Heilung, Electric Wizard, Agnostic Front i Get The Shot za treći dan Brutal Assault-a
Helly Cherry
Ulazimo u drugu polovinu izveštavanja sa 24. Brutal Assault-a, pa u to
ime evo i trećeg dana, održanog u petak 9. avgusta. Obeležili su ga
hardcore, zatim stoner i black metal zvuci, a mi smo oborili rekord
pregledanih bendova u jednom danu, iako smo relativno kasno zakoračili
na festivalsko tle. Ideja je bila da preko dana obiđemo samu tvrđavu
Jozefov koja je većim delom zapravo stambeni kompleks u kome žive
meštani Jaromjerža.
Dan je krenuo ustaljenim tempom. Hladni tuš
trećeg VIP kampa i doručko-ručak, a onda put pod noge, preko obližnje
šumice do tvrđave. Nakratko ću se zadržati na livadi sa šatorima. Mi smo
se, kao što vidite i drugi put čitate, smestili u trećem,
najudaljenijem VIP festivalskom kampu. Već smo apsolvirali da je događaj
rasprodat, te u skladu sa tim je orga-tim morao da pronađe rešenje za
još smeštajnih kapaciteta jer su prvi, najbliži, i drugi, nedaleko od
mostića preko Labe, razgrabljeni sa kartama. Ovaj prostor gde smo mi
odseli je bio najidealnije rešenje i nije se pokazao toliko lošim.
Naravno, moglo je na planu sanitarije (toalet/tuševi) i same podloge
biti još štošta bolje urađeno, ali gle, za balkanske standarde je i ovo
bila deluks kategorija. Takođe, burazer iz, mislim, Poljske je isto tako
mogao od cele, ogromne poljane da odabere neki drugi kutak za svoju
tendu, a ne da se nacrta tik pored našeg i svako veče hrkanjem doziva
Sauronovo oko! No, dobro, da njega nije bilo ne bi se sada slatko smejao
tim tada ne baš slatkim mukama.
Idemo nazad na tvrđavu. Ona je sagrađena negde krajem 18. veka. Izgradio ju je habzburški monarh Jozef II ne bi li zaštitio severne granice svoje imperije. Negde posle II svetskog rata utvrđenje postaje sastavni deo Jaromjerža, a kasnije rezidencijalni distrikt u kome, po onome što smo videli, uglavnom žive socijalno ugroženiji stanovnici. Šetajući od kampa ka centru tvrđave, naleteli smo na spomenik Jozefu II, Vojni muzej i pregršt interesantnih u nizu izgrađenih stambenih objekata. U središtu kaštela se nalazi Crkva uspenja, a prekoputa nje prelepi parkić u kome su posetioci i posetiteljke festivala dangubili čekajući svoje miljenike da stignu na red za svirku. I mi smo tu, nakon što smo se okrepili u obližnjoj kafani, malo kulirali.
Taman kad smo planirali da krenemo ka Brutal Assault kapijama dogodila se verovatno najzanimljivija situacija van festivalskih granica. Naime, svake godine dok traje ova manifestacija neko češko desničarsko društvo za zabranu abortusa iznese svoj štand na sred glavnog trga tvrđave i prikuplja potpise za zabranu ove civilizacijske tekovine. Uz to ta konzervativna družba po obodu parkića za kuliranje prostre transparente na kojima su odštampane opscene slike fetusa i krvi u hektolitrima. Na jednom mestu su čak i sliku iz SFR Jugoslavije stavili, ali apsolutno ne znam u kom tačno kontekstu jer je sve pisalo na češkom jeziku. E sad nailazi glavni deo. Neka dva korpulentna metalca su nonšalantno hodali po skveru u nameri da se lagano spuste ka ulaznim dverima festivala. Krupniji od njih dvojice, vidno izrevoltiran prikazanim transparentima, ni pet, ni šest, arlaukajući se zalete na njih i obori nekoliko metalnih ograda sa kojih su visili. Taj gest je izazvao veliki aplauz ljudi iz parkića, dok su dva muškarca iz organizacije pritrčala da se ,,obračunaju“ sa metalcem. Naravno, sve se završilo na psovkama i tako što su ova dvojica nameštali oborenu ogradu. Pošto je aplauz iznervirao jednog od njih, ovaj je krenuo da se dere ,,komunisti, komunisti“, tj. to sam samo razumeo jer je besedio na maternjem. Svi su popadali od smeha i to je otprilike bio završi čin ove komedije.
Sa suzama od smeha u očima, red je bio da se i mi spustimo u metal grotlo i to na svirku još jednog legendarnog nemačkog treš sastava imena Destruction. I njih sam, kao i njihove kolege iz Sodoma, gledao na Exit-u, doduše znatno kasnije, 2017. godine. Čini mi se da je taj nastup, iako na daleko manjoj bini bio dosta sadržajniji. Inače su muzicirali na Jägermeister stejdžu čiji je prostor ispred bio dobrano ispunjen, a bilo je tek 17 časova. Na repertoaru su se između ostalih našle Nailed to the Cross, Born to Perish i Life Without Sense. Lepo je sve zvučalo i publika je vidno uživala. Mi nismo uspeli do kraja da ih ispratimo jer smo žurili na Obscene.
Tamo smo stigli tačno na vreme na jedne od uzdanica hardcore zvuka u ovoj deceniji, kanadski Get The Shot.
,,Ajlelelelelelej“ bi rekao Sandu Ćorba iz Rumunije, a ja bih samo
identičan stih opevao kao znak oduševljenja onim što su ovi momci tamo
priredili. Imali su oko pola sata fore da prikažu šta znaju, a ostavili
su nas znojave, zanemele i radosne! Pesma sa kojom su nas uveli u pakao
bila je Purgation, ali pravi je tek proključao sa kasnijim numerama.
Vođa cele priče bio je pevač Žan Filipe Legasi, poznatiji kao J-P. Momak je polovinu nastupa proveo na ogradi koja je odvajala bend i publiku, a drugu polovinu na stagedivingu. U jednom momentu se čak našao i na živom tronu napravljenom od strane auditorijuma u njegovu čast. Apropo ograde, njom nikako nije bio oduševljen, te je izjavio da mrzi barikade između izvođača i fanova. Veličanstveni wall of death, ako ne i najveći koji je ova bina videla, bio je takođe deo predstave, a nije zaostao ni ništa manjeg obima circle pit kreiran tokom numere Rotting Idols. Na odličan prijem su naišle još i Absolute Sacrifice i Blackened Sun koju su posvetili Agnostic Front-u.
