PARASITE (2019) – Drug Marks bi bio ponosan
Helly Cherry
Južnokorejski sineasta Joon-ho Bong može slobodno u svoj životopis da pribeleži još jedno remek-delo (pored filmova „Sećanja na ubistvo“ i „The Host“) ovom mračnom, ciničnom crnohumornom dramom o klasnim sukobima koja je ove godine ovenčana i glavnom nagradom u Kanu. Kao i nekim prethodnim filmvima, kao što su „Snowpiercer“ i „Okja“, Bong želi da se pozabavi većom, univerzalnijom, društveno odgovornom temom, a da ne ispusti iz dizgina film kao žanrovsko, donekle čak i zabavno, ako ne uvek i poučno iskustvo.
Međutim, za razliku od dva nabrojana filma, čini se da je ovim Bong našao pravu meru između angažovanog, poučnog i socijalno bitnog i onog što je filmsko, što jednostavno provocira gledaoca kao uživaoca filmske slike, a ne samo onoga što se kroz sliku i narativ propoveda i pripoveda. Otuda nam Bong vrlo jasno i nedvosmisleno postavlja stvari na svoje mesto još u startu – njegovi junaci su društveni „paraziti“, dakle siromašna i neprivilegovana korejska porodica koja slaže kutije za pice da bi imala hleb na stolu, ali zato „mažnjava“ WI-FI od komšiluka u duhovitoj sceni u kojoj se pentraju po plafonu ne bi li uhvatili signal. Nejasno je da li je porodica takva usled objektivnih životnih okolnosti, ili postoji neka falinka u njihovom karakteru, pošto se kasnije vidi da kada se udruže oko neke ideje mogu lepo da prosperiraju. Kao takva, ta porodica, mic-po-mic, član po član, počinje, raznim prevarama, manipulacijama i marifetlucima, da se „parazitski“ integriše u drugu, bogatiju, povlašćeniju i na prvi pogled naivniju porodicu koja reprezentuje sve one skorojeviće koji su, došavši do novca i prestiža, iskoristili isti da sebi nametnu sto izmaštanih problema i muka od kojih su najveće koga uzeti za poslugu.
Međutim, tu nije kraj njihovim avanturama i ono što će dalje otkrivati u kući bogatuna postaje jedna igraonica između klasnih razreda, skoro pa bizarna priča o osveti i na momente krimi triler. Bong sjajno žonglira žanrove, pa film skoro neprimetno klizi iz komedije u socijalnu dramu, iz socijalne drame u psiho triler, pa nazad u crni humor. Sve je skladnu i zategnuto i uvezano, sa dominantnom crtom ideje o večitoj klasnoj borbi koja se sada alegorijski odigrava na poprištu jedne nekretnine i dve (i čak tri) porodice, i večitim pitanjem da li u ovom slučaju siromašni i neprivilegovani sišu krv bogatima, ili su zapravo došli u tu situaciju zato što su ih bogati prethodno iscedili eksploatišući njihov rad. Da li su „siromašni“ zapravo siromašni zbog političko-ekonomske klime, ili su samo lenji, nesnađeni, pa i sami traže prečice do životnih uspeha verujući da novac pada s neba ako se samo pravilno u životu pod njega podmetneš? Malo je reći da Bongov stalni glumac Kang-ho Sonog daje još jedan dominantan performans kao pater-familius koji je izgubio svoj autoritet i društvenu ulogu, pa pokušava da se snađe u životu stavom jednog poluzgubidana koji je čas naivan, čas prefrigan, a zapravo duboko osetljiv na svoj tragični položaj.
Kao što je „Snowpiercer“ bio akcioni SF u koji se zamaskirao esej o večitoj klasnoj borbi, tako je i „Parazit“ jedna večita alegorija o društvenim sukobima koja pokreće svetsku ekonomiju, sa patentiranim Bongovim humorom, vrlo neprimetnom simbolikom, referencama koje neće biti svima nadohvat ruke, i ono što je najvažnije nepredvidljivim i bizarnim rešenjima koja mogu da iznenade i najzahtevnijeg gledaoca.
Slobodan Novokmet
Međutim, za razliku od dva nabrojana filma, čini se da je ovim Bong našao pravu meru između angažovanog, poučnog i socijalno bitnog i onog što je filmsko, što jednostavno provocira gledaoca kao uživaoca filmske slike, a ne samo onoga što se kroz sliku i narativ propoveda i pripoveda. Otuda nam Bong vrlo jasno i nedvosmisleno postavlja stvari na svoje mesto još u startu – njegovi junaci su društveni „paraziti“, dakle siromašna i neprivilegovana korejska porodica koja slaže kutije za pice da bi imala hleb na stolu, ali zato „mažnjava“ WI-FI od komšiluka u duhovitoj sceni u kojoj se pentraju po plafonu ne bi li uhvatili signal. Nejasno je da li je porodica takva usled objektivnih životnih okolnosti, ili postoji neka falinka u njihovom karakteru, pošto se kasnije vidi da kada se udruže oko neke ideje mogu lepo da prosperiraju. Kao takva, ta porodica, mic-po-mic, član po član, počinje, raznim prevarama, manipulacijama i marifetlucima, da se „parazitski“ integriše u drugu, bogatiju, povlašćeniju i na prvi pogled naivniju porodicu koja reprezentuje sve one skorojeviće koji su, došavši do novca i prestiža, iskoristili isti da sebi nametnu sto izmaštanih problema i muka od kojih su najveće koga uzeti za poslugu.
Međutim, tu nije kraj njihovim avanturama i ono što će dalje otkrivati u kući bogatuna postaje jedna igraonica između klasnih razreda, skoro pa bizarna priča o osveti i na momente krimi triler. Bong sjajno žonglira žanrove, pa film skoro neprimetno klizi iz komedije u socijalnu dramu, iz socijalne drame u psiho triler, pa nazad u crni humor. Sve je skladnu i zategnuto i uvezano, sa dominantnom crtom ideje o večitoj klasnoj borbi koja se sada alegorijski odigrava na poprištu jedne nekretnine i dve (i čak tri) porodice, i večitim pitanjem da li u ovom slučaju siromašni i neprivilegovani sišu krv bogatima, ili su zapravo došli u tu situaciju zato što su ih bogati prethodno iscedili eksploatišući njihov rad. Da li su „siromašni“ zapravo siromašni zbog političko-ekonomske klime, ili su samo lenji, nesnađeni, pa i sami traže prečice do životnih uspeha verujući da novac pada s neba ako se samo pravilno u životu pod njega podmetneš? Malo je reći da Bongov stalni glumac Kang-ho Sonog daje još jedan dominantan performans kao pater-familius koji je izgubio svoj autoritet i društvenu ulogu, pa pokušava da se snađe u životu stavom jednog poluzgubidana koji je čas naivan, čas prefrigan, a zapravo duboko osetljiv na svoj tragični položaj.
Kao što je „Snowpiercer“ bio akcioni SF u koji se zamaskirao esej o večitoj klasnoj borbi, tako je i „Parazit“ jedna večita alegorija o društvenim sukobima koja pokreće svetsku ekonomiju, sa patentiranim Bongovim humorom, vrlo neprimetnom simbolikom, referencama koje neće biti svima nadohvat ruke, i ono što je najvažnije nepredvidljivim i bizarnim rešenjima koja mogu da iznenade i najzahtevnijeg gledaoca.
Slobodan Novokmet