Bernardo Bertoluči: Opčinjeni (1998.)
Helly Cherry
Film Opčinjeni italijanskog filmskog režisera Bernarda Bertolučija predstavlja genijalnu životnu, ljubavnu dramu (rađenu po motivima priče Jamesa Lasduna), moćnu storiju o strasti i požrtvovanju ispričanu muzikom, klavirskim melodijama, snažnim emocijama, tišinom, naslućivanjem, meditativnošću, čulnošću dvoje mladih ljudi čije su se sudbine ukrstile sticajem nesretnih okolnosti... Autor slavnih filmova poput: Poslednji tango u Parizu, Dvadeseti vek, Poslednji kineski car, Mali buda ili Čaj u Sahari, bivši student svetske književnosti i sin poznatog italijanskog pesnika, Bernardo Bertoluči, umetnik je koji je odmalena stvarao poeziju, vremenom postavši svetski poznat filmski režiser, kreativac čije je filmove kritika nazivala čistom poezijom – provokativnom, čulnom i politički obojenom. U tu kategoriju spada i film Opčinjeni, još jedno nestvarno lirsko ostvarenje...
... Smatram da film i publika ne treba da se boje emocija i tražim gledaoca koji zna da se spontano prepusti impresijama koje film budi, i da u njemu učestvuje ...
Bertoluči je odrastao u porodici u kojoj je književnost zauzimala najvažnije mesto, a naročito poezija. Seća se da mu je otac čitao pesmu u kojoj njegovu majku upoređuje sa ružom, a zatim bi ga odveo u baštu da ubere pravu ružu...
... Poezija je bila moja svakodnevna hrana. Ona nije bila ništa uzvišeno, već nešto što se podrazumevalo, kao i krave i seno i ostale stvari koje su me okruživale.
Bertolučijev deda je imao farmu u blizini Parme. S obzirom da je Bertoluči provodio puno vremena u farmerskim kućama, naučio je da ceni i prizemnost seoskog života kao i rafiniranost umetničkog( i dan danas ga uzbuđuje miris kravlje balege,kako je sam jednom prilikom priznao).
Umetničku crtu je nasledio od oca pa je u 21. godini izdao prvu zbirku poezije pod nazivom In search of mistery, u kojoj se već nazirao njegov umetnički put... Međutim, Bertoluči je ubrzo shvatio da ne može nadmašiti oca pa se okrenuo filmu... A na filmu je detaljno istraživao svoje političke, psihološke i seksualne opsesije. Neprestano je dramatizovao čistu strast u ljubavnim scenama, koje su posledica njegovih ličnih psiholoških konflikata. Za Bertolučija je kretanje kamere predstavljalo isto što i poze u Kama Sutri...
Zreli Bertoluči stvara još jedno filmsko remek-delo pročišćenim filmskim jezikom, metaforama, zvučnim slikama Mocarta, Šopena, Betovena, Koltrejna, Kudera i obiljem sjajne muzike majke Afrike... Priča se odvija u večnom Rimu, jednom od simbola romantičnih ljubavi, zgradi koja pripada nasledstvom pijanisti i kompozitotu Džejsonu Kinskom (David Thewlis), kontemplativnom , usamljenom, čudnom ali čoveku velikog srca i izražene empatije, zaljubljenog u mladu ženu, tamnoputu studentkinju ( koja se izdržava čišćenjem njegove zgrade) – prelepu Šandurai (Thandie Newton). Njen muž je politički zatvorenik u Africi...
Odnos Džejsona i Šandurai kroz film postaje sve kompleksiji, čudniji, poput slutnje i tajne koja sve vreme lebdi u vazduhu nošena dahom prelepih klavirskih deonica... Bez reči, on prikriveno pomaže oslobađanju njenog muža, privlačeći je tajnom i duhom sve više ka sebi... Senzualna i čvrsta Šandurai u početku sve to ponosno odbija, ali vremenom intuitivno sve više oseća unutrašnju lepotu i čistotu jedne umetničke duše koja se žrtvuje i odriče svega radi nje i njene sreće rizikujući vlastiti život i sreću... Ona mu se lagano sve više približava – neosetno, duhom tajne ženstvenosti... Muzika koju izvodi i stvara Džejson se sve više pretvara u čulnost i vezu dvoje mladih ljudi, čistu bestelesnu ljubav dvoje senzibilnih stvorenja različitih rasa, kulturnog i duhovnog nasleđa, pogleda na život i svet, tako surov i okrutan... Lirski, romantičarski ugođaj je nestvaran u polutami, tajnovitosti i unutrašnjoj lepoti starinske kuće u kojoj se odigrava lepršavi, mistični ples dvaju naizgled različitih svetova i duša, sve one neizrecive čovekove lepote koju samo čista ljubav i umetnička nota vanremenskog mogu da uzdignu na božanski pijedestal, trenutak unutar čije se hipersenzibilne lirike dve duše spajaju u jednu – besmrtnu i božanski lepu... Kamera Bernarda Bertolučija pleše i poigrava se nošena akordima klavirskih deonica jednog Betovena ili Mocarta, klizi rubovima onog najtananijeg unutar lirskog zanosa besmrtne ljudske duše koja izgara na toplini vatre dvaju srca koja se ljubavlju vremenom zbližavaju, ispisujući notama i neizgovorenim rečima ono najlepše što ljudski život opravdava i čini ugodnim Božijim delom... Ovo je jednostavno film koji se gleda tananim čulima ljudskog srca, koji se upija svim telesnim porama koje se rečima nikada ne mogu saopštiti, ovo je čista romantičarska poezija koja poput izvora života izbacuje na kraju svu onu lepotu krhkosti i suptilnosti čiste ljubavi...
Ljubav, muzika, empatija i čisto srce na kraju savladavaju sve prepreke, poteškoće, zlo, predrasude i razlike... Nabijen karakterističnom bertoluccijevskom erotikom, jakim emocijama, slutnjama, divnom, vanvremenom muzikom duše i prikrivenom željom film Opčinjeni predstavlja vrhunsko dostignuće vizuelne umetnosti, dostignuće filmskog umetnika koji traje i uzbuđuje svet svojim snovima i maštom već pola veka... Gotovo savršeno, veoma zrelo i umetnički prefinjeno ostvarenje legendarnog filmskog stvaraoca Bernarda Bertolučija – samo za sanjare i ljude velikog srca i duše...
Dragan Uzelac
Bertoluči je odrastao u porodici u kojoj je književnost zauzimala najvažnije mesto, a naročito poezija. Seća se da mu je otac čitao pesmu u kojoj njegovu majku upoređuje sa ružom, a zatim bi ga odveo u baštu da ubere pravu ružu...
... Poezija je bila moja svakodnevna hrana. Ona nije bila ništa uzvišeno, već nešto što se podrazumevalo, kao i krave i seno i ostale stvari koje su me okruživale.
Bertolučijev deda je imao farmu u blizini Parme. S obzirom da je Bertoluči provodio puno vremena u farmerskim kućama, naučio je da ceni i prizemnost seoskog života kao i rafiniranost umetničkog( i dan danas ga uzbuđuje miris kravlje balege,kako je sam jednom prilikom priznao).
Umetničku crtu je nasledio od oca pa je u 21. godini izdao prvu zbirku poezije pod nazivom In search of mistery, u kojoj se već nazirao njegov umetnički put... Međutim, Bertoluči je ubrzo shvatio da ne može nadmašiti oca pa se okrenuo filmu... A na filmu je detaljno istraživao svoje političke, psihološke i seksualne opsesije. Neprestano je dramatizovao čistu strast u ljubavnim scenama, koje su posledica njegovih ličnih psiholoških konflikata. Za Bertolučija je kretanje kamere predstavljalo isto što i poze u Kama Sutri...
Zreli Bertoluči stvara još jedno filmsko remek-delo pročišćenim filmskim jezikom, metaforama, zvučnim slikama Mocarta, Šopena, Betovena, Koltrejna, Kudera i obiljem sjajne muzike majke Afrike... Priča se odvija u večnom Rimu, jednom od simbola romantičnih ljubavi, zgradi koja pripada nasledstvom pijanisti i kompozitotu Džejsonu Kinskom (David Thewlis), kontemplativnom , usamljenom, čudnom ali čoveku velikog srca i izražene empatije, zaljubljenog u mladu ženu, tamnoputu studentkinju ( koja se izdržava čišćenjem njegove zgrade) – prelepu Šandurai (Thandie Newton). Njen muž je politički zatvorenik u Africi...
Odnos Džejsona i Šandurai kroz film postaje sve kompleksiji, čudniji, poput slutnje i tajne koja sve vreme lebdi u vazduhu nošena dahom prelepih klavirskih deonica... Bez reči, on prikriveno pomaže oslobađanju njenog muža, privlačeći je tajnom i duhom sve više ka sebi... Senzualna i čvrsta Šandurai u početku sve to ponosno odbija, ali vremenom intuitivno sve više oseća unutrašnju lepotu i čistotu jedne umetničke duše koja se žrtvuje i odriče svega radi nje i njene sreće rizikujući vlastiti život i sreću... Ona mu se lagano sve više približava – neosetno, duhom tajne ženstvenosti... Muzika koju izvodi i stvara Džejson se sve više pretvara u čulnost i vezu dvoje mladih ljudi, čistu bestelesnu ljubav dvoje senzibilnih stvorenja različitih rasa, kulturnog i duhovnog nasleđa, pogleda na život i svet, tako surov i okrutan... Lirski, romantičarski ugođaj je nestvaran u polutami, tajnovitosti i unutrašnjoj lepoti starinske kuće u kojoj se odigrava lepršavi, mistični ples dvaju naizgled različitih svetova i duša, sve one neizrecive čovekove lepote koju samo čista ljubav i umetnička nota vanremenskog mogu da uzdignu na božanski pijedestal, trenutak unutar čije se hipersenzibilne lirike dve duše spajaju u jednu – besmrtnu i božanski lepu... Kamera Bernarda Bertolučija pleše i poigrava se nošena akordima klavirskih deonica jednog Betovena ili Mocarta, klizi rubovima onog najtananijeg unutar lirskog zanosa besmrtne ljudske duše koja izgara na toplini vatre dvaju srca koja se ljubavlju vremenom zbližavaju, ispisujući notama i neizgovorenim rečima ono najlepše što ljudski život opravdava i čini ugodnim Božijim delom... Ovo je jednostavno film koji se gleda tananim čulima ljudskog srca, koji se upija svim telesnim porama koje se rečima nikada ne mogu saopštiti, ovo je čista romantičarska poezija koja poput izvora života izbacuje na kraju svu onu lepotu krhkosti i suptilnosti čiste ljubavi...
Ljubav, muzika, empatija i čisto srce na kraju savladavaju sve prepreke, poteškoće, zlo, predrasude i razlike... Nabijen karakterističnom bertoluccijevskom erotikom, jakim emocijama, slutnjama, divnom, vanvremenom muzikom duše i prikrivenom željom film Opčinjeni predstavlja vrhunsko dostignuće vizuelne umetnosti, dostignuće filmskog umetnika koji traje i uzbuđuje svet svojim snovima i maštom već pola veka... Gotovo savršeno, veoma zrelo i umetnički prefinjeno ostvarenje legendarnog filmskog stvaraoca Bernarda Bertolučija – samo za sanjare i ljude velikog srca i duše...
Dragan Uzelac