Da hardcore nije samo muzika govori u prilog i nastup ovog benda. J-P je u nekoliko navrata pričao o tome kako smo svi deo iste zajednice i kako na hc sceni nema mesta rasizmu, seksizmu, homofobiji i fašizmu. Za kraj su odabrali Cold Hearted koju su posvetili svim damama na sceni koje se na dnevnom nivou bore protiv mačizma. Pre nekoliko godina sam u nekom od izveštaja pomenuo kako je tzv. ,,nabadački“ hardcore preuzeo levi i antifašistički primat nad nekadašnjim avangardim krasterima koji se, makar u Srbiji, svesno u desno pomeriše, pa ih možete videti u Skrewdriver majicama, uslikanim pored spomenika Dragoljubu Mihailoviću i u društvu apostola krajnje desnih ideologija. Da rezimiram - i dalje važi teza da su ovakvi bendovi čuvari stava i leve svetonazorske vatre, a i ona da su Get The Shot najenergičniji sastav koji sam gledao na Obscene bini ovogodišnjeg Brutal Assault-a.
Završiše Kanađani, a na Jägermeister se popeše Britanci. Koliko su me ovi prvi oduševili, toliko me je Anathema smorila. Nije moja šolja muzičkog čaja, ali ne mora nekada ni da bude da bi mi se nečiji nastup svideo. Ovaj je bio daleko od bilo kakvog nagoveštaja dobrog provoda i uživanja. Čak ni činjenica da dolaze iz Liverpula, grada odakle je moj omiljeni strani fudbalski klub nije im preterano pomogla. Ono što im se pak nikako ne može osporiti jeste virtuoznost na instrumentima, posebno kod braće Kavana. Vinsent je u par navrata menjao instrumente, dok je brat Danijel držeći se gitare nekako sve vreme odavao utisak rok zvezde srednjih godina. Čak su im i fore bile izlizane i krindž, poput one kada su gostujuću pevačicu proglasili najboljom death metal vokalistkinjom, a ona ispustila growl... Atmosfera je u jednom trenutku pretila da postane dobra, kada su svirali Fragile Dreams, na koju je auditorijum najbolje odreagovao, ali to je bilo kratkog daha. Pošto smo izgubili svaku nadu, otišli smo do obližnjeg bara da se okrepimo.
Valjalo bi dati još neke informacije vezane za samu
festivalsku logistiku. Pored pet bina o kojima sam pisao u izveštaju sa
prvog dana, postoji još jedna malecna - Jameson Black Barrel Bar,
prevashodno na usluzi bendovima koji su ekipno došli na događaj i rešili
da se oprobaju na profi opremi pred slučajno zalutalim brutalcima. U
suštini stejdž je zamišljen kao punkt za džemovanje, ali smo recimo mi
naleteli na set nekih trešera iz Praga, čije sam ime zaboravio. Koliko
se sećam, čak su sastavi što su tu zasvirali mogli dobiti i neki live
demo na licu mesta snimljen mobilnim telefonom. Interesantna ideja
svakako. Bioskop se takođe nalazi u sklopu festivala i moram priznati da
je to jedna vrlo korisna i korišćena stvar. Barovi su raspoređeni
svugde po prostoru i ono što je zanimljivo, poseban šator ide za
pivopije, poseban za vodu i žestoka pića. Pijaće vode dakle za besplatnu
konzumaciju nije bilo, ali je cena pola litra bila 25 kruna iliti 1€.
Restorana je isto bilo svuda redom i širok asortiman hrane kako za
mesojede, tako i za vegane. Na Underground skveru su se nalazili
štandovi sa robom, od garderobe i raznih nosača zvuka, pa do obuće,
poput martinki, i ostalih aksesoara.
Da ne zaboravim još i ovo. Od ove godine su uvedene VIP lože, koje su tutnuli na sred tzv. Emperor skvera tj. ispred glavnih bina. To je na neki način malo poremetilo zvuk i snizilo doživljaj jednog metalskog festivala, posebno iz razloga što već postoji ,,natural stand“ brdašce sa kojeg se pruža savršen pogled na oba glavna stejdža i čije se uživanje i bivstvovanje na njemu isto dodatno naplaćuje. Debelo se razmatra ideja da, ukoliko se drznemo na taj potez, iduće godine pazarimo ulaznicu za ovaj brežuljak.
Ništa nisam uradio ako ne pomenem vizuelni identitet manifestacije. On se uglavnom temelji na satanističkim simbolima i mračnim pojavama iz istorije i književnosti. Najupečatljiviji su nazguli, koji mene iskreno više podsećaju na pestarce, odnosno doktore specijalizovane za kugu. Odora im je crna i jedino što se vidi jesu dugački kljunovi koji dopiru iz pravca lica. Njihovu inkarnaciju smo mogli videti i tokom samog festivala. Nekoliko njih je znalo u sred nečijeg nastupa da se pojavi na obližnjim zidinama i da posmatra masu (npr. Heilung). Dosta zastrašujući prizor, posebno ako sa bine dopire neka hororčina od zvuka. Proteklih godina su se na zelenim povšinama vrhova kaštela mogle videti i ovčice, ali ove godine to nije bio slučaj. Upravo je ovan još jedan od zaštitnika festivala, ali onaj nalik sotoni. Palo i odraslo jagnje božije. Ove ilustracije krase i festivalske čaše, koje se dodatno naplaćuju, čime ovaj događaj poprima ekološku notu. Platiš prvu i kad uzimaš piće, menjaš za čistu, punu napitka. Ako je izgubiš, plaćaš opet i tako u krug. Mi smo vratili kući tri, a vidim po internetu ima ozbiljnih kolekcionara koji su se vratili sa preko 15.
Mogao bih
da napišem i knjigu o tim propretnim elementima, ali mislim da je dosta i
da je kucnuo čas da se vratim na koncerte tj. Sea Shepherd binu gde su
se spremali hardcore melodija kumovi da izađu. Tako je, reč je o
velikanu njujorške, američke i svetske scene, bendu Agnostic Front.
Eto ih na stejdžu, na prvoj borbenoj liniji saborci od najranijih dana
Vini Stigma na gitari i Rodžer Miret na mikrofonu i sa Siberian Meat
Grinder majicom, zatim basista Majk Galo, bubnjar Poki Mo i drugi
gitarista Kreg Silverman. Uz zvuke notornog saundtreka iz filma ,,Dobar,
loš, zao’’ komponovanog od strane Enija Morikonea izleteše i nakon par
sekundi žustro krenuše sa The Eliminator.
Na veliku žalost mnogih, jednom održani i neuspeli Rockaway Lake festival u Beogradu je 2015. godine doveo ove hardcore gorostase i tada sam ih tek prvi put gledao uživo. Jedva sam čekao ovaj nastup i nisam se pokajao zbog toga. Jedino što je malo bilo napeto je ono Rodžerovo seckanje nastalo neartikulisanim odvajanjem mikrofona od usta u sred pojanja, ali ako izuzmemo to sve ostalo je bilo na visokom nivou. Repertoar se isprva uglavnom oslanjao na poslednji album ,,The American Dream Died“, pa su tako izrokali Police Violence, Only in America, Old New York i onu koja je do tog trenutka najveći haos izazvala – For My Family. Nakon toga su ga uleteli sa starijim trakama poput najmatorije Victim in Pain, te Peace i Police State.
Jedna od prvih stvari koje sam čuo od Agnostic Front-a bila je Crucified, inače obrade staroškolskog američkog hc benda Iron Cross. Na nju su nadovezali najveći hit Gotta Go gde je potpuno ludilo proizvedeno. Circle pit, stagediving i naravno velelepni wall of death. Pozitivno, energično i euforično - sve šta treba i kako treba. U finiš smo ušli sa Addiction i naposletku, kako rekoše, njihovim uzorima, grupom Ramones - pesma Blitzkrieg Bop. Pevaju koraši i pankeri, ali pevaju i metalci, jer ipak je to muzička, ne isključivo žanrovska lektira. Otprašiše kumovi i sa vedrinom na licu nas ostaviše na milost i nemilost daljem programu.
A onda nenaručena i poslastica iznenađenja, mislim za nas koji ovaj orkestar nismo sa velikom pažnjom do tog trenutka pratili. Nordijski folk, sa blagim metal začinima i sastav čiji je nastup na vrhu moje liste najboljih odgledanih ovogodišnjeg Brutal Assault-a. Moćni, mistični i živopisni Heilung. A brate miNli, Džusovom poštapalicom da se izrazim, šta su ovi momci i devojke napravili, šta su izveli i gde li su nas svojom svirkom lansirali, to je za knjigu, a ne za formu izveštaja. Odmah u startu da kažem da su retki bendovi koji probude ovakvu emociju kod mene, a posebno ne oni sa čijim se radom tek upoznajem. Ovima je pošto za rukom, a rezultat je bio potpuna katarza i stanje nirvane. I nisam bio usamljen, svuda oko mene su ljudi padali u trans. Neponovljivo iskustvo.
Na početku da se pozabavim kostimografijom. U grupi ih je u prvi mah bilo šestoro. Troje lidera, za mikrofonima i klavijaturom/plejerom, i još njih trojica za udaraljakama, na bekvokalima i još kojekakvim čudima. Kasnije im se pridružilo još kolega, ali ovo šestoro je kičma benda i oni nisu mrdali sa stejdža. Odeća, odnosno kostimi su od kože i krzna, a tu su i rogovi jelena, kosti, pera i ostali šumski prirodni materijal. Čak su i stalci mikrofona od rogova, konopaca i drveta. Šminka je prilagođena temi, pa su uglavnom crne ratničke boje na muškarcima, dok su na ženama nešto nežnije. Nadasve bajkovito. Ekipa iz drugog plana je takođe imala svoje odore, pa su momci bili obučeni u ratnike, sa sve kopljima i štitovima, a devojke kao vile. Svako je imao svoju ulogu u ovom soničnom pozorištu i niko nije bio višak!
Što se instrumenata tiče, e tu je tek bilo
gomile svačega. Bazični tonovi su proizvod udaračkih instrumenata,
tarabuka i gongova, isto tako izrađenih od prirodnih, životinjskih
materijala, a palice za udaranje, ako raspolažem istinitim podacima, su
od životinjskih, ali i ljudskih (!) kostiju. Rogovi, zvonca, čegrtaljke,
frule i indijska žičana ravanahata su takođe prisutni, pa na kontu
svega navedenog možete zamisliti na šta liče njihove kompoziciji i
koliko je to jedna autentična, nestvarna muzika. Dodao bih još u ovom
uvodnom delu i podsetio da je estetika pre svega keltska i vikinška,
paganska, te da se u skladu sa tim rune u najvećoj meri naziru po bini,
ali ima i pozajmljenih simbola drugih evroazijskih naroda.
Posle uvodne ceremonije i poruke sa video bima, da smo svi braća – i ljudi, i drveće, i životinje, ovi iscelitelji duha su mogli da krenu u akciju. Kolo vode pre svih vokalista Kaj Uve Faust, vokalistkinja Marija Franc i multiinstrumentalista/vokalista Kristofer Jul. Mongolsko grleno pevanje je fah prvog, devojka je zadužena za eterično, a ono nalik cvrkutu ovog potonjeg. Repertoar su započeli numerom In Maidjan, pa nastavili sa Alfadhirhaiti i Krigsgaldr. Ova koju sam poslednju u nizu pomenuo je verovatno najveći hit grupe i dobar deo teksta je na engleskom. Taj mondenski jezik je prisutan samo u liriksu ove kompozicije dok su ostali uglavnom skoncetrisani na neke arhaične, rahmetle, poput norveškog iz gvozdenog doba. Orginilanost na više nivoa. Nakon nje su se na pozornicu popeli ratnici ne bi li horski izveli Hakkerskaldyr stvoriši tako sliku koja je malo podsetila i na haku, plesnu nematerijalnu maorsku kulturnu baštinu. Pošto su se ratnici povukli sa bine, na istu su izašle tri vile predvođene Marijom. Sa njima smo se upustili u magijsku Norupo, a potom ušli u lagani finiš svirke.
Tu se dogodila neka neočekivana promena osvetljenja, sa one žuto-bele, severnjačke u ljubičastu svetlost. Dosta čudan potez, ali razumljiv s obzirom na to da je poslednja stvar set liste bila Hamrer Hippyer. Doslovno paganska rejv stvar. Ratnici su sišli do publike da se pozdrave dok je maratonska numera trajala i ritualno prizivala veštice. Kraj smo svi dočekali sa setom, ali smo im uputili jedan gromoglasni aplauz čija jačina je pravazišla ustaljene kurtoazne forme. Nadmašen je i okvir klasičnog koncerta, te je isti u mom slučaju bez premca dospeo na vrh festivalske piramide najboljih. Tamo se ovaj internacionalni eksperimentalni folk bend grli sa Parkway Drive-om. Oni se grle, a trio koji je stvorio ovo ,,čudo“ se naposletku izljubi međusobno ostavivši prostor magu da nas za doviđenja popepeli nekih prahom, kojim je performans i zvanično okončan.
Centra zbivanja je i dalje bio tu, samo nekoliko metara istočnije, na Sea Shepherd bini, gde je nastupio norveški blek metal sastav Emperor. Nikada mi nije ležao žanr kome je ova ekipa odana (osim ako nije deo nekog melodijskog ,,kupusa“ ili prvotalasni - više treš no blek). Pored muzičkog izraza koji mojim ušesima nikada nije prijao, skoro uvek su ovog tipa ansabli pokriveni nekim konspirativnim velom koji neretko krije devijantne ideologije krajnje desnice, pa nikada nisi siguran šta se krije iza lirike i šta ti metoforički servijaju. Koliko znam sa ovim momcima to nije slučaj, ali svejedno nisam preterano oduševljen bio ni samim nastupom. Najviše mi se dopala ležernost i letargija ovaploćena odsustvom corpse paint šminke. Dakle, stroga koncentracija na svirku, zbog čega su između ostalog četvrti put pozvani da zasviraju na festivalu i to prvenstveno na zahtev posetioca i posetiteljki.
Izvođenje Išana, Samota i ekipe smo većinski ispratili sedeći u šatoru namenjenom pivopijana i onima koji bi da malo pauziraju. Dobra stvar je ta što je pod svakom tendom za kuliranje bio plazma televizor na kome si mogao pratiti dešavanja sa glavnih bina. Ipak, nismo sve vreme tu proveli. Za sam kraj koncerta i numere I Am the Black Wizards, te Inno a Satana smo se pozicionirali na mestu odakle smo mogli lepo pogledati šta se zbivalo na stejdžu, ali i odmah po završetku seta uputiti se i zauzeti što bolju poziciju za još jedan nama bitan bend koji će nastupiti.
Tako je i bilo. Kako su Norvežani završili, mi smo se otisnuli u središte prostora ispred Jägermeister-a da pogledamo Engleze i Engleskinju, jedne od vrhovnih bogova stoner neba – Electric Wizard. I njihovom nastupu se prilazilo sa specijalnom pažnjom i osećanjem. Na onom dum disku, što sam ga pominjao u izveštaju sa prvog dana, zahvaljujući kome sam se tada upoznao sa stoner, sludge i drone podžanrovima bio je i čuveni album ,,Dopethrone“ ovog sastava. Moja lepša polovina, čije sličice krase ove izveštaje, je sa još više entuzijazma prišla svirci jer su joj Džastin, Liz i ekipa posebno muzički bliski. I tako euforični ih napokon dočekasmo.
Bilo je negde oko 23 časa kada su izaši pred okupljene i krenuli u jednočasovnu stonersku sagu što nikoga ne ostavi ravnodušnim. Startovali su numerom Incense for the Damned, produžili sa Witchcult Today i stigli do Black Mass gde su masnovno ljudi krenuli da pale buksne i da se ,,navareni“ prepuštaju užitku. Džonatan nije bio preterano elokventan, a ostali ni najmanje. Skoncentrisali su se na besprekornu svirku. Da im je ona jedino bitna pokazuje i fakat da su i oni jedni od retkih koji nisu iza sebe imali glomaznu zastavu benda, već umesto nje sopstveni logotip emitovan putem projektora. Apsolutno boljenje uva za sve sem za muziku.
Pesma Satanic Rites of Drugula nakratko je donela tehnički problem oko pojačala basisti Hezu Vitonu, što je ubrzo prenebregnuto. Najveću radost publici, uključujući i stih ,,legalise drugs and murder“ po kome su nadaleko poznati, donela je predzadnja The Chosen Few, dok je poslednja bila hitčina Funeralopolis. Razuzdani, neki ustondirani, ali retko ko bez impresije rastasmo se od ove stonerske četvorke. Pamtićemo ovaj nastup, svakako.
foto: Milica Milošević |
Idemo nazad na tvrđavu. Ona je sagrađena negde krajem 18. veka. Izgradio ju je habzburški monarh Jozef II ne bi li zaštitio severne granice svoje imperije. Negde posle II svetskog rata utvrđenje postaje sastavni deo Jaromjerža, a kasnije rezidencijalni distrikt u kome, po onome što smo videli, uglavnom žive socijalno ugroženiji stanovnici. Šetajući od kampa ka centru tvrđave, naleteli smo na spomenik Jozefu II, Vojni muzej i pregršt interesantnih u nizu izgrađenih stambenih objekata. U središtu kaštela se nalazi Crkva uspenja, a prekoputa nje prelepi parkić u kome su posetioci i posetiteljke festivala dangubili čekajući svoje miljenike da stignu na red za svirku. I mi smo tu, nakon što smo se okrepili u obližnjoj kafani, malo kulirali.
Taman kad smo planirali da krenemo ka Brutal Assault kapijama dogodila se verovatno najzanimljivija situacija van festivalskih granica. Naime, svake godine dok traje ova manifestacija neko češko desničarsko društvo za zabranu abortusa iznese svoj štand na sred glavnog trga tvrđave i prikuplja potpise za zabranu ove civilizacijske tekovine. Uz to ta konzervativna družba po obodu parkića za kuliranje prostre transparente na kojima su odštampane opscene slike fetusa i krvi u hektolitrima. Na jednom mestu su čak i sliku iz SFR Jugoslavije stavili, ali apsolutno ne znam u kom tačno kontekstu jer je sve pisalo na češkom jeziku. E sad nailazi glavni deo. Neka dva korpulentna metalca su nonšalantno hodali po skveru u nameri da se lagano spuste ka ulaznim dverima festivala. Krupniji od njih dvojice, vidno izrevoltiran prikazanim transparentima, ni pet, ni šest, arlaukajući se zalete na njih i obori nekoliko metalnih ograda sa kojih su visili. Taj gest je izazvao veliki aplauz ljudi iz parkića, dok su dva muškarca iz organizacije pritrčala da se ,,obračunaju“ sa metalcem. Naravno, sve se završilo na psovkama i tako što su ova dvojica nameštali oborenu ogradu. Pošto je aplauz iznervirao jednog od njih, ovaj je krenuo da se dere ,,komunisti, komunisti“, tj. to sam samo razumeo jer je besedio na maternjem. Svi su popadali od smeha i to je otprilike bio završi čin ove komedije.
Sa suzama od smeha u očima, red je bio da se i mi spustimo u metal grotlo i to na svirku još jednog legendarnog nemačkog treš sastava imena Destruction. I njih sam, kao i njihove kolege iz Sodoma, gledao na Exit-u, doduše znatno kasnije, 2017. godine. Čini mi se da je taj nastup, iako na daleko manjoj bini bio dosta sadržajniji. Inače su muzicirali na Jägermeister stejdžu čiji je prostor ispred bio dobrano ispunjen, a bilo je tek 17 časova. Na repertoaru su se između ostalih našle Nailed to the Cross, Born to Perish i Life Without Sense. Lepo je sve zvučalo i publika je vidno uživala. Mi nismo uspeli do kraja da ih ispratimo jer smo žurili na Obscene.
foto: Milica Milošević |
Vođa cele priče bio je pevač Žan Filipe Legasi, poznatiji kao J-P. Momak je polovinu nastupa proveo na ogradi koja je odvajala bend i publiku, a drugu polovinu na stagedivingu. U jednom momentu se čak našao i na živom tronu napravljenom od strane auditorijuma u njegovu čast. Apropo ograde, njom nikako nije bio oduševljen, te je izjavio da mrzi barikade između izvođača i fanova. Veličanstveni wall of death, ako ne i najveći koji je ova bina videla, bio je takođe deo predstave, a nije zaostao ni ništa manjeg obima circle pit kreiran tokom numere Rotting Idols. Na odličan prijem su naišle još i Absolute Sacrifice i Blackened Sun koju su posvetili Agnostic Front-u.
Da hardcore nije samo muzika govori u prilog i nastup ovog benda. J-P je u nekoliko navrata pričao o tome kako smo svi deo iste zajednice i kako na hc sceni nema mesta rasizmu, seksizmu, homofobiji i fašizmu. Za kraj su odabrali Cold Hearted koju su posvetili svim damama na sceni koje se na dnevnom nivou bore protiv mačizma. Pre nekoliko godina sam u nekom od izveštaja pomenuo kako je tzv. ,,nabadački“ hardcore preuzeo levi i antifašistički primat nad nekadašnjim avangardim krasterima koji se, makar u Srbiji, svesno u desno pomeriše, pa ih možete videti u Skrewdriver majicama, uslikanim pored spomenika Dragoljubu Mihailoviću i u društvu apostola krajnje desnih ideologija. Da rezimiram - i dalje važi teza da su ovakvi bendovi čuvari stava i leve svetonazorske vatre, a i ona da su Get The Shot najenergičniji sastav koji sam gledao na Obscene bini ovogodišnjeg Brutal Assault-a.
Završiše Kanađani, a na Jägermeister se popeše Britanci. Koliko su me ovi prvi oduševili, toliko me je Anathema smorila. Nije moja šolja muzičkog čaja, ali ne mora nekada ni da bude da bi mi se nečiji nastup svideo. Ovaj je bio daleko od bilo kakvog nagoveštaja dobrog provoda i uživanja. Čak ni činjenica da dolaze iz Liverpula, grada odakle je moj omiljeni strani fudbalski klub nije im preterano pomogla. Ono što im se pak nikako ne može osporiti jeste virtuoznost na instrumentima, posebno kod braće Kavana. Vinsent je u par navrata menjao instrumente, dok je brat Danijel držeći se gitare nekako sve vreme odavao utisak rok zvezde srednjih godina. Čak su im i fore bile izlizane i krindž, poput one kada su gostujuću pevačicu proglasili najboljom death metal vokalistkinjom, a ona ispustila growl... Atmosfera je u jednom trenutku pretila da postane dobra, kada su svirali Fragile Dreams, na koju je auditorijum najbolje odreagovao, ali to je bilo kratkog daha. Pošto smo izgubili svaku nadu, otišli smo do obližnjeg bara da se okrepimo.
foto: Milica Milošević |
Da ne zaboravim još i ovo. Od ove godine su uvedene VIP lože, koje su tutnuli na sred tzv. Emperor skvera tj. ispred glavnih bina. To je na neki način malo poremetilo zvuk i snizilo doživljaj jednog metalskog festivala, posebno iz razloga što već postoji ,,natural stand“ brdašce sa kojeg se pruža savršen pogled na oba glavna stejdža i čije se uživanje i bivstvovanje na njemu isto dodatno naplaćuje. Debelo se razmatra ideja da, ukoliko se drznemo na taj potez, iduće godine pazarimo ulaznicu za ovaj brežuljak.
Ništa nisam uradio ako ne pomenem vizuelni identitet manifestacije. On se uglavnom temelji na satanističkim simbolima i mračnim pojavama iz istorije i književnosti. Najupečatljiviji su nazguli, koji mene iskreno više podsećaju na pestarce, odnosno doktore specijalizovane za kugu. Odora im je crna i jedino što se vidi jesu dugački kljunovi koji dopiru iz pravca lica. Njihovu inkarnaciju smo mogli videti i tokom samog festivala. Nekoliko njih je znalo u sred nečijeg nastupa da se pojavi na obližnjim zidinama i da posmatra masu (npr. Heilung). Dosta zastrašujući prizor, posebno ako sa bine dopire neka hororčina od zvuka. Proteklih godina su se na zelenim povšinama vrhova kaštela mogle videti i ovčice, ali ove godine to nije bio slučaj. Upravo je ovan još jedan od zaštitnika festivala, ali onaj nalik sotoni. Palo i odraslo jagnje božije. Ove ilustracije krase i festivalske čaše, koje se dodatno naplaćuju, čime ovaj događaj poprima ekološku notu. Platiš prvu i kad uzimaš piće, menjaš za čistu, punu napitka. Ako je izgubiš, plaćaš opet i tako u krug. Mi smo vratili kući tri, a vidim po internetu ima ozbiljnih kolekcionara koji su se vratili sa preko 15.
foto: Milica Milošević |
Na veliku žalost mnogih, jednom održani i neuspeli Rockaway Lake festival u Beogradu je 2015. godine doveo ove hardcore gorostase i tada sam ih tek prvi put gledao uživo. Jedva sam čekao ovaj nastup i nisam se pokajao zbog toga. Jedino što je malo bilo napeto je ono Rodžerovo seckanje nastalo neartikulisanim odvajanjem mikrofona od usta u sred pojanja, ali ako izuzmemo to sve ostalo je bilo na visokom nivou. Repertoar se isprva uglavnom oslanjao na poslednji album ,,The American Dream Died“, pa su tako izrokali Police Violence, Only in America, Old New York i onu koja je do tog trenutka najveći haos izazvala – For My Family. Nakon toga su ga uleteli sa starijim trakama poput najmatorije Victim in Pain, te Peace i Police State.
Jedna od prvih stvari koje sam čuo od Agnostic Front-a bila je Crucified, inače obrade staroškolskog američkog hc benda Iron Cross. Na nju su nadovezali najveći hit Gotta Go gde je potpuno ludilo proizvedeno. Circle pit, stagediving i naravno velelepni wall of death. Pozitivno, energično i euforično - sve šta treba i kako treba. U finiš smo ušli sa Addiction i naposletku, kako rekoše, njihovim uzorima, grupom Ramones - pesma Blitzkrieg Bop. Pevaju koraši i pankeri, ali pevaju i metalci, jer ipak je to muzička, ne isključivo žanrovska lektira. Otprašiše kumovi i sa vedrinom na licu nas ostaviše na milost i nemilost daljem programu.
A onda nenaručena i poslastica iznenađenja, mislim za nas koji ovaj orkestar nismo sa velikom pažnjom do tog trenutka pratili. Nordijski folk, sa blagim metal začinima i sastav čiji je nastup na vrhu moje liste najboljih odgledanih ovogodišnjeg Brutal Assault-a. Moćni, mistični i živopisni Heilung. A brate miNli, Džusovom poštapalicom da se izrazim, šta su ovi momci i devojke napravili, šta su izveli i gde li su nas svojom svirkom lansirali, to je za knjigu, a ne za formu izveštaja. Odmah u startu da kažem da su retki bendovi koji probude ovakvu emociju kod mene, a posebno ne oni sa čijim se radom tek upoznajem. Ovima je pošto za rukom, a rezultat je bio potpuna katarza i stanje nirvane. I nisam bio usamljen, svuda oko mene su ljudi padali u trans. Neponovljivo iskustvo.
Na početku da se pozabavim kostimografijom. U grupi ih je u prvi mah bilo šestoro. Troje lidera, za mikrofonima i klavijaturom/plejerom, i još njih trojica za udaraljakama, na bekvokalima i još kojekakvim čudima. Kasnije im se pridružilo još kolega, ali ovo šestoro je kičma benda i oni nisu mrdali sa stejdža. Odeća, odnosno kostimi su od kože i krzna, a tu su i rogovi jelena, kosti, pera i ostali šumski prirodni materijal. Čak su i stalci mikrofona od rogova, konopaca i drveta. Šminka je prilagođena temi, pa su uglavnom crne ratničke boje na muškarcima, dok su na ženama nešto nežnije. Nadasve bajkovito. Ekipa iz drugog plana je takođe imala svoje odore, pa su momci bili obučeni u ratnike, sa sve kopljima i štitovima, a devojke kao vile. Svako je imao svoju ulogu u ovom soničnom pozorištu i niko nije bio višak!
foto: Milica Milošević |
Posle uvodne ceremonije i poruke sa video bima, da smo svi braća – i ljudi, i drveće, i životinje, ovi iscelitelji duha su mogli da krenu u akciju. Kolo vode pre svih vokalista Kaj Uve Faust, vokalistkinja Marija Franc i multiinstrumentalista/vokalista Kristofer Jul. Mongolsko grleno pevanje je fah prvog, devojka je zadužena za eterično, a ono nalik cvrkutu ovog potonjeg. Repertoar su započeli numerom In Maidjan, pa nastavili sa Alfadhirhaiti i Krigsgaldr. Ova koju sam poslednju u nizu pomenuo je verovatno najveći hit grupe i dobar deo teksta je na engleskom. Taj mondenski jezik je prisutan samo u liriksu ove kompozicije dok su ostali uglavnom skoncetrisani na neke arhaične, rahmetle, poput norveškog iz gvozdenog doba. Orginilanost na više nivoa. Nakon nje su se na pozornicu popeli ratnici ne bi li horski izveli Hakkerskaldyr stvoriši tako sliku koja je malo podsetila i na haku, plesnu nematerijalnu maorsku kulturnu baštinu. Pošto su se ratnici povukli sa bine, na istu su izašle tri vile predvođene Marijom. Sa njima smo se upustili u magijsku Norupo, a potom ušli u lagani finiš svirke.
Tu se dogodila neka neočekivana promena osvetljenja, sa one žuto-bele, severnjačke u ljubičastu svetlost. Dosta čudan potez, ali razumljiv s obzirom na to da je poslednja stvar set liste bila Hamrer Hippyer. Doslovno paganska rejv stvar. Ratnici su sišli do publike da se pozdrave dok je maratonska numera trajala i ritualno prizivala veštice. Kraj smo svi dočekali sa setom, ali smo im uputili jedan gromoglasni aplauz čija jačina je pravazišla ustaljene kurtoazne forme. Nadmašen je i okvir klasičnog koncerta, te je isti u mom slučaju bez premca dospeo na vrh festivalske piramide najboljih. Tamo se ovaj internacionalni eksperimentalni folk bend grli sa Parkway Drive-om. Oni se grle, a trio koji je stvorio ovo ,,čudo“ se naposletku izljubi međusobno ostavivši prostor magu da nas za doviđenja popepeli nekih prahom, kojim je performans i zvanično okončan.
Centra zbivanja je i dalje bio tu, samo nekoliko metara istočnije, na Sea Shepherd bini, gde je nastupio norveški blek metal sastav Emperor. Nikada mi nije ležao žanr kome je ova ekipa odana (osim ako nije deo nekog melodijskog ,,kupusa“ ili prvotalasni - više treš no blek). Pored muzičkog izraza koji mojim ušesima nikada nije prijao, skoro uvek su ovog tipa ansabli pokriveni nekim konspirativnim velom koji neretko krije devijantne ideologije krajnje desnice, pa nikada nisi siguran šta se krije iza lirike i šta ti metoforički servijaju. Koliko znam sa ovim momcima to nije slučaj, ali svejedno nisam preterano oduševljen bio ni samim nastupom. Najviše mi se dopala ležernost i letargija ovaploćena odsustvom corpse paint šminke. Dakle, stroga koncentracija na svirku, zbog čega su između ostalog četvrti put pozvani da zasviraju na festivalu i to prvenstveno na zahtev posetioca i posetiteljki.
Izvođenje Išana, Samota i ekipe smo većinski ispratili sedeći u šatoru namenjenom pivopijana i onima koji bi da malo pauziraju. Dobra stvar je ta što je pod svakom tendom za kuliranje bio plazma televizor na kome si mogao pratiti dešavanja sa glavnih bina. Ipak, nismo sve vreme tu proveli. Za sam kraj koncerta i numere I Am the Black Wizards, te Inno a Satana smo se pozicionirali na mestu odakle smo mogli lepo pogledati šta se zbivalo na stejdžu, ali i odmah po završetku seta uputiti se i zauzeti što bolju poziciju za još jedan nama bitan bend koji će nastupiti.
Tako je i bilo. Kako su Norvežani završili, mi smo se otisnuli u središte prostora ispred Jägermeister-a da pogledamo Engleze i Engleskinju, jedne od vrhovnih bogova stoner neba – Electric Wizard. I njihovom nastupu se prilazilo sa specijalnom pažnjom i osećanjem. Na onom dum disku, što sam ga pominjao u izveštaju sa prvog dana, zahvaljujući kome sam se tada upoznao sa stoner, sludge i drone podžanrovima bio je i čuveni album ,,Dopethrone“ ovog sastava. Moja lepša polovina, čije sličice krase ove izveštaje, je sa još više entuzijazma prišla svirci jer su joj Džastin, Liz i ekipa posebno muzički bliski. I tako euforični ih napokon dočekasmo.
Bilo je negde oko 23 časa kada su izaši pred okupljene i krenuli u jednočasovnu stonersku sagu što nikoga ne ostavi ravnodušnim. Startovali su numerom Incense for the Damned, produžili sa Witchcult Today i stigli do Black Mass gde su masnovno ljudi krenuli da pale buksne i da se ,,navareni“ prepuštaju užitku. Džonatan nije bio preterano elokventan, a ostali ni najmanje. Skoncentrisali su se na besprekornu svirku. Da im je ona jedino bitna pokazuje i fakat da su i oni jedni od retkih koji nisu iza sebe imali glomaznu zastavu benda, već umesto nje sopstveni logotip emitovan putem projektora. Apsolutno boljenje uva za sve sem za muziku.
Pesma Satanic Rites of Drugula nakratko je donela tehnički problem oko pojačala basisti Hezu Vitonu, što je ubrzo prenebregnuto. Najveću radost publici, uključujući i stih ,,legalise drugs and murder“ po kome su nadaleko poznati, donela je predzadnja The Chosen Few, dok je poslednja bila hitčina Funeralopolis. Razuzdani, neki ustondirani, ali retko ko bez impresije rastasmo se od ove stonerske četvorke. Pamtićemo ovaj nastup, svakako.
foto: Milica Milošević |
Kao
ping-pong loptice već nekoliko sati odbijasmo se od dva glavna stejdža.
Približio se momenat da se kambekujemo na Sea Shepherd gde su svoj
kutak za veseli trenutak imali Irci Primordial. Momci miksuju
blek metal, dum metal i keltsku muziku. U ovakvoj konstelaciji blek
metal mi je prijemčiv, a ovaj bend zaista drag. Ipak, oni su verovatno i
najveće razočaranje na listi onih od kojih sam mnogo očekivao. Lista
pesama je bila kratka, ali s obzirom na to da su im trake i te kako
dugačke sve je stalo u skoro sat vremena svirke.
Stvar Where greater Men Have Fallen je otvorila nastup, a za njom su došle Nail Their Toungues i Lain With the Wolf. Publika je bila veoma statična. Izgledalo je kao da vrag iliti, za ovu situaciju prikladnije, umor počinje da odnosi šalu. To je dodatno srozalo već ionako nedovoljno uzbudljivu atmosferu. Frontmen Alan ,,Nemtheanga“ Averil, jedini u grupi sa corpse paint šminkom, je i sam to primetio, te pokušao da animira okupljene u čemu nije uspeo. Ni sam bend iskren da budem nije bio na visini zadatka. Moju omiljenu numeru The Coffin Ships, vrlo emotivnu i jednu od najboljih metal pesama koje sam u životu čuo, su ruku na srce puko ,,odradili“ bez nekog preteranog zanosa. Nju sam čekao i nažalost nisam dočekao ono čemu sam se nadao. Za kraj su ostavili Empire Falls.
Ostao je još jedan ansambl da zatvori treći dan festivala, na Jägermeister bini. Ekskluzivni nastup Tom ,,Warrior“ Gabrijela i ekipe okupljene u grupu imena Triumph of Death koja je zasvirala numere frontmenovog legendarnog sastava Hellhammer. Ko ne zna, u pitanju je bend iz prvog blek metal talasa, onog koji je zapravo preteča blek metala kakvog danas poznajemo i koji je muzički bio na liniji treš i spid metala. Tom, gitarista i pevač, je ovim povodom formirao jak tim. Na bas gitari je njegova švajcarska sunarodnica Mija Valas, na drugoj gitari i katkad na mikrofonu Nemac Mihael Zeh i na bubnjevima Italijan Alesandro Komerio.
Pred pozornicu smo se usidrili tačno kad je na red došla traka Maniac, ona koja otvara njihov demo prvenac ,,Death Fiend“. Odmah na početku je definisan lajtmotiv svirke, a to je bio usklik ,,U“ koji je Tom davnih dana patentirao. Publika je prilikom svake pauze između pesama ovaj samoglasnik glasno i jasno iz dubine grla ispuštala da se frontmen na kraju našalio da će iza njega samo taj poklič ostati. Na listi su se našli sve sami hitovi benda – Crucifixion, Reaper, Buried and Forgotten... Korak po korak priđosmo do mojih omiljenih, Aggressor i Messiah. Nisam bio usamljen u simpatisanju istih, što se videlo po reakciji fanova. Završetak je pripao obradi Visions of Morality drugog, kultnog Tomovog sastava Celtic Frost-a i onoj po kojoj je nazvao ovaj projekat – Triumph of Death. Dobar koncert i nešto najbliže Hellhammer-u što smo mogli videti.
Stvar Where greater Men Have Fallen je otvorila nastup, a za njom su došle Nail Their Toungues i Lain With the Wolf. Publika je bila veoma statična. Izgledalo je kao da vrag iliti, za ovu situaciju prikladnije, umor počinje da odnosi šalu. To je dodatno srozalo već ionako nedovoljno uzbudljivu atmosferu. Frontmen Alan ,,Nemtheanga“ Averil, jedini u grupi sa corpse paint šminkom, je i sam to primetio, te pokušao da animira okupljene u čemu nije uspeo. Ni sam bend iskren da budem nije bio na visini zadatka. Moju omiljenu numeru The Coffin Ships, vrlo emotivnu i jednu od najboljih metal pesama koje sam u životu čuo, su ruku na srce puko ,,odradili“ bez nekog preteranog zanosa. Nju sam čekao i nažalost nisam dočekao ono čemu sam se nadao. Za kraj su ostavili Empire Falls.
Ostao je još jedan ansambl da zatvori treći dan festivala, na Jägermeister bini. Ekskluzivni nastup Tom ,,Warrior“ Gabrijela i ekipe okupljene u grupu imena Triumph of Death koja je zasvirala numere frontmenovog legendarnog sastava Hellhammer. Ko ne zna, u pitanju je bend iz prvog blek metal talasa, onog koji je zapravo preteča blek metala kakvog danas poznajemo i koji je muzički bio na liniji treš i spid metala. Tom, gitarista i pevač, je ovim povodom formirao jak tim. Na bas gitari je njegova švajcarska sunarodnica Mija Valas, na drugoj gitari i katkad na mikrofonu Nemac Mihael Zeh i na bubnjevima Italijan Alesandro Komerio.
Pred pozornicu smo se usidrili tačno kad je na red došla traka Maniac, ona koja otvara njihov demo prvenac ,,Death Fiend“. Odmah na početku je definisan lajtmotiv svirke, a to je bio usklik ,,U“ koji je Tom davnih dana patentirao. Publika je prilikom svake pauze između pesama ovaj samoglasnik glasno i jasno iz dubine grla ispuštala da se frontmen na kraju našalio da će iza njega samo taj poklič ostati. Na listi su se našli sve sami hitovi benda – Crucifixion, Reaper, Buried and Forgotten... Korak po korak priđosmo do mojih omiljenih, Aggressor i Messiah. Nisam bio usamljen u simpatisanju istih, što se videlo po reakciji fanova. Završetak je pripao obradi Visions of Morality drugog, kultnog Tomovog sastava Celtic Frost-a i onoj po kojoj je nazvao ovaj projekat – Triumph of Death. Dobar koncert i nešto najbliže Hellhammer-u što smo mogli videti.
foto: Milica Milošević |
I
za kraj dana ponovo skoknusmo ponovo do Oscure stejdža da pogledamo
poslednjih pola sata svirke još jednog legendarnog sastava. Radilo se o
engleskom indastrijal dvojcu. Džastin Brodrik na gitari i vokalima i
Džordž Kristijan Grin na bas gitari, zajedničkim imenom nazvani Godflesh.
Nisam se preterano oduševio onim što sam video. Moguće da je zbog mesta
sa kog smo slabo štošta videli, a bogami i čuli, ali će pre biti da je
do muzičkog senzibiliteta. Sam nastup je bio dosta monoton. Bina beše
ogrezla u dimu, pa nismo baš najjasnije ni mogli videti šta uopšte čine.
Muzika, kao što rekoh i nije moja šolja čaja, tako da je generalno neki
lični dojam dosta slab. Nešto oko sebe nisam ni uočio preterano
oduševljenje, ali da ne grešim dušu, nisam ni bio u prvim redovima.
Kapiram da je tamo bilo energičnije. Završili su negde oko 2.30, 2.40.
Oteklih nogu, siti muzike i sa mnogo lepih uspomena sakupljenih tokom trećeg dana Brutal Assault festivala uputismo se ka kampu. Da zaključim. Heilung nastup snova, Get The Shot mašina i po, Agnostic Front kumovski dobro i Electric Wizard za deganžman u paralelni svet. Brutalno dalje, još jednom!
Nemanja Mitrović Timočanin
Oteklih nogu, siti muzike i sa mnogo lepih uspomena sakupljenih tokom trećeg dana Brutal Assault festivala uputismo se ka kampu. Da zaključim. Heilung nastup snova, Get The Shot mašina i po, Agnostic Front kumovski dobro i Electric Wizard za deganžman u paralelni svet. Brutalno dalje, još jednom!
Nemanja Mitrović Timočanin