su i "lake" žene (za koje inače kažu da imaju moralne nazore mačo muškarca), koje se maglovito provlače kroz stihove, i na njih se ne baca neko posebno svetlo, iako lirskom subjektu u retkim trenucima prija njihova „dostupnost”.

Može se steći takav utisak, ali Matasovićev lirski subjekt nije mačo, niti je nešto posebno 'sirov', ali opet, drži do sebe, dok ga najčešće samoironija ne dokusuri u poenti. Ona je uvek jezgrovito i fenomenalno koncipirana, ali u emotivnom smislu često poražavajuća, na kraju krajeva. Dešava se da lirski subjekt, mortal-kombatovski rečeno, uradi "fatality" nad nekim drugim subjektom, koji podražava koncept "novog dečka", koga on na razne, manje-više bizarne načine, masakrira ili mu umanjuje vrednost time što mu jednostavno uskrati disanje i bivstvovanje, bilo od svoje ruke ili od strane društveno skrajnute grupacije ljudi kao što su skinsi, u pesmi "Amnezija".

Zvonimir Grozdić, Siniša Matasović i Desya Lovorov
Za ostale pesničke slike, metafore i primere odličnih stihova (po vašem izboru) se morate sami pomučiti.

Pesme u zbirci se veoma lako čitaju, jer Matasović sve što želi reći govori razumljivim jezikom, pomalo slengom, "frajerskim" rečnikom, ali ono što se nalazi u dubini svakog stiha je, barem za mene, čista i duhovita poezija. Iako smo odavno pregazili i post-post-modernu, mnogi će možda pomisliti "opet pesme bez versifikacije, metrike" - drago mi je da autor svesno izbegava rimu (trebalo bi je zakonski ukinuti), i gotovo pripovedačkim tonom vodi čitaoce kroz bespuća muške psihe. I onda kažu da smo mi muškarci prosti kao amebe – razmislite još jednom, naročito ako mislite nabaviti „novog dečka”.
(Mi srećno oženjeni se tu ne računamo, već samo nemo posmatramo kako svi kolektivno grcate u bolovima, ne zamerite. Naučićete.)

Naposletku, strogo preporučujem dozu Matasovićeve poezije, kao glasnogovornika moderne poetske misli (za detalje kakvo mišljenje autor ima o preterano „produhovljenoj” poeziji, pročitajte „Svinje”), nekoliko puta dnevno, uz pivo ili kafu, naročito ako ste muški komad govedine, koja ne ume sa emocijama – nije sve u snazi i balkanoidnom mentalitetu, ima nešto i u poeziji.

Desya Lovorov



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